Милош Елек
Ој Србијо
Ој Србијо
брдовита
шумовита
поносита.
Ој Србијо
земљо мала
земљо чудна
доброћудна
ретко будна.
Ој Србијо
благородна
златородна
горостасна
безопасна.
Ој Србијо
расцветана
распевана
разиграна
генијална.
Ој Србијо
земљо сјајна
лепотице
земљо бајна
заводнице.
Ој Србијо
монолитна
Србима си
јако битна.
Ој Србијо
грдосијо
многи те је
својом хтио
ал’ је прсте опрљио.
Ој Србијо
земљо мила
дабогда ми
вечна била.
Докле ?
На Истоку
Сунце се рађа
Запад свет
Стире
На западу
Сунце умире.
Запад
Запад је
Страна света
Где људско
Зло цвета.
Запад би
Да само њему
Буде боqе
Њега не боле
Туђе невоље.
Да се обогати
Ништа му
Не значи
Другога да
Осакати.
На другим странама света
Од глади се умире
Запад и од њих би да отме
И плен да убире.
Запад је
Цивилизацијски мрак
Време је да
Три друге стране света
Удружене омогуће
Западни суноврат.
Бојазан
Бојим се и стрепим
Да станем са неким
Дошло тако време
Уста да занеме
Ако мислиш наглас
Скончаш као бесан пас.
Страх
Мој страх
Није за мене
Већ за свет
У шта ће се
Претворити
Кад нестанем
И постанем прах.
Слутња
Слутим
Добра бити неће
Кад је
Овако сада
Следе нам
Несреће.
Несрећа
Наша је несрећа
Све већа и већа
Можда је то с’ тога
Што смо једно време
Ми убили Бога.
Нада
Западни ветар
Је стао.
Ту, докле је дошао
Смрад је настао.
Западна трулеж
Угуши свет
Далеки исток
Спрема преокрет.
Мисао
Као бљесак муње
Брзином светлости
Мисао путује свемиром
Да допре до бескраја
И да обзнани
На планети Земљи
Је и човек.
Путујући мисао вапи
Спасите Земљу.
Малецка
Јесењега једног
Лепог дана
У комшилук
Преко пута
Мога стана
Досели се
Једна мала
Да ту живи
Са сестрама.
Кад је видех
На улици
Како хода
Ципелама звецка
Освоји ме намах
Та још увек
Незнана малецка.
А кад сам јој
Ја пришао
И рекао
Да се мени свиђа
Рекла ми је
Да сам дрзак
Али да јој
Нисам мрзак.
Пристала је да се
Са мном виђа
Свакодневно сам се
Са њом састајао
Признала је да јој
Се то свиђа.
Форсирањем
Под кожу сам
Ја њој се увуко
И ватру сам
У њој разбуктао
Да с’ охлади
Ја јој нисам дао.
Три месеца
Кол’ко Јесен траје
Романса је наша
Толико трајала
После тога
Моја је малецка
Пред олтаром
Крај мене стајала.
Од тада је прохујало
четрдесет лета
жар љубави у малецкој
И дан данас тиња
што се лепо види
У њеним очима.
Време боема
Ушетасмо у век нови
Скадарлија сада дрема
Нема више ко некада
Ноћобдија и боема.
Истина је да подсећа
На времена нека стара
Поплочана са калдрмом
Али нема писаца бећара.
Док калдрмом турском ходим
У ноћи овој хвата ме трема
Јер сећање ме враћа у време
Великих писаца и боема.
И док тако ходим, застајем
Крај прозора кафане “Три шешира”
Док кроз окно поглед бацам
У срцу ме нешто дира.
К’о кроз маглу ја угледах
Како један седи чича
Уз музику другарима
Сав раздраган нешто прича.
Узорана његова је “Прва бразда”
“Главе шећера” са стола се лаћа
Извадио “Два цванцика” као газда
Па ко “Редак звер” свима пиће плаћа.
Тад у њему препознадох
Старог бана Глишић Милована
Поред њега међ’ песницима принца
Ја угледах Радета Драинца.
Вино пије уз њих двоје
Творац “Данге”,”Вође” и “Страдије”
Сатиричар Домановић Радоје
А са њим се нешто гура Јакшић Ђура.
