Веселин Гатало

ДОБА НОВОГ ГОВОРА

Слушај, стари
Појма немам зашто
На бодљикавој жици око твога врта
Никад нема птица
Иако си се борио
И не знам зашто
Врапци не једу твоје зрневље
И зашто уопште неће да ти приђу
Јер, знаш,
Врапци причају скоковима

РЕКВИЈЕМ

Дали су му одијело с лишћем
И челилну цијев обложену дрветом
И рекли:
Ти сад иди
А ми одосмо да ти правимо споменик
И немој нас срамотити
А он је отишао
незагрљен
Не сазнавши за онај дрхтај
Што живот доноси
Са жудњом за трајањем
Замраченом лажи о смислу нестајања

НЕ БРИНИ

Не брини, нисам сам
Повео сам своје пјесме
Да ме подсјете да нисам сретан
Понио сам смрт у обрвама
Да ме људи не гледају у очи
У џепу носим челични зуб
Кога се и сам бојим
Да ми чува груди за нечије друге руке
Повео сам своје четири сјенке
Четири старе пријатељице
Што су биле са мном
Док сам те чекао
Испод четири жуте свјетиљке