Никола Гигић - КОСОВСКИ ПЕСНИК

Чегар, звезда

 Са рамена сјаје звезде

Уз кандило муње пењу се ка небу

Похабане стреле коњи што кроз барут језде

Још лобање скачу по црвеном брегу

Видим кулу од лобања

Зидовима  Чегра  сад  одзвања

Усамљени  Чегар Aрхангеле гледа

Распарене руке, по Ситници чамци   

Кроз зуј пчеле, над мочваром отвара се небо

Чујем крекет нацртаних жаба

Видим цвеће ретко, из крви што ниче

Црну сламку што расте из Лаба

Хвостанска земља

(Метохији) 

Тамо, где куће немају праг

Кроз  срушен темељ и кров

Из пода ниче пратрава и глог

Taмо, где мртво дрхти звоно

кости предака наших померају дом

Тамо где сваки  грумен је душа

Хвостанске   земље звук

Распукла плоча, рањено слово

Прастари јаук

БОЖУР

Цвет  што расте из неба, кроз поље цвили

Kрвљу јунака зачет мачем прободен што вечно живи

Кап црвена што му стабло струже

Усијане латице свемиром круже

У шуми празној без претка и прапочетка

Из тамне круне полуделог цвета израста торањ

Новог и старог света.

ПАТРИЈАХ ПАВЛЕ ЈОШ ХОДА

Ка сунцу нечујни се облак вину

Глас му још звони, босиљак носи

Лежећи хода, главом окренут ка небу

Слово што прашта додирну висину

Крстача златна у звезду се стапа

Врачар се цео са њом пење,

Крај зида порте на поду штап и скромна капа

За кваку вечну хвата се сам

Сва врата ка једном отвору воде

Свевишњи лампу пали