Oskar Frajzinger (Oskar Fraysinger)
Früstück in Novi Sad
Es packte mich beim Frühstücksmahle
ein Zweifel vor der vollen Schale:
War dieser grausiggraue See
Kaffee oder wohl eher Tee?
Liess sich dies letztlich unterscheiden
oder ging’s da um keins von beiden?
Ich klebte auf dem Stuhl und stierte
stur auf das Undifferenzierte,
das einfach alles offen liess,
weil’s weder so noch anders hiess.
Nun setzte ich die Lippen an
und schlürfte, bis es in mich rann
und fand, zum Abschluss des Gedichts:
Es schmeckte das Gesöff … nach nichts.
Moral:
Der erste Blick, er täuscht dich immer,
doch ist’s beim zweiten oft noch schlimmer.
Kainszeichen und Muttermal
Dir ging es nur um Deinen Nabel,
An meiner Schnur hing ich allein
Als Klümpchen Schleim mit Namen Abel,
Dein Bauch, jedoch, der wollte Kain sein.
Zustatten kam Dir jene Frist,
Die für mich nie verstrichen ist,
Und dass ich völlig unsichtbar
Und sauber zu entsorgen war.
Der Arzt war sachlich, nett, sehr kompetent
Und voll Verständnis für Dein Leid.
Er sagte Dir, dass man sich leicht vom Leben trennt,
Geschieht es nur zur rechten Zeit.
Es kommt zum tödlichen Entscheide,
Ich spür's in allen Zellen: Ich bin dran!
Mein Leben liegt auf Messers Scheide,
Der Todesengel setzt zum Schnitte an.
Ich möchte schrein, in meinem warmen Meere,
Furchtwasser stoss ich aus dabei,
Doch mein Bemühen fliesst ins Leere
Und ich verstumme vor dem ersten Schrei.
Nun strömt das Blut aus meinem Leide,
Umgibt mich neblig, trüb und rot,
Durchfliesst ein letztes Mal uns beide,
Dann bist du frei, und ich bin tot.
Baumstark
Im Sonnenbrand am Wüstenrand
ein Baum mit grosser Krone stand.
Von ihm wollt’ Ali Früchte haben,
Um sich an ihrem Saft zu laben.
Der grosse Baum am Wüstensaum
schob seine Äste in den Raum,
doch was ihm aus der Krone fiel
War ein verworrnes Schattenspiel.
Klein Ali war darauf versessen:
Er wollte süsse Früchte essen,
beschwor den Baum, ihn zu ernähren
Und eine Frucht ihm zu gewähren.
Der grosse Baum am Wüstensaum,
stand weiter wie ein dunkler Traum
und was ihm aus der Krone fiel
war sein verworrnes Schattenspiel.
Da wurde Ali ungehalten
und drohte gar, den Baum zu spalten,
mit einer Axt, gar spitz und scharf,
da er ja keine Frucht abwarf.
Der grosse Baum am Wüstensaum,
den rührte Alis Drohung kaum,
was ihm aus seiner Krone fiel
War stets dasselbe Schattenspiel.
Klein Ali setzte alsodann
die Axt am dicken Stamme an.
Der Baum, der keine Früchte trug,
war wenigstens für Brennholz gut.
Der grosse Baum am Wüstensaum,
blieb jedoch fruchtbar nur im Traum,
was ihm aus seiner Krone fiel
War immer noch ein Schattenspiel.
Und Ali hackte wild drauflos
und gab dem Baum den Todesstoss.
Der Riese, der so sicher stand,
lag bald gefällt im Wüstensand.
Da war er ausgeträumt, der Traum
vom grossen Baum am Wüstensaum
Und was fortan auch noch entfiel
war sein verträumtes Schattenspiel.
Dem Ali brannte bald, o Graus,
die Wüstenglut die Seele aus,
denn Brennholz ist zu nicht viel nutz
Fehlt überm Kopf der Sonnenschutz.
Moral:
Verschmähe nicht, was Gott Dir gibt,
weil Dir was anderes beliebt.
Sonst hast Du weder Frucht noch Schatten
und wirst aus eigner Schuld ermatten.
Und:
Wer sich im Zorn zu sehr erhitzt,
der hat bald einmal ausgeschwitzt.
Elafonisi
Der jäh erblindete Zyklop
Warf hier die müden Glieder nieder
Und wie er immer wieder
Den Mund nach vorne schob
Da wurden aus den spröden Lippen
Klippen.
Und unermüdlich frisst der Riesenschlund
Den Meeresbusen rund
Und stets schlägt wie mit tausend Keulen
Die Meeresbläue Beulen
In des Zyklopen Stirn
Aus Firn.
Hier liess ich Ikarus aus dem Gedankenlabyrinth entkommen,
er aber,
von der Freiheit ganz benommen,
schlug sich an den Liebkosungen des Horizonts die Flügel wund
und schmolz
als wie ein Kuss
auf dem geliebten Mund.
Oskar Frajzinger je srpski pisac i švajcarski političar iz kantona Valis, naravno u Švajcarskoj. Odmah bode oči ovo: srpski pisac i švajcarski političar, zar ne?
Objasniću vam kako je do toga došlo. Kada je objavio knjigu Oskar Frajzinger se prijavio Udruženju švajcarskih autora sa molbom da bude primljen u članstvo tog udruženja. Da biste postali član Uduženja autora Švajcarske neophodan vam je ugovor sa izdavačem za bar jedno djelo, da biste dokazali da vaša knjiga nije samizdat. Čak šta više knjiga ne mora da bude ni na jednom od četiri službena jezika ove zemlje, pa su tako članovi ovog udruženja i stranci čija djela Švajcarci nikad nisu čitali jer ne razumiju jezike na kojima su djela pisana. Članovi mogu da postanu i oni koji nikad nisu objavili djelo, ali pišu, samo za Oskara frajzingera nije bilo mjesta, zašto?
U švajcarsim medijima, on je zvijer, djavo, lažov kome iz dana u dan raste nos kao Pinokiu.
Kad je pokušao da se predstavi javnosti svoje zemlje, koju voli takvu kakva jeste i želi da ostane omedjena granicama, crvena tačka u plavom moru Evropske Unije, kao pisac postao je pisoarski pjesnik. Nije se stalo na „sitnicama“ u medijima zbog kojih bi pisac ovih redova polomio kosti desetini novinara samo kad bi se drznuli da mu tako nešto urade, već su „vuku“, a ponekad i „djavolu“ iz Valisa zapalili kuću. Čuli ljudi da je Oskar zimogrižljiv pa mu potpalili kuću da se čovjek zajedno sa ženom i troje djece malo ogrije. Tu „sitnicu“ oko paljenja kuće je preuzela na sebe neka anonimna ljevičarska grupa iz Oltena, mada se šuška da tu imaju svoje prste i naše komšije sa juga, jer je Oskar jedini švajcarski političar koji glasno i jasno kaže:
„Kao slobodan i slobodouman gradjanin ne mogu da akcepitram da Amerika stvara islamsku državu Kosovo u srcu Evrope i to na teritoriji jedne suverene države.“
Izgleda da je tu sve počelo iako je ovo samo kap u moru, pa možda ne bi ovom ni trebalo poklanjati toliko pažnje kao što ja to činim. U svakom slučaju, posle ove izjave, telefon mu se usijao, a e-mail adresa mu je zatrpana pismima punim prijetnji. Vuk ne bi bio vuk kada bi se obzirao na kevtanje, ali oni koji kevću očigledno nisu bez zuba. Posle paljenja kuće uslijedilo je odbijanje od strane Udruženja autora Švajcarske, uz obrazloženje da bi njegovo primanje možda uvrijedilo članove koji su ljevičari ili muslimani.
Vidjevši da su ga odbili oni isti koji se zalažu da granice budu ukinute i čim do toga dodje pristaju da svud budu postavljene kamere, kako bi nam bilo ukinuto i ono malo slobode što imamo, Oskar se sjetio da u Evropi postoji narod buntovnika, koji bar djelimično još uvijek nije pokleknuo i prošetao do Srbije.
Istina, nisu za njega imali vremena oni koji su pristali na amputaciju ušiju da bi lakše zavlačili glavu u jedan tjelesni otvor evropskih i američkih moćnika, ali su oni koji su dovoljno hrabri primili su prokazanog vuka iz Valisa u svoje redove.
Tako je Švajcarac koji od srpskog jezika poznaje jedva stotinjak riječi postao srpski pisac i punopravan član Udruženja srpskih pisaca Švajcarske a tim i član Udruženja književnika Srbije.