“На Липару” у “Поноћ” је он стигао
“Отаџбину” прочитао и рекао
“Ја сам стена” и “Падајте Браћо”
Слушајте, иначе не бих свраћ’о.
“У добри час хајдуци”
Лаза Лазаревић кликће у жару
” Све ће то народ позлатити” кад одем
“Први пут са оцем на јутрење”
И после жеђ утолим “На бунару”.
Међу њима баш је фора
Дошла села Секулић Исидора
Дошетала до њих пешке
Да им чита “Писма из Норвешке”.
У гунгули међу њима
Ја угледах Ујевића Тина
Краљ боема међу боемима
Да каже нешто и он има.
Док сви држе пуне чаше
Он у руци с’ песмом маше
Хоће њима да је каже
Па за пажњом запомаже.
Нешто тресну у том трену
И из мисли мене прену
У стварност ме моју врати
Време боема се суноврати.
Ој Србијо
Ој Србијо брдовита
шумовита
поносита.
Ој Србијо земљо мала
земљо чудна
доброћудна
ретко будна.
Ој Србијо благородна
свенародна
златородна
горостасна
безопасна.
Ој Србијо расцветана
распевана
разиграна
генијална.
Ој Србијо земљо сјајна
лепотице
земљо бајна
заводнице.
Ој Србијо ко те није све робио
и трагове своје оставио
постала си земља братска.
српска
руска и
хрватска
буњевачка
македонска
црногорска и
словачка
влашка
турска
чешка и
русинска
украјинска
словеначка
немачка и
мађарска
румунска
бугарска
шиптарска и
циганска
талијанска
аустриска
грчка
пољска и
јеврејска.
Ој Србијо православна
католичка
муслиманска
сви у теби уживамо
права демократска.
Ој Србијо монолитна
свима си нам
много битна.
Ој Србијо да те нема
ја бих тебе
измислио.
Ој Србијо грдосијо
у теби бих
довека живио.
Ој Србијо земљо мила
дабогда ми
вечна била.
Бела куга
Четрдесет већ година има
Како сам се оженио
И добио прво ћерку
А онда и сина.
Веровао ја сам тада
Да од мене то је доста
Да сам своје учинио
И мисију испунио.
Данас ја знам
У заблуди да сам био
Зато на ту тему
Песме пишем
Да ја младе стимулишем.
Да им кажем
Да их молим
На грешкама туђим
Да се уче и из тога
Поука извуче.
Србе сада мори
Бела куга
Сваким даном
Све нас мање има
Па се пред нас
Поставља питање
Да ли нам је битно
Наше постојање.
Ватра гори
Под ногама нашим
Нестаћемо
Ја се тога плашим.
Зато децо
Деце наше
Рукаве засуците
Не жалите труда
Та прегнућа
Нека вас не плаше
Покажите свима
Колико се воли
Своја родна груда.
Брадирање
Када ми се
Родило унуче
Сопствени сам
Имиџ променио
Тако што сам
Украсио
Своје лице
Са два брка
И нешто брадице.
Док је унук
Мој растао
Ја сам њега навикао
Кад шта лепо
Он уради
Да наградим
Његов труд
Помазим га
Својом брадом
По његовој бради.
А сад унук
Кад ме види
Да по соби
Замишљено парадирам
Да ме расположи
Он ми тражи
Да се са њим
Ја брадирам.
Ако сам пре тога
Био пао
Ја у неки очај
Тад све бриге
И проблеми
Губе сваки значај.
Узимам га
У наручје
По бради га
С брадом дирам
И тако се са њим
Расположен
Дуго, дуго
Ја брадирам.
Идила с периферије Београда
У Сремчици иза моје куће
Сремачки поток жубори, кривуда
Нечујан к'о да не постоји
Око њега мали милион врба.
Као неки див неуморно
Зеленом јаругом тече
И кад плаха киша пада
И кад јарко Сунце пече.
Никад не пресуши
Али зна да набуја
И да се разлије
Кад наиђе велика олуја.
Нешто мало изнад њега
С' оне друге стране
Надвила се мала шума
У којој се птице стане.
Из те шуме окружене
Ливадама и њивама
Одјекује песма птица
А чује се и понека кукавица.
Тако данас, ал' некада
Из те шуме из тог луга
Допиро је фруле звук
Пастирска се песма чула
И говеда снажни мук.