Ove godine je objavljen na srpskom jeziku njegov roman Spirala šaha. Roman Spirala šaha je fino brušen dijamant. Djelo kome se nema šta dodati ni oduzeti u kome je rečeno više nego u sabranim djelima nekih pisaca. U svakoj normalnoj zemlji bi roman Spirala šaha bio bestseler.
Medjutim mediji u Švajcarskoj su bojkotovali pojavljivanje ove knjige, samo jedan list (Tages Anzeiger) je prokomentarisao, ne roman nego autora i to na sledeći način.
Primite ga iz samilosti u Udruženje autora Švajcarske, ali ga zamolite da više nikad ne piše.
U ovoj do perfekcije uredjenoj zemlji možete otići u bilo koju knjižaru i poručiti knjigu bilo kog pisca i dobićete je nakon dva-tri dana. Ali to nije slučaj sa romanom Spirala šaha. Kad odete u knjižaru da poručite knjigu Oskara Frajzingera, reći će vam do morate da čekate od dvije sedmice do jednog mjeseca, a možda i duže. Ako pitate zašto je to tako, dobićete neko nesuvislo objašnjenje i prodavača ili prodavačice i isti će požuriti da vas se riješi.
Šta li je toliko zgriješio ovaj čovjek?
Ne znam koliko je dug spisak njegovih „nedjela“ ali znam šta je njegov osnovni i glavni grijeh:
On misli drugačije i usudjuje se to i da kaže.
Nakon što je knjiga objavljena na srpskom jeziku u Srbiji, kod izdavačke kuće Legenda iz Čačka i predstavljena u Beogradu za vrijeme sajma knjiga, trebalo je knjigu predstaviti i Srbima koji žive u Švajcarskoj. Kako se ovde svima puna usta rijeci integracija i država izdvaja velike svote novca za integraciju stranaca, odlučili smo da predstavljanje Oskarove knjige bude u okviru jedne integracione večeri gdje će pod istim krovom biti Švajcarci i Srbi.
Rekoh već da država izdvaja ogromne svote novca za integraciju stranaca, što naravno ne znači da taj novac i dodje do stranaca. Ali kako organizatori svega ovoga, Pozorište Duga, Udruženje srpskih pisaca Švajcarske, Udruženje pisaca Limat, Udruženje žena Sunce i Johana Vili vlasnica hotela Winkelried, nisu razmišljali o novcu već o predstavljanju srpskog pisca, a švajcarskog političara, nisu ni tražili novac za integraciju ali su zato pismenim putem obavijestili sve lokalne medije očekujući barem mrvicu interesovanja za ovaj nesvakidašnji dogadjaj. Nesvakidašnji, jer je Oskar Frajzinger savezni poslanik iz Valisa, a pripada Švajcarskoj narodnoj partiji, partiji koja slovi kao partija koja se bori protiv stranaca, naravno taj imidž su im dobrim dijelom napravili isti oni mediji koji Oskara prikazuju kao djavola. Sad su ti isti mediji bojkotovali poziv da dodju i proprate ovaj dogadjaj. Jedini koji su reagovali su bili novinari radio Argovia koji su dva dana prije dogadjaja telefonom kontaktirali Oskara Frajzingera kao i autora ovog teksta, ali se nisu pojavili na promociji knjige. Jedanestog novembra jedini švajcarski novinar koji je bio prisutan je bila Margrit Špreher, zlatno pero švajcarskog novinarstva, ali ne zato što je zato imala nalog redakcije već kao zajednička prijateljica Oskara Frajzingera i Miodraga Lukića, to jest pisca ovih redova.
Šta su propustili da vide novinari švajcarskih medija?
Propustili su da vide i čuju, divne dame iz hora udruženja bernera iz Badena koje na najljepši način njeguju švajcarku tradiciju. Da vide mlade iz kluba Kolo iz Badena koji isto tako njeguju srpsku tradiciju. Da vide i čuju glumce Srpsko-švajcarskog pozorišta Duga, Marion Huber i Patrika Moka, koji su na sceni odigrali odabrani dio iz romana Spirala šaha. Na kraju propustili su da vide i čuju Oskara Frajzingera koji je pokazao svoje pravo lice, lice svestranog umjetnika koji je publiku zadovoljio odgovorima na ponekad škakljiva pitanja, zabavio čitajući poeziju i raznježio prelijepim francuskim šansonama.
Na kraju rekao:
Srbi su pomalo kao moji Valiseri, sumnjičavi i tmurni na prvi pogled, ali veliki prijatelji kad vas jednom prime pod svoj krov. Budite to što jeste, ne odričite se svog identiteta, jer oni koji nisu dobri Srbi ne mogu biti ni dobri Švajcarci.
Bojkot se naravno nastavlja. Ni u jednom švajcarskom mediju nije osvanulo ni slovo o pomenutom dogadjaju, nije ni moglo kad niko nije došao da vidi šta se dešava.
Mislim ipak da smo ovim svi mi pomalo profitirali, ali da postoje dva velika gubitnika. Srpski pisci su dobili odličnog pisca u svoje redove, Oskar je pronašao ljude koji u njemu ne vide ni vuka ni djavola već umjetnika i prijatelja, gubitnici su Udruženje autora Švajcarske jer nisu primili onog koji pred većinom od njih bježi za tri koplja i naravno čitaoci u Švajcarskoj koje niko nije obavijestio da je u njihovoj zemlji napisana jedan od najboljih knjiga koja je napisana i objavljena na početku ovog vijeka.
Mioba
18.11.2007, 10:47
retko se dešava da na krajnji jug dojezdi neko sa literature, red je da ga lepo primite
oskar freysinger član je desničarske narodnjačke partije u švici
zabrinut za sudbinu evrope, oskar je na svom sajtu zaboravio da pomene srpstvo, kosovski zavet i svoje spaljeno ognjište (što je, u svetlu progona koji doživljava oskarov književni uradak, očigledno bilo od sekundardnog značaja i samom autoru ovog pamfleta)
u procesu deponovanja, avaj, nepovratno su izgubljeni telefoni autora pamfleta
originalni post je arhiviran, izdaje se uz pisanu saglasnost i simboličnu taksu
slepa_koka
19.11.2007, 23:19
QUOTE (Mioba @ 18.11.2007, 12:47) 
retko se dešava da na krajnji jug dojezdi neko sa literature, red je da ga lepo primite
oskar freysinger član je desničarske narodnjačke partije u švici
zabrinut za sudbinu evrope, oskar je na svom sajtu zaboravio da pomene srpstvo, kosovski zavet i svoje spaljeno ognjište (što je, u svetlu progona koji doživljava oskarov književni uradak, očigledno bilo od sekundardnog značaja i samom autoru ovog pamfleta)
u procesu deponovanja, avaj, nepovratno su izgubljeni telefoni autora pamfleta
originalni post je arhiviran, izdaje se uz pisanu saglasnost i simboličnu taksu
Da groteska bude veca njegova partija (SVP) u izbornoj kampanji je progon stranaca proglasila za svoj program.
Normalno da je vecina tih stranaca u ch poreklom sa balkana.
Knjiga od doticnog autora je ipak vrlo dostupna.
Interesantno ali jedan Beogradjanin je bio kandidat te partije pitam se da li...?
Pedja307
02.12.2007, 05:42
Оскар Фрајзингер, посланик суверенистичке Народне партије у Швајцарском парламенту, за „Геополитику“ веома надахнуто говори о Србима и томе шта везује Србију и Швајцарску.
Србија је имала петљу
Сваки родољуб који хода тлом својих предака мора бити Србин у срцу. Јер, српски народ својом судбином сажима све оне патње које разуларена неман Новог светског поретка наноси слабијима, газећи и међународне законе и право на самоопредељење суверених нација. Кад империја хоће јаку муслиманску Босну, Европска унија државу босанских Срба на силу одваја од матице и утапа у сарајевски вилајет; а кад империји годи слаба православна Србија, онда та иста Унија албанској покрајини у Србији признаје државност
Сваки родољуб који хода тлом својих предака мора бити Србин у срцу. Јер, српски народ својом судбином сажима све оне патње које разуларена неман Новог светског поретка наноси слабијима газећи и међународне законе и право на самоопредељење суверених нација. Империја не трпи да ишта у сфери њеног утицаја измакне њеној контроли. Она дели људе ради своје власти; да би наметнула своју правду, она је, наводно, интернационализује, да би делила своје хуманитарно благо, она окупира туђе, да би оплодила земље које јој се опиру, она их бомбардује и загађује. Она богати богате и осиромашује уранијум, своје војске вежба у реалним ситуацијама, а цену свог ангажовања оставља унесрећеним народима да плаћају. Претендује да ради по налогу међународне заједнице, а истој диктира налоге које жели да чује.