Више нема нит' говеда
А Бога ми нит' пастира
Звуци фруле угаснуше
Нема више ко да свира.
Данас у смирај летњег дана
Кад на ливаде полако пада мрак
Свици ко летећи лампиони
Да се нешто спрема дају знак.
Зрикавци, цврчци и инсекти други
Почињу из сна да се буде
Подешавају своје инструменте
И крећу да са њима гуде.
Концерт почиње, а кад се залауфа
Пред том лепотом застаје дах
Да му присуствује и да га слуша
Занемео би задивљен и сам Бах.
Мали Великани
Ми смо Срби народ мали
Родној груди, а и Свету
До сада смо Великана
Из свих сфера много дали.
И јуначки народ ми смо били
Свима, који су нас газит хтели
Храбро смо на црту стајали
Никад нисмо са црте бежали.
Кад бих хтео да набрајам
Сад имена наших Великана
Потребна би била мени
Цела књига и подоста дана.
Поменути ипак морам
Светитеља Светог Саву
Духовног нам зачетника
Ту премудру српску главу.
Па Његоша, Караџића Вука,
Нобеловца Ивана Андрића,
Па Ракића, Дучића, Шантића
Из плејаде наших песника.
Научнике и геније наше
Што нас широм света прославише
Николу Теслу и Пупин Михајла
Што делима својим
Човечанство задужише.
Поменућу и неке јунаке,
Узданице наше
Што их силне песме опеваше
Који за Слободу крв пролише
И на олтар Отаџбине
Живот положише.
Сетимо се Обилић Милоша
И осталих косовских јунака
Кнез Лазара што свету показа
Шта је људска дужност најсветија.
Карађорђа, Танаска Рајића,
Хајдук Вељка, Васе Чарапића,
И других јунака из првога
И другога српскога устанка.
Па Принцип Гаврила, коме је
Обилић узор био, па је
Као он на Косову Мурата
У Сарајеву Фердинанда убио.
Па Путника, Степе и Мишића
Генијалних српских Војевода
Што збрисаше Жуту Монархију
Као да је однела набујала вода.
Да ми народ по делима нисмо мали
На планети да нам нема премца
Много пута и у миру и у рату
Човечанству ми смо показали.
И данас им меру узимамо
Кад се спортска битка бије
Ми смо увек међ' првима
Од нас бољи ретко ко је.
Мостарске буре
Да је Шантић знао
Да је мог'о знати
Да ће Муслимани
Једног лепог дана
Из српског Мостара
Србе протерати
Не би им прецима
Он песме писао
Нити их молио
Да остану овде
Да их Сунце
Тамо где иду
Неће гријат
Као ово наше
што их грије
Да су горки тамо
Залогаји хлеба
Где свога нема
И где брата није.
Док им је писао
Ове лепе стихе
Иако су веру променили
Давао им је на знање
Да су ове горе лиске.
Тад их нешто оде
Ал' подоста оста
Тај останак Србе
Данас скупо кошта.
Насрнуше на Србе
Као разјарене
Дивље звери
Из Мостара протераше
Порушише њине двери
Цркве, гробља
Нетрагом несташе
Над њима се
Сеире јузбаше.
Дух Шантића
Лута пустим градом
Небо трешти, муња сева
Очајан је Шантић
Не зна, шта сада да пева.
Поема о Србину
Нико незна оно
Што Србин знаде,
Хиљаду година
Он живи без наде.
Са Карпата сиђе
И на Балкан дође
Док државу створи,
Дуго време прође.
Таман кад му крену,
А срећа му мила,
На њега се сручи,
Османлиска сила.
Пет дугих векова,
ОН стрпљиво чека,
И кад му би доста
Харача, кулука, лелека,
Подиже буну,
Збаци турску круну.
Поново крене,
Од нуле да ствара,
Европски поче,
Да хвата хук,
Кајзер га нападе,
Завлада мук.
Неда се Србин,
Слобода му мила,
Јуначког срца,
ОН добио крила,
И није га брига,
Која га је то,
Сад напала сила.
Па на Церу
Сјајну Битку бије
Не боји се,
Жуте Монархије,
До колена,
Њу порази
И натера
Дунав да прегази.