Откако је наместила фарсу у Рамбујеу, где је све учинила да би једна суверена нација била приморана да прихвати диктат који јој је наметан у име некаквог ”права на ингеренцију” и промовисала Хашки суд у мерило међународне и унутрашње политике, империји су набрекле мишице, наметнула је свету свој ”пакс Американа“, погазила људске слободе, утврдила своје геополитичке интересе. А небројени патуљци, који увек окружују силнике, на сва плућа јој извикују хвалоспеве, каче се за њене надируће тенкове и прилепљују под крила њених бомбардера.
Руља, увек та иста руља!
Чопор који черупа остатке оборене звери!
Али, још се нико није јавио да суди неделима британског ”Бомбер Хариса” у Дрездену 1945, нико да суди отровним печуркама и њиховом смртоносном семену у Нагасакију и Хирошими, нико да посади на оптуженичку клупу генерала Вестморленда и његов напалм, да казни понашање "плавих шлемова" у Руанди, Тимору или на Косову. Јер, империја јесте правда. Тешко побеђеном, још ће бити и осуђен! Живео победник, он ће и да суди. Осудиће побеђеног да гамиже у блату, да сам себе бичује, да понавља своју самооптужницу на свим изопаченим екранима медијског циркуса. Одредиће добро и зло и порећи свако право тако одређеном ”злу”, након што ће га научно дехуманизовати. А, овоме ће само преостати јадна дужност да лиже чизму која га гази, да чисти и гланца јарам који му ломи кичму, те да с времена на време приложи и по којег жртвеног јарца жртвеном ритуалу који од њега захтева међународна осветољубивост.
Ма, империја зна да буде и широкогруда, док год не задиреш у њене кругове. Зна она и да склопи капке пред производњом и продајом опијума, шверцом оружја, робовласништвом, па и понеким ситним поправним геноцидом. За то је довољно њеним лакејима да савију кичму, да буду корисни, да постану једна од поузданих карика помоћу којих империја подређује нације својим сопственим интересима.
Бивша Југославија беше мета првог удара империје на путу ка свевласти њеног закона. Но, то је тек било предигра за гнусне војнополитичке хореографије које је затим приредила у Авганистану и Ираку, а потом, на подлији начин, и у Украјини и Киргизстану, и то по строгом шаблону ујдурми које је протеклих деценија подметала банана-републикама Јужне Америке. Са сваким новим сукобом, сваком новом издајом, империја се све више приближава изворима енергије, обезбеђује превоз нафте ка сопственим, црног злата жедним, индустријама. И не мари ако успут мора да погази понеко начело и понеко национално право, пошто у својим рукама држи свевишње право: право јачег.
Србија је, у новијој историји, прва суверена нација преко које је протутњао бес империје. У том сукобу је изгубила и своју част, и своје географско језгро, и културну колевку. Проказана је, укаљана, изложена презиру и руглу, препуштена одмазди империјине солдатеске, тло јој је силовано, а памћење живо закопано.
У одређеном историјском тренутку, и сама припадност том прогнаном соју беше злочин који је заслуживао казну.
И тако се, на развалинама етничког конгломерата који је Тито оставио за собом, на још врелим рушевинама стотина православних здања спаљених у казненим експедицијама неких чудних ”жртава”, под будним погледом врло хришћанске и врло млитаве Уније, градила прва муслиманска држава Европе. Потежући и локалну мафију и погроме, империја је провинцију претворила у нацију, а и у пригодну истурену тачку која предсказује повратак калифа на Балкан. Алахови ратници, које Нови светски поредак иначе назива јавним непријатељем број један, добише независност од тог истог поретка, како на Косову, тако и у Босни. Но империји то није прва противречност. Њено политичко делање не надахњује правичност, њено опхођење не зна за поштовање, нити јој чизме цакле од претераног достојанства. Империји власт није довољна, њој је потребна апсолутна контрола. Бедним остацима растројених националних држава, империја значи наметање једне социјал-либералне догматике која заступа релативност свих могућих вредности, чиме империја сама себе ослобађа сваког правдања пред судом истине. Србија јој беше прва играчка. За њом су дошле и друге, и још ће их бити у будућности.
О, не значи то да је Србија чистија од осталих, да је мање крива за свирепост беспоштедног грађанског рата. Не значи то ни да у њеним редовима нема и опаких мангупа. Али, Србија има право, или бар је требало да га има, да се опредељује другачије него под бомбама империје. Јер, ако је Србија под интернационалистичким диктатом заслужила пакао, рај није заслужио Сједињене Државе...
Два аршина, два различита интереса, а само једна истина наметнута силом: ето вечног смртног плеса голе силе.
Јер, тако је одувек: ко држи до историјског опстанка, а да није најјачи, тај никако не сме да таласа.
Ко хоће да добије понека права, томе глава мора да говори ”да” кад му срце виче ”не”.
Ко хоће да заради слободу неразмишљања, тај мора да размишља правилно, тј. као сви остали.
Ко хоће да добије право да се веже за неко место, то место мора да постане опште место.
Бивша Југославија беше пригодна лабораторија за узлетање НАТО-феникса из охлађеног пепела старе поделе света. Идеални полигон за све трговце смрћу и продавце чисте савести.
Гледано изблиза, Швајцарска би имала много да научи од овог несрећног примера. И она се грчевито хвата за своју сувереност и своје право на самоопредељење унутар танане равнотеже разних етничких и језичких заједница. И она је, приликом афере јеврејских банковних рачуна (*), доживела да разјари империју, а затим да пузи газдама на ноге. И њој прете свим и свачим, ако се не повинује туђим законима. А најгоре је то да се елите које владају овом земљом страшно боје империје, да само гледају како да јој се подреде, па зато чак дижу нове порезе унутар сопствених граница, не би ли утолиле њену незајажљиву халапљивост.
Србија и Швајцарска имају ту заједничку одлику да се одупиру Новом светском поретку упркос све гласнијем појању сирена унутар сопствених редова. Та два народа зазиру од великог монолитног блока, који, у ствари, није друго до хрпа набацаних комада везаних само пљувачком лажних политичких обећања својих елита.
Но гангрена је и дубља од тога: у котлу оваквог савременог света појам породице се расплињује, култура се своди на храну у конзерви, а грађанску одговорност замењују болесни легализам и судско ситничарење. Што се духовности тиче, она је давно отперјала ка бољим поднебљима. У труло ткиво тог шупљег царства семе исламизма продире с лакоћом и уживањем и ту се гнезди, чекајући да се зараза рашири. Од тог се распадања Запад неће спасти гомилањем мртвих тела - некадашњих националних држава.
Србија је имала петљу да уђе у сукоб.
Швајцарска се, међутим, ослања на преговоре. Иако је мања и тиме безазленија за интересе империје, она ипак непрестано трпи њене притиске. Захваљујући једној одлучној суверенистичкој странци - СВП или УДЦ, тј. Народна странка - и Удружењу за независну и неутралну Швајцарску (АУНС или АСИН, 41.000 чланова), она одбија неолибералне и интернационалистичке офанзиве нове Европе. То, уосталом ,чини од свог самог постанка 1291. (**) Током своје дуге историје та мала алпска држава се суочавала с бројним империјама које су настајале и падале у заборав. Она их је наџивела, захваљујући томе што је успела да се никад не порекне, да одржи своју културу и корене, а и зато што никад није пристала да утоли своју жеђ за слободом на мутним врелима тупавог братимљења.
Данашња Европска унија није ништа друго до трабант империје, филцана лутка на прагу Средњег истока и Азије. Управо зато Сједињене Државе и желе да буде што пространија и политички што слабија. Лишена политичке воље и стварног друштвеног пројекта, одсечена од сопствених културних корена, испражњена од сваке духовности, та празна љуштура живне само кад јој империја пошаље своје гладијаторе-освајаче.
Кад империја хоће јаку муслиманску Босну, Европска унија државу босанских Срба на силу одваја од матице и утапа у сарајевски вилајет; а кад империји годи слаба православна Србија, онда та иста Унија албанској покрајини у Србији признаје државност. А притом балканске народе навлачи на мамац ”Европе без граница”! Очигледно, ни у тој Унији логика и доследност не представљају кључне врлине.
А, за то време Нерон са оне стране Атлантика посматра како гори западнохришћански свет! Они малобројни народи који данас одбијају да учествују у тој великој фарси, себи су поштедели једно болно буђење. Својим одбијањем да абдицирају, да своју судбину предају у руке наднационалним органима, па да је после трпе уместо да њом владају, они заузимају авангардну улогу. Они су се определили за тежи пут - пут засебности, независности и суверености. Они одбијају да сами себе издају уласком у неку велику анонимну машину која искључиво служи интересе неколицине привредно-индустријских трастова.
Моја ће симпатија увек ићи малом који се дрзнуо да крене на великог, појединцу који сме да противречи маси, машти која се спрда са стереотипима и потрази за истином која пробија свој путељак кроз лавиринт јавног мњења.
Србија је имала петљу, и зато још увек постоји. Швајцарска је увек истрајала и данас још траје. Ето шта зближава ова два народа на раскрсници... док још има путева који се укрштају изван царских друмова.
###Напомене###
(*) Швајцарска је током 90-их подвргнута свестраним притисцима из Америке због наводно присвојених банковних рачуна несталих или расељених европских Јевреја. Иако се на крају испоставило да су спорне суме скоро незнатне, швајцарске банке су пристале да плате милијарде франака одштете... (прим. прев.)
(**) Швајцарска конфедерација је настала 1291. потписивањем Пакта о независности и узајамној помоћи између три горштачке заједнице уједињене против заједничког душманина: Хабзбуршке империје. (прим. прев.)
Антрфиле.
Експрес интервју Оскара Фрајзингера о испаду министарке Мишелин Калми-Реј
Пустити Србију да решава проблеме на Косову
Својом демагошком изјавом Мишлин Калми-Реј је не само непријатељски поступила према једној држави која ни у чему не угрожава швајцарске интересе, већ је и загорчала међунационалне односе унутар сопствене земље.
Залагање швајцарске министарке иностраних послова Мишлин Калми-Реј за независно Косово изазвало је неразумевање и огорчење у српској јавности. Брзоплетост овог иступа нам је утолико неразумљивија што се коси са пословичном традицијом швајцарске неутралности и суздржаног посредовања у међународним односима. Пажљивији посматрачи међународних прилика, међутим, нису толико изненађени: сетимо се да је већ 1991. неутрална Швајцарска веома брзо прихватила свршени чин словенске и хрватске сецесије - одмах иза Немачке и Ватикана! Политичка несмотреност данашње министарке, социјалисткиње која се неко време истицала одређеном смелошћу у односу на САД, а данас гласно тражи оно што је код атлантских газда тек кабинетски план, осликава и драму једне оригиналне и самосталне државе која све теже подноси своју изолованост унутар ЕУ-НАТО блока. Као један од најистакнутијих браниоца суверености и неутралности Швајцарске, Оскар Фрајзингер се супротставио сваком мешању Швајцарске у унутрашња посла Србије - почевши од слања ”мировних снага” на Косово. Питали смо га како тумачи овај нови корак своје владе.
Својим ставом о Косову министарка Калми-Реј је озбиљно нарушила међународни кредибилитет своје земље. Како објашњавате тако неуобичајено одступање од дипломатске традиције Швајцарске?
- Ради се, пре свега, о површном гесту који одаје тотално непознавање прилика, како у Србији, тако и код нас у Швајцарској. Својом демагошком изјавом Мишлин Калми-Реј је не само непријатељски поступила према једној држави која ни у чему не угрожава швајцарске интересе, већ је и загорчала међунационалне односе унутар сопствене земље... А онда је неспретно почела да се повлачи кад је схватила своју грешку. Таква неозбиљност је неопростива и даје очајну слику о спољној политици Швајцарске.
У Швајцарској је данас, према изјави министарке Калми-Реј, Албанци са Косова чине у Швајцарској чине 10 % становништва, што ће рећи више од пола милиона. Постоји ли веза између министаркиног навијања и те друштвене стварности?
- Како да не! Шта би се десило да је госпођа Калми-Реј случајно рекла супротно, да се определила за Косово унутар Србије? Узевши у обзир колико има мафија у нашој земљи, за кога и шта раде, ризик би био далеко већи за Швајцарску.
Који би, по Вама, био правилан приступ косовском проблему?
- Најпаметније би било ћутати! Све те западне земље које другима дају лекције имају и те како проблема да решавају код себе. Зато нек пусте Србију и Црну Гору да као суверена држава решава своје унутрашње сукобе у складу са својом сувереношћу и својим Уставом. Својим мешањем у туђа посла све те државе стварају преседан да се једног дана неко и њима умеша у кућни ред. Но, изгледа да је данашњим властодршцима то сасвим свеједно.
Постоје наговештаји да управо Швајцарска, и то под окриљем своје хуманитарне акције на Балкану, ради на организовању државне полиције евентуалног независног Косова...
- То је скандал! Ако је то истина, ја ћу то питање изнети пред парламент... Ми који нисмо у стању да обезбедимо јавни ред у сопственој земљи да стварамо полицију другима?! Каква ли ће то бити полиција? С каквим људима? Шенгенски поредак, коме се Швајцарска недавно прикључила, прави је благослов за криминалце. Пошто укидамо контроле на границама, биће нам потребно кудикамо више полицајаца да сузбијемо криминалце који ће неометано вршљати по нашој територији.
Али, пре свега, то је жалосно за нашу част и за све оно што представља суштинске, историјске вредности ове земље. Ми, који смо настали тиме што смо своје слободе извојевали од туђих намесника, данас смо намесници другим несрећним народима. Гнусна иронија једне епохе без савести и образа!
Artur Dent
02.12.2007, 17:47
QUOTE (Pedja307 @ 02.12.2007, 05:42) 
за „Геополитику“
"Geopolitika"? To su one novine koje mrtve ozbiljne objavljuju intervju sa osinutim tipom koji trabunja o tome kako "Soros preko dvosmernog kabla koji je skoro uveo u kablovsku televiziju prisluskuje Srbe" i da je "Hari Poter tu da razbije srpsku duhovnost, po Sorosevom nalogu".
Oskar Frajzinger
SPIRALA ŠAHA
Preveo s nemačkog Zlatko Krasni
Bivšim i budućim žrtvama
crvenog terora,
čiji simboli na izvesnim majicama
i dan danas nekažnjeno sprovode svoja nedela.
Je suis la plaie et le couteau
Je suis le soufflet et la joue!
Je suis les membres et la roue,
Et la victime et le bourreau!
Charles Baudelaire
PREDGOVOR
Još kao dete sam sa svojim roditeljima putovala kroz Sovjetski Savez, uzduž i popreko.
U Alma Ati, prestonici Kazahstana, bila je moja kolevka, u Ukrajini sam odrasla.
Mnogostranost ove imperije koju je razneo vetar istorije uvek me je iznova fascinirala i iznenađivala.. Beskrajna prostranstva, divlja snaga ruske prirode, ekstremna klima između tajge i Hindukuša neizbrisivo će se urezati u svakog ko je tamo ikad živeo. I ljudi koje sam sretala i upoznavala u različitim gradovima Rusije uglavnom su bili neverovatno jaki i veoma srdačni, delom i tajnoviti i neuračunljivi.
Ruska duša je oduvek predstavljala zagonetku.
Mnogi pisci koji su pokušali da u svojim delima dokuče ovu tajnu i izraze je morali su da priznaju svoj poraz.
Kada sam prvi put bacila pogled na rukopis „Spirala šaha“, odmah sam znala da će lektira ovog dela predstavljati jedno fascinantno i dubokosežno putovanje. Da, ovaj tekst probudio je u meni veliku radoznalost i istovremeno duboku nostalgiju.
Znala sam da je pisac, Oskar Frajzinger, Švajcarac i pre svega da on nikada u svom životu nije bio u Rusiji. Zamislite onda moje iznenađenje kada sam u ovoj knjizi prepoznala do tančina opisanu atmosferu i onu posebnu magiju Rusije koju sam sama doživela.
Likovi koji se javljaju u „Spirali šaha“ jesu delom krajnje kompleksni i upravo iz tog razloga tajnoviti i fascinantni, kao što je to slučaj sa većinom Rusa. Ponekad sam morala da čitam između redova, kako ne bih propustila ništa od višeslojevitosti i dubine prikaza.
Oduševila su me potresna ljubavna priča između Maše i Vladimira, usamljenost kolektiviste Gagarina koji je uzaludno hteo da poboljša svet i napokon sama igra šaha oko koje se u ovom romanu sve vrti i koja se pretvara u simbol, u sveobuhvatnu formulu za istoriju čovečanstva.