Опорављала се,
Она једно време,
Па у офанзиву,
Нову се залете,
Али на Колубари се,
Поново саплете.
Гледаху то,
Све Велике Силе,
Па се због тог,
Оне посрамиле,
Решиле се да удруже,
И Србима помоћ пруже.
Посрами их
Та Србија мала,
Како се ратује,
Лекцију им одржала.
Све до краја рата,
Перјаница била,
Док Кајзера силног,
Није поразила.
Слобода је Србину,
Вазда била света,
Да ужива у њој,
Не прође много лета,
Јер на сцену ступи,
Аустриски певац,
А по чину грдном,
Каплар аријевац.
Закукурика он,
Из свег гласа,
И Европу заталаса.
Европа се тад,
У чуду нађе,
Док покуша она,
Да се снађе,
Покорена пола поста,
Ал Каплару то,
Не беше доста.
Па на Руса,
Он тад крену,
Србија се из сна прену,
И Србин се онда крену,
Да он брани Руса,
Као свога брата,
За Србе се опет,
Отворише врата рата.
За слободу,
Срби радо гину,
Па заједно са,
Прогресивним светом,
Растераше,
Фашистичку тмину.
Тад Србину Сунце,
Поново сину,
Па са песмом Србију,
Стаде да обнавља,
И таман му,
Постајало лепо,
Кад Историја поче,
Да се понавља.
Зашто и како,
Србин неком смета,
Па увек је био,
На страни,
Праведнога света,
За част и слободу,
Увек крвцу лио,
А сад се одједном,
Против њега,
Цео свет удружио.
Санкције му,
Прво уведоше,
Па га економски,
До просјачког штапа,
Они доведоше,
А онда му,
Као шлаг на торту,
Са плавога неба,
Бомбе изручише.
Са Космета истераше,
А на власт му потом,
Доведоше брате,
По рецепту њином,
Вајне демократе.
Ко шарену лажу,
Маленом детету,
Шаргарепу њима обећају,
Ал батину само дају.
Уценама њиним
Никад краја,
Како ствари стоје,
Остаће Срби,
Без свог завичаја.
Ој, Топлице,Косанчићу
И ти тићу Обилићу,
И остали Косовски јунаци,
Отеће нам древно,
Сад КОСОВО наше,
Где јуначке труну,
Свете кости Ваше.
Шта Србину сад остаје,
Сем да се упита,
Због чега је увек,
Кост у грлу,
Светским силницима,
Зар због тога,
Што не трпи силу,
И што јој се,
Увек супротставља,
Што је не тетоши,
И на крају крајева,
Што је увек сруши.
Спас у добри час
Нисам песник
Ал’ стихове стварам
Узех перо
Да свој народ карам.
Над Србијом
Надвила се туга
Јер Србијом
Хара бела куга.
Молим Србе и Српкиње
Да се воле, милују и мазе
Кад то чине
Да много не пазе.
Ко резултат овог дела
Од дечијег плача
Нек се ори
Сва Србија цела.
Браћо, сестре
часа не часите
Већ на пос’о
Ви се сад баците.
У Србији одсад
Да се љута битка бије
За стварање
Вел’ке фамилије.
Свакодневно да се
То догађа
И српчади
Што више да рађа.
Баш нас брига
Дал’ то коме прија
Над Србијом да нам
Српско сунце сија.
Песма објављена у часопису “ОПСТАНАК” Јун 2006. број 1
ЗАШТО СРПСКИ ДРЖАВНИЦИ ТРПЕ ПОНИЖЕЊА ДИПЛОМАТА ЕУ
СРЉАЊЕ У ЕВРОПУ
Масимо Д’Алема, шеф италијанске дипломатије, изјавио је за један индијски лист да је Србија окупирала Космет и прогнала три милиона шиптара.
То рече и, како наш народ каже, “остаде жив”. Замислите да неко после скоро десет година, након што су страни медији стварајући лажну слику о нама као геноцидном народу тврдили да је са Космета избегло око милион шиптара, сада ту цифру подиже на чак три милиона.