Sigurna sam da će svi čitaoci ove knjige podeliti moju fascinaciju i radovati se dok budu istraživali tajne ovog jedinstvenog književnog dela.
Pred njima se nalazi napeto i uzbudljivo putovanje kroz jedan od najokrutnijih perioda ruske istorije.
Želim im poučnu Odiseju iza gvozdene zavese.
Ina Enc-Karpova
Prva vizija
Kovitlac hladnih pahulja. Ispod mene toplo, meko telo koje se savija i gvozdenom kukom grebe po zamznutoj brazdi. Crne krtole koje povremeno izbijaju ispod površine i kotrljaju se po zemlji. Ruke u zamašćenim rukavicama koje ih žurno hvataju i ubacuju u korpu. Dahtanje uzdrhtale žene ispod mene, njen dah koji se prema meni podiže u vidu magle. Ali sve je nejasno, u obrisima, sve se rasplinjava i opet zgušnjava. Jer oči se stalno prevrću, kao i svako od mojih čula jer čudovište u mom stomaku ne prestaje da nagriza, parališe, isisava. Tu i tamo male žute zvezde koje se igraju s pahuljama i kao da odaju toplotu. Moje usne otupele od hladnoće, prave beznadežne pokrete kao da sisaju i očajnički čekaju da se materinsko biće okrene i ponudi nešto toplo, meko, iz čega teče želja, u čemu će čudovište u mom stomaku potonuti na nekoliko sati i prestati da me izjeda.
A onda užasan tresak, jauk i krik, drhtaj materinske životinje, pad u brazdu, sasvim meko, sasvim sporo i gotovo oprezno. Moje lice koje je ležalo na njenim još uvek toplim obrazima skliznulo je postrance na zemlju. Landaranje mojih udova, moj nesputani jecaj, so suza na jeziku koja se polako meša s nečim gorkim, crvenim što se zgrušnjava u lokvu, u jezero, u more. U tome je moj jezik, moje usne požudno srču da preživim, samo da preživim.
CARICIN, 1918
Gagarin je igrao za svoj život. Tačnije rečeno, za vreme koje mu je u životu još preostalo. Jer belogardejski oficir je bio sasvim jasan. „Ako ja pobedim, bićeš obešen. Ako ti pobediš, zaslužio si smrt streljanjem.“ I pri tom se nasmešio kao deda koji svom unuku nudi bombone ili čokoladu. Gagarin, međutim, nije hteo ni jedno ni drugo. Hteo je da živi. Da živi, da se bori. Da se bori kako bi uništio ovu trulu prošlost, kako bi odneo pobedu protiv ovog besmisla i haosa. I da umre, možda, ali s oružjem u ruci i gledajući protivnika u oči. Sve bi dao, samo da ne obora ponizno pogled i ne dozvoli da ga zakolju kao žrtveno jagnje!
Gagarin je pre nekoliko nedelja morao u najvećoj žurbi da napusti omladinski dom Komsomola jer je situacija na frontu zahtevala angažovanje poslednjih snaga. Zatim je, kao i mnogi drugi, s puškom u ruci poslat na ulice Caricina kako bi sprečio zauzimanje grada od strane belogardejaca. Akcijom je rukovodio komesar poslat iz Moskve, neki crnokosi čovek, škrt na rečima s ogromnim brkovima koga su svi znali po nadimku „Koba“.
Tek što je ovaj, nekoliko dana kasnije, počeo da traži dobrovoljce za patrolu iza naprijateljskih linija, Gagarin se odmah javio. Koba ga je pogledao, procenjujući ga, očinski mu stavio ruku na kapu i okrećući se drugima, izjavio: „Revolucija čak i decu pretvara u heroje!“
Usred noći krenuo je sa još dvojicom dobrovoljaca. Satima su se prikradali i izviđali neprijateljske pozicije, peli su se preko ruševina i upadali u levkaste rupe od bombi, sa senkom neprijatelja igrali su se mačke i miša.
Pred samo svitanje belogardejci su ih, međutim, ipak iznenadili. Odjednom je izbio pravi pakao. Na sve strane uzvici, blesak, zaglušujuće štektanje i pucnji. Tokom borbe njegova dva druga su poginula. Njemu je metak probio desno rame, tako da je ispustio pušku i bio zarobljen.
Sada je Gagarin stajao u dvorištu fabrike veoma oštećene granatama. Ranjeno rame ga je bolelo i s mukom se držao na nogama jer je izgubio dosta krvi. Oko njega je sedelo više belogardejaca na betonskim gredama uživajući u tom neobičnom prizoru.
Šahovska tabla ležala je na jednom uspravnom panju presečenom metar iznad zemlje, koji se poput kažiprsta izdizao iz sive prašnjave pustoši i delovao kao da je na sasvom pogrešnom mestu. Krošnja koja je pala kao žrtva vatre sa položaja, zamenjena je daskom koja je ovom neobičnom ambijentu davala izgled improvizovanog stola. Uredno poređane šahovske figure su stajale na svom crno-belom polju i kao da su samo čekale da napadnu neprijateljske pozicije.
Ono što beli oficir nije znao bilo je da je pred sobom ima izuzetnog igrača koji bi mu u drugim okolnostima u nekoliko poteza dao šah-mat. U Gagarinovom mozgu sevnu na kratko uspomena na brata Grigorija i njegovo strogo uputstvo u vezi sa šahovskom igru. U sadašnjoj situaciji radilo se, međutim, o tome da se dobije na vremenu, da se partija oduži i završi patom, a da to protivnik ne primeti.
„Igraj!“ – naredi oficir nestrpljivo.
I partija je počela. Gagarinov protivnik nije, doduše, igrao loše, ali na sasvim konvencionalan, predvidljiv način. Utisak je bio da je ovu igru naučio uz pomoć nekog uputstva i pošteno se trudio da sledi neke već često uigrane mehanizme. Gagarin je morao da se suzdržava da ne bi iskoristio mogućnosti koje su mu se stalno ukazivale i prerano okončao igru. Nastala je čudna situacija u kojoj je jedan sve nepromišljenije i nestrpljivije napadao i tako se sve više otkrivao, dok je drugi morao da izmišlja najkomplikovanije manevre izbegavanja, kao bi sprečio šah-mat koji je postajao svakim potezom sve izvesniji.
Tako se dogodilo da se partija jednostavno nije završavala i da je postepeno toliko opčinila sve prisutne, da u glavama vojnika nije više postojalo ništa osim šahovske table. Nestrpljivo su očekivali kraj igre koji je zapravo odavno bio izvestan, samo što to niko od njih nije primetio.
Naprotiv, neobuzdani agresivni gnev njihovog komandanta bilo im je jemstvo da se omrznuti boljševik nalazi pred samim porazom. Zbog toga su u očima imali grozničav sjaj i ispunjavala ih je želja koju su teško potiskivali da se likvidacija koja će se odigrati na šahovskoj tabli izvrši i u stvarnosti.
Što se igra više odugovlačila to su Gagarinovi pokušaji izbegavanja postajali sve više očajnički. Od napora mu je znoj izbijao iz svih pora. Vrat mu se ukočio od nepodnošljive napetosti. Na kraju mu je, u najboljem slučaju, preostalo četiri ili pet poteza dok ne padne odluka. S obzirom na okolnosti nije se više mogao nadati nerešenom rezultatu. Preostao mu je samo izbor da protivniku u dva poteza da šah-mat, ili da sam tu sudbinu doživi u još dva poteza.
Gagarin oseti poglede vojnika kako gore na njegovim prstima dok se pripremao za sledeći potez. Koliko god da je bio usredsređen osećao je kako su se oni približili i zbili u krug oko šahovske table i dvojice protivnika.
Tada Gagarin donese odluku i pomeri napred svog preostalog konja.
Zatim pogleda, iznutra već sasvim smiren zbog donesene odluke, beskrajno opušteno na šahovsku tablu, dok je ruka njegovog protivnika hitala da izvede očekivani potez.
Kad je Gagarin potom na kratko podigao pogled, na svoje ogromno iznenađenje ugleda crvenu rupu na čelu belog oficira. Dok je ovaj padao na leđa kao u usporenom filmu i dok se oko šahovske table vodila nemilosrdna borba na život i smrt, odjeci pucnjeva su jedva dopirali u Gagarinovu svest.
Usred tela koja su se valjala u prašini i krvi, šahovska igra delovala je kao oaza mira, mesto besmrtnosti gde se uvek moglo vaskrsnuti i opet igrati ispočetka po nepromenljivim pravilima.
Gagarin je sasvim nepomično stajao zureći, usred masakra koji gotovo da nije ni primećivao, u šahovsku tablu koja beše pošteđena nasilja stvarnosti.
Pošto su se smirili i poslednji trzaji igre smrti pred suncem što se rađalo pojaviše se tri konture čije senke zatamniše šahovsku tablu pred njim, a on kao da se budi iz sna, pomeri svog lovca napred i promrmlja: „šah-mat“. Zatim se okrenu trojici crvenogardejaca koji su mu spasili život.
„Vladimir“, predstavi se prvi i prijateljski ga zagrli, „a ovo su Oleg i Ilja“.
„Leonid“, odgovori kratko Gagarin i uzvrati zagrljaj trojici muškaraca.
„Bežimo odavde“, reče Vladimir, „ovde sve vrvi od belih.“
Pošto su pokupili puške poginulih i stavili ih na ramena, četiri muškarca se udaljiše, povijeno trčeći pored zidova, dalje od šahovske table oko koje su u krugu ležali leševi.
Moskva, 1948.
Pomrčina. Mračnija od noći. Materica koja porađa svekoliki početak. Još uvek su krovovi Moskve bili nevidljivi, njene ulice i periferijski kvartovi, Kremlj i daleki obzor samo su uspomena iz prethodnog dana. U ovo gluvo doba u kome je sve bilo moguće, jer se jedno nije razlikovalo od drugog, svet se mogao sasvim iznova izdvojiti iz svoje prošlosti. Mogao je čak zaboraviti da je morao da bude tamo gde ga je očekivala uspomena, mogao je da se sasvim drugačiji neočekivano izleže iz crnog jajeta večitog početka.
Onaj koji je ovako razmišljao i sam je skliznuo u mrak i čekao da opet primi supstancu, zureći u rupe mraka i tišine oko sebe, u kojima je predosećao novi početak onakav kakav je želeo njegov duh, ta nevidljiva iskra koja je u svojoj gvozdenoj odlučnosti bila u stanju da svetove uništi i ponovo ih izgradi. Još uvek su njegova čula bila deca ničega. Ali će uskoro dobiti hranu, oštriće se na probuđenoj materiji i zagrišće će oštro meso budućnosti.
Kao toliko puta ranije, Gagarin je ustao drhteći u hladan jutarnji čas bez mesečine kako bi proslavio trenutak iz koga sve proističe. Stajao je obavijen ogrtačem noćne magle koja je gutala svu svetlost zvezda između još uvek nevidljivih kuća sovjetske prestonice. Tri sata ujutru. Lelujave senke poslednjih pijanica su se rasplinule, nestali su i zidovi pored kojih su stajale kurve. Tri sata, čas kada je svet i sam potonuo u san i kada je iza crnog platna mogao da zamisli jedino večito budan revolucionarni duh dolazećeg. Sve ostalo je bio san, tričarije, prolazne fantazmagorije, iluzije istisnute iz nemoći. Gagarin već dugo nije sanjao. Zabranio je sebi ovu tipičnu rusku slabost. Jer snovi su bili izdaja budućnosti, značili su kolebanje krivca pred stvarnošću koja se morala preoblikovati. Zato je Gagarin sebi dozvoljavao samo najneophodnije časove bez sna koji su bili potrebni njegovom telu kako bi mogao da se i dalje bori i menja svet.
Voleo je misao da je u ovom ranom času jedino on budan i da prisustvuje rađanju novog dana. Voleo je prizor stvari koje su poprimale obrise, materijalizaciju sveta ni iz čega. Nestrpljivo je iščekivao trenutak kada će bledi odsjaj novog dana izvući prvu liniju iz noći.
Taj trenutak je došao.
Najpre je to bilo gotovo neprimetno treperenje u vazduhu, nekakvo mlečno nešto koje je počelo da deli svet: na jednoj strani senke su se produbljavale, na drugoj praskozorje novog dana koje se polako izlivalo između njih. Razdanjivanje još uvek nije bilo ni odsjaj, a kamoli svetlost, a nije se moglo tumačiti ni kao obmana čula. Pa ipak, linije su postepeno postajale sve jasnije, iz difuzne mase neizdifirenciranog obrazovao se iznova dualizam: crno i belo. Ovde nevinost, život, večnost i iluzije duhovnog, tamo krivica, smrt, prolaznost i neporeciva stvarnost materijalnog. Gagarin se podiže zureći fasciniran u neverovatan prizor, pa se udubi u ostvarenje svog ljudskog misaonog sveta koji je postajao sve vidljiviji i pronađe u njemu potvrdu, neporecivi dokaz za ispravnost svog pogleda na svet. Pa ipak, još nešto je nedostajalo, nešto novo, nešto što bi sve to držalo pod jednim krovom, nešto čija pojava je bila isto tako neizbežna kao i plima posle oseke, kao grom posle munje. Svaki damar njegovog dela žudeo je sada za tim. Pogled mu se zari u jutarnju izmaglicu koja beše iscepana nekom nevidljivom silom. Gagarin je očekivao znak koji će označiti savršenost, najavu upotpunjenja ljudske istorije. Crno i belo predstavljali su samo međustadijum, jednu grotesknu, primitivnu podelu sveta na parove suprotnosti. Sada će, međutim, nastupiti stvarnost koja će sve to primiti u sebe i sve to sobom obuhvatiti. Ona će na sve baciti svoju revolucionarnu svetlost i neprijatna pomeranja između svetla i mraka uvesti u jedno novo jedinstvo.
Gagarinove oči se ispuniše suzama, crte njegovog lica se ozariše dok je istočni obzor lagano poprimao rumenu boju, probijajući se kroz ostatke izmaglice i bacajući crvenu svetlost na krovove grada, na prozore i fasade, čak i na kaldrmu. Vazduh kao da iznenada postade topliji za nekoliko stepeni, svetlost i senka se stopiše, ustuknuše pred revolucionarnom jarom, i prestadoše da vode svoj večiti, beskorisni dvoboj.
Gagarin ustade i krenu nošen novom životnom snagom kroz ulice Moskve ukrašene hiljadama i hiljadama crvenih zastava ili velova. Jasnije nego ikada ranije postade svestan razloga zbog čega je išao stazama koje su ga vodile ka novim horizontima s one strane dobra i zla. Ovaj plamteći oganj što ga je pratio na putu prema Lubjanki hranio je večitu potragu čoveka za savršenstvom, hranio je njegovu žudnju za pravdom i slobodom. Jer za razliku od svetlosti i senke koje su bile upućene jedna na drugu, žar revolucije bio je sam sebi dovoljan, i raspirivan neisrpnom energijom ljudske čežnje uvek se iznova rađao. Generacije koje su duvale u nekada slab plamen, žrtvovale su svoj na smrt premoren, od gladi spasen dah, predale su mu poslednju trunku energije iz svojih tuberkulozom razjedenih pluća kako bi ga održale u životu. Sada je kucnuo čas. Od kada je drug Lenjin postavio crvenog poetla na krovove dvorova trulog carstva, od nesigurnog plamena nastalo je moćno vatreno more koje će se uskoro preliti preko granica sovjetskog carstva i porobljenoj braći svih zemalja doneti oslobođenje od kuge ropstva.
Ova nemilosrdna, osvetnička vatra ogrejaće sve one čije je srce čisto i očeličeno neopisivom patnjom. Oni drugi, gotovani, pohlepa buržuazije koja proždire proletarijat, sagoreće u tom plamenu do kraja. Jer ta vatra je značila kako pročišćenje, tako i osvetu, kako prosvetlenje, tako i prokletstvo. Ova vatra je raspirivala novi život, proizvodila je promenu, njena supstanca bila je spremnost na žrtvu, a njeno ime istina.
To, međutim, nije dovoljno, razmišljao je Gagarin dalje, dok je rasejano prolazio kroz kontrolisani ulaz u državni zatvor, to nije dovoljno sve dok se ona događa samo spolja. Kao što jutarnje rumenilo mora da se povuče pred blistavim suncem dana, tako se i revolucionarni duh čoveka izlaže opasnosti da se izgubi, sve dok se ne rodi iznutra, iz čoveka i prene na materiju koja ga okružuje. Crvena zvezda mora se presaditi u srca, a njeno blagotvorno zračenje u glave ljudi.
No, ljudi su živeli u lavirintima vlastitih strahova, osećanja, snova, živeli su u iluzijama subjektivnog posmatranja sveta, ljudi su bili robovi nesvesnog, još nisu dospeli do naučnog pogleda koji je jedini bio u stanju da ih oslobodi od mraka, predrasuda i sujeverja.
Upravo u tome Gagarin je video svoj zadatak: u borbi protiv nepravdi koje je priroda nametnula čoveku, u kompenzaciji prirodnih neravnopravnosti putem gvozdene volje i beskompromisne odlučnosti jednog novog tipa čoveka. Jer kroz žile svih rasa, bez obzira na boju kože, tekla je, nevidljivo i silovito, ista crvena krv, hranila mišiće i vodila život do dovršetka. Ne, razlike nisu dolazile iznutra, već iz spoljašnjeg sveta, mogle su se, dakle, ispraviti. Ako bi se promenila socijalna svest čoveka onda bi on bio u stanju da svoju okolinu oblikuje tako da ne postoje više nikakve klasne i rasne razlike, jer se crna ili bela boja kože uopšte više neće primećivati, a pravedna raspodela dobara pružiće svima napokon, jednake izglede.
Ljudi su, međutim, još uvek bili zarobljeni u svojim zabludama, bili su robovi svoje slabosti, neznanja i inercije, još uvek su obožavali himere iz proteklih vekova, vukli su se ranjavih kolena pred oltarima, omamljivali se tamjanom popova, slavili okoštale predstave na ikonama, čekali uzaludno na pomoć odozgo, božanske munje, nebeske intervencije, čuda iz plavog neba. Ali žuđeni gospod Bog ostajao je gluv, slep i nem, jer ga nije ni bilo. Nije bilo ni Božjeg proviđenja. Sudbina se mogla kovati samo u kovačnici čoveka. Život je bio užareno gvožđe koje je on sam morao dao oblikuje. Ko se plašio da ga uhvati bojeći se bolova, tog je trebalo naučiti, vaspitati kako da prevaziđe svoj strah. Tek tada će shvatiti da je reč samo o tome da se ovo gvožđe uhvati na pravi način, kako bi odavalo prijatnu toplotu i neslućenu energiju. U tu svrhu bilo je potrebno odricanje od svih zabluda koje su na onom svetu obećavale ono što se na ovom nije moglo ostvariti. Zato je bilo potrebno nedvosmisleno prihvatanje čoveka i materijalne realnosti. Svetu se moralo prići naučno i on se morao istražiti matematički. Nije više bilo mesta ni za veru niti za slučaj, postojalo je samo precizno planiranje svih oblasti ljudskog života radi ostvarivanja socijalističkog društva na novim, sigurnim osnovama. Ko još hoće da se bavi trulim gredama i porušenim zidinama prošlosti, taj se mora prevaspitati i izdvojiti, jer ugrožava ukupnu građevinu novog poretka.
Kao nedvosmislen znak za početak ovog novog shvatanja sveta svetleli su crveni pentagrami na kapama vojnika, pod krilima aviona i na čelu bezbrojnih oklopnih vozova pod čijim šinama je ruska stepa podrhtavala sve do kraja obzora. Bile su to zvezde pale s neba koje su sada obema nogama čvrsto stajale na zemlji i marširale napred kako bi svuda prenele ideal jednog novog, pravednijeg društva, koji je sada presađen u stvarnost.
Dok je Gagarin koračao kroz hodnike, što su odjekivali od njegovih koraka, prema odeljenju sa ćelijama setio se velikog otadžbinskog rata protiv fašista, pomislio je na je njihov bedni kukasti krst, taj crni smrtonosni srp sa četiri ruke koji se vrti u krug i koji nije imao nikakvih izgleda protiv petoruke zvezde komunizma. Video je sebe kako juriša napred i kako taj simbol smrti uništava pod gusenicama svog tenka T-35. Ne, ništa nije moglo da zaustavi revoluciaonarni polet crvene zvezde, ni fašisti, ni kontrarevolucionarne snage, čak i veliki kapitalisti će jednog dana dobiti svoje. Jer odlučnost socijalističkih boraca bila je bezgranična, njihova hrabrost nerazrušiva i njihova volja za delanjem neprevaziđena.
Ponet rekom vlastitih misli Gagarin stiže do vrata prve ćelije iza kojih se nalazio jedan od njemu poverenih „političkih“ zatvorenika – on ih je zvao svojim „pacijentima“ – taj je upravo prolazio kroz proces pročišćenja, inače Gagarinov izum, koji će ga pretvoriti ili u koristan građevinski kamen socijalističkog društva, ili će ga osuditi na definitivno nepostojanje.
Sankt Peterburg, Uskrs 1918.
Ana Andrejevna Stolipina je svim silama pokušala da, zbog trenutne političke situacije svoju kćer odvrati od toga da im za Uskrs dođe u Rusiju u posetu. Ali ono što je dvadesetdvogodišnja Maša jednom odlučila, to bi i sprovela, pa šta košta da košta. I tako se dogodilo da je mlada žena, bez obzira na nerede, na Veliki petak doputovala u Sankt Peterburg, gde je majka sačekala na železničkoj stanici.
Sada su obe žene sedele u luksuznoj dnevnoj sobi Stolipina i pričale jedna drugoj šta su doživele u poslednjih pola godine. Maša je morala da priča o Parizu, o svojim studijama književnosti, o novim prijateljima, kulturnim događajima i modnim kreacijama. Priča Ane Andrejevne bila je mnogo mračnija. Ona je pripovedala o Oktobarskoj revoluciji, o uličnim borbama, o nesigurnoj političkoj situaciji i neprijatnostima kojima je svakodnevno bila izložena. Pokušala je, doduše, da neke događaje prećuti, kako ne bi previše zabrinula svoju kćer, ali sa lica joj se moglo pročitati da je nespokojna i da ne zna šta će joj doneti budućnost.
Igor Stolipin, njen muž i daleki rođak carskog ministra koji je pre rata sproveo obuhvatnu agrarnu reformu, krenuo je kao oficir u rat još na samom početku i poginuo je 1916. na frontu. Od tada se Ana Andrejevna brinula o nekretninama ove imućne plemićke porodica koje su, međutim, poslednjih meseci, s izuzetkom prostranog stana u kome su se nalazili sve konfiskovane od strane novih vlastodržaca.
Pošto je reka pripovedanja postepeno presušila i Maša, umorna od putovanja, više nije mogla da drži oči otvorene, obe žene pođoše na spavanje.
Sledećeg jutra, u samu zoru, probudi ih glasno lupanje na vratima. Ana Andrejevna pohita da otvori, onako još u spavaćici, jer je znala da novi vlastodršci ne pokazuju mnogo strpljenja kada imaju posla s pripadnicima ranije vladajuće klase.
Unutra upadoše, grubo odgurnuvši u stranu četrdesetogodišnju kneginju, jedan sasvim mlad komesar sa svojom neotesanom pratnjom za kojom je sledila grupa jadno odevenih lica, očigledno porodica iz radničke četvrti. Ova grupa upade u dnevnu sobu gde komesar dvema zbunjenim ženama saopšti u ime Sovjeta narodnih komesara da od sada moraju da se zadovolje jednom sobom svog stana, a u ostale se useljavaju porodice radnika.
Kada Ana Andrejevna dozvoli sebi primedbu kako joj je revolucija već oduzela sve i da valjda postoje granice u oduzimanju imovine, komesar poseže za njenom spavaćicom i povuče je grubo na dole. Ana Andrejevna je jedva uspela da njenim ostacima pokrije grudi i stidno mesto.
Seljaci su samo gledali tupo i uplašeno.
„Pogledajte ih, pijavice naroda!“ povika mladi revolucionar. „Nisu građene drugačije nego vi. Ruke, noge, grudi i pol. Sve kao i kod vas, sve ljudsko. I njih je strah, i one se stide. Uzmite im novac i moć i ovi gotovani nisu više ništa, jer bez vašeg rada ne mogu da prežive!“
Njegovu tiradu prekide tresak porcelanske vaze koju je najmanje proletersko dete slučajno srušilo sa stola. Ana Andrejevna primeti pad i lomljenje dragocenog porodičnog premeta kao u usporenom filmu. Buka predmeta uđe u njenu svest tek sa zakašnjenjem. Dok su članovi porodice svesni svoje krivice posmatrali krhotine, i majka se već pripremala da ukori dete, komesar se naceri i pohvali dečaka. „Evo ovde imamo već jednog pravog malog revolucionara koji je shvatio kako da se ophodi sa starim svetom.“
Za Anu Andrejevnu sruši se ceo svet. Još gore od poniženja, više od povređenog osećanja stida patila je zbog svesti da je izgubila sva prava i da je sasvim nezaštićena pred novim vlastodršcima.
Maši se, s druge strane, činilo kao da je sve ovo samo noćna mora i da će se iz nje uskoro probuditi.
Tada se Ana ponovo pribra i krenu natraške prema vratima spavaće sobe iza svojih leđa.
„Stoj, gospoja!“, povika komesar, prezrivo ispljunuvši ovu reč, „kuda?“
„Da nešto obučem“, odgovori Ana.
„Onda moraš zamoliti! Ili si već tako brzo zaboravila na dobre običaje kada đavo odnese šalu?“
Ana Andrejevna s naporom prozbori molbu: „Smem li nešto obući, komesare?“ upita posle kraće pauze.
„Molim, kaže su u tom slučaju“, objasni joj komesar.
„Molim, gospodine komesare“, poče iznova Ana, „možemo li se obući?“
Revolucionar milostivo odmahnu rukom i dozvoli dvema ženama da se povuku u spavaću sobu,
„Ali vrata ostaju pritvorena“, dodade.
Kad su ušle, Ana šapnu svojoj kćeri: „Ako ovde ostanemo, gotove smo. Silovanje je najmanje što će nam se dogoditi. Slušaj, Mašo, priča se da sve koji su na bilo koji način imali veze sa starim režimom hapse i muče. Pričaju se i užasne priče o masovnim streljanjima. Do sada sam pokušala da ti to prećutim, ali one zemlje koju si mislila da poznaješ više nema. Sama si sada videla kako se boljševici ophode prema nama.“
„Šta da radimo?“, upita Maša.
„Dok su komesar i njegovi u kući, ništa. Čim odu, idemo na železničku stanicu i pokušaćemo da uzmemo voz za sever. Ukazaće nam se neka prilika da pređemo granicu.“
Posle toga obe žene obukoše toplu, neupadljivu odeću za put i solidne cipele. Kad su bile gotove, Ana izvuče svoju poslednju ušteđevinu sa male police, razdeli novac i dade Maši polovinu da ga sakrije pod mider. Ana uradi isto.
Kada se dve žene vratiše u sobu, porodica koja je u međuvremenu postala mnogo samouverenija već je sedela u foteljama i na sofama, kao da je kod svoje kuće.
Komesar se poslednji put obrati prisutnim.
„Ove dve žene nemaju od sada ni najmanje pravo da vam izdaju naređenja. Naprotiv, vreme je da i same nauče šta znači slušati.“
Da bi im predočio šta to znači, on uze brokat koji bio prebačen preko jedne fotele i naredi Maši da mu njime obriše čizme.
Kad se Maša usprotivi, on joj opali takav šamar da ona pade na pod, a on posegnu za pištoljem. Da bi sprečila najgore, Ana stade između njih, uze brokat, kleknu pred komesarom i poče da mu polira čizme. Nekoliko puta je na njih i pljunula, kao da hoće da ovlaži kožu. Srećom, komesar nije mogao da vidi s kakvim izrazom gađenja je sve to radila.
Ubrzo potom, boljševik sa pratnjom napusti stan u kome se ona porodica bezobzirno razbaškarila. Maša je s gnevom i tugom gledala kako strani ljudi svuda zabadaju nos i uzimaju u ruke stvari koje su činile njeno detinjstvo. Izgledalo joj je kao da je sama uprljana, kao da gubi vlastitu čistotu.
U kasno posle podne ženama je uspelo da neprimećeno napuste stan. Brzim koracima pođoše kroz ulice s retkim prolaznicima prema Finskoj železničkoj stanici. Ana Andrejevna je znala da su finske trupe tokom proteklih nedelja kroz Kareliju prodrle na jug i nadala se da će na severu grada pronaći nekoga ko bi im pomogao da ih prokrijumčari preko linije fronta.
Na raskršću Nevskog prospekta i Litejnijevog prospekta one upadoše u veliku gomilu ljudi. Sa svih strana odnekud nadirali ljudi što je stvaralo nepodnošljivu gužvu i guranje. Kada se na kraju na prospektu pojaviše i oklopna vozila koja su delila gomilu poput ledolomaca, Ana i Maša se razdvojiše i izgubiše jedna drugu sa vidika. Ana je još očajnički tražila pogledom svoju kćerku i neumorno izvikivala njeno ime. Njene uzvike zagluši opšta vika i buka motora.
Napokon, ona se odluči da i dalje sledi svoj prvobitni plan, u nadi da će Maša uraditi isto. Hrabrošću što je uliva samo očajanje, ona se izbori sa gomilom i napokon stiže do Neve i pređe je na mostu Litejni. Kada je malo kasnije stajala pred Finskom železničkom stanicom, potraži još jednom svoju kćer. Kako je nije mogla pronaći ona se baci na zadnju platformu voza koji je odlazio u pravcu severozapada. Iako je već počinjalo proleće, teško joj je padao ledeni vetar. Ipak Ana Andrejevna je trpela ovu muku, jer je znala da za nju nema povratka. U međuvremenu su sigurno već prijavili njen nestanak, što je značilo da bi, u slučaju da je pronađu, u najboljem slučaju dobila deset godina radnog logora.
Kada se voz negde u Kareliji približi nekom mestu i uspori vožnu, ona iskoči s platforme i krenu kroz škriputavi sneg prema nekoj drvenoj kući sa čijeg prozora se nazirala svetlost.
Ona najpre pogleda kroz prozor i vide jednu porodicu kako sedi za stolom i večera. U uglu prostorije visila je na grubo istesanoj gredi ikona i to joj dade snage da zakuca na vrata.
„Dobro veče“, reče Ana. „Izvini, baćuška, što smetam tebi i porodici za večerom, ali...“ ona zamuca i preklinjući pogleda pedesetogodišnjeg, bradatog čoveka.
„Uđi, sestro“, reče ovaj odmah, pogleda iza nje još jednom u mrak i zatvori vrata.
„Hvala,“ reče Ana i po načinu kako se žena za stolom prekrsti, vide da ima posla s starovercima. Odmah im otvoreno objasni svoju situaciju.
„Moram neizostavno u Finsku“, reče ona. „Ako me crveni uhvate, gotova sam.“
„Ta bedna banda!“ prosikta čovek kroz zube. Zatim naredi svojoj deci, bilo ih je petoro i upravo su počeli da se svađaju, da se smire i da dalje jedu, pa uze s kuke jedan debeo kaput, obuče krznom postavljene čizme, rukavice i krznenu kapu i reče: „Hajde, sestrice. Ovde ostati ne možeš.“
„Tako neće stići daleko, tata“, reče njegova praktična žena i pruži Ani zdelu vrele supe koja ovu s apetitom pojede. Čim je završila ona pruži mužu par valenki, cipela za sneg, i sama ih priveza na njegove noge.
„Bog će ti ovo vratiti“, reče Ana ženi i izađe za muškarcem u noć. Prvo su se šunjali u senci kuća u nastanjenom kraju, zatim nastaviše pod zaštitom drveća i napokon preko otvorenog polja.
Posle nekoliko sati napornog hodanja kroz duboki sneg Ana Andrejevna ugleda u daljini odsjaj vatre. Kad su se približili, njen pomagač joj naredi da stane i da ga sačeka. On sam se izgubi među drvrćem.
Ana sede na oboreno deblo i stade da zuri opčinjena avetinjskim senakama što ih je obližnja vatra bacala na okolne borove. Posle dosta vremena bradati čovek se konačno pojavi sa jednim uniformisanim licem koji joj na lošem ruskom objasni da se nalazi u oblasti koju su zauzeli Finci i da nema više čega da se plaši.
Na te njegove reči Ani niz obraze potekoše suze olakšanja.
Dok se staroverac opraštao od nje ona izvuče nešto rublji iz pojasa i dade mu ih.
„Spasiba“, reče i poljubi mu ruku.
Čovek pomalo zbunjeno pogleda u nju posmatrajući novčanice u svojoj ruci.
„Sutra je Uskrs“, reče onda, „ne zaboravi da se zahvališ Bogu za tvoje vaskrsenje.“
Zatim se okrenu i noć ga ubrzo proguta.
Dok je Ana Andrejevna pratila finskog oficira u pravcu logorske vatre podiže oči ka vedrom nebu obasjanom zvezdama i zamoli Boga da i njenoj kćeri isto tako bude u pomoći kao što je to upravo bio i njoj.