Па, то је невероватно, питам се какав је морал тих људи, зар је заиста у политици дозвољено лажима сатанизовати један народ, да би другом удовољио јер их је богато купио? Зар са таквим измишљотинама могу мирне и непомућене савести безбрижно да живе? И тадашњи милион је био измишљен и преувеличан, јер је већина шиптара опседала границе ради сликања и снимања за потребе стране пропаганде и оправдања агресије на Србију, а потом се враћали у своје домове. Ни дан данас на Космету нема свеукупно три милиона шиптара са свим оним шиптарима који су се населили и напустили пола Албаније.
Побогу, шта ради наша дипломатија, зар може да прогута ове лажи и не реагује!? Зар због приче о европском путу може и мора да трпи сва могућа понижења? Зар срљање у Европску унију по било коју цену није својеврсна капитулација и признавање вазалског односа? Питам се да ли смо хипнотисани када толико желимо да се придружимо онима који су нас бомбардовали и који ће нам крв попити кад им се придружимо?
Господо председници државе и Владе, широм отворите очи, скините ногу са папучице за гас , не срљајте и не водите нас у добровољно ропство. Дозволите да прво станемо на ноге. Није Д’Алема једини који дезинформише светску јавност. Ту су Британци, Немци, Французи и други. Због чега то раде мање-више је свима знано. Европска унија није Ел Дорадо, утопија је веровање да ће нам руже процветати када уђемо у њу. Европа је америчка колонија, не мислите да ће Америка дозволити да икада буде шта друго. Кад год помисли да може да функционише самостално, Америка ће јој стварати жаришта попут нашег. Биће то игранка без престанка све док се не нађе неко ко ће да јој стави соли на реп, али на то ће морати да се попричека.
Зато господо, немојте да у Европу идемо као инфериорни партнер, зашто да се иживљавају над нама, сачекајте да станемо на ноге, да се економски опоравимо и уђемо као равноправан партнер. Тада ће уцене престати, а Европа бити сигурна да је са нама јача.
Коментар објављен у листу “ПРАВДА” од 22.10.2007. у рубрици Форум
Срби, чудо међу народима
Одавно је познато, и не треба због тога судити Србима, што лако мењају своју веру,
зато код нас и постоји народна изрека која гласи “Мењао би веру за вечеру”.
Када су се Јужни Словени долазећи са Карпата населили на Балкан, били су пагански народ.
Тада је Балкан припадао римском царству, у којем се Хришћанство било увелико укоренило, али и поделило.
Падом Римског царства 395. године исто се распало на Источно и Западно.
Истовремено дошло је и до поделе Хришћанске цркве на православну (Византија) или Источну и католичку (Рим)
или Западну цркву. Срби који су живели ближе Византији, а и под њеном влашћу почели су да прихватају православље,
а они ближе западу католичанство.
Касније, много касније, када су српске земље потпале под Исламску-Турску власт, Срби су почели да прелазе у Ислам,
како православци, тако и они католичке вероисповести, наравно не сви. Ништа необично, али неизбежно, јер је промена вере,
онима који су то чинили доносила одређене бенифиције. Преласком у Ислам постајали би привилеговани,
и истовремено прелазили из потлачене класе у тлачитеље. У људској природи постоји жеља за бољим животом,
и због тога су спремни и на такав корак. Тога има и у других народа, али је несхватљиво да се једино Срби
мењајући веру одричу и свог националног идентитета.
Својевремено о томе је писао и више пута указивао Вук Караџић, говорећи да се српски народ по закону (вероисповести)
дели на троје, јер Срба има грчкога, римскога и турскога закона, то јест православних, католика и муслимана.
Бивајући и сведоком мењања закона или преверавања у нашим приликама, Вук није прећутао ни мрзост међу
Србима различитих вероисповести, корећи их примером Немаца, којих има римског, лутеранског и калвинског закона,
или суседних Мађара, којих је римскога и калвинског закона и Арнаута којих као и нас, има турскога, римскога и грчкога закона,
којима је свима без разлике на закон, неподељена свест о етничкој припадности.
Тако је говорио и упозоравао Вук пре скоро двеста година. Од тада па до данас у међусобним односима Срба
различитих вероисповести, мржња се развијала до највишег степена. Па су католици доказујући да су већи католици
и од самог Папе, а муслимани већи и од самог Мухамеда, доказујући се, вршили у ратним временима таква злочинства
над православцима, незабележеним у аналима ратних злочина.
Но, прелазак у другу веру и промена националног идентитета није једини разлог српског нестајања.
Гледано кроз историју није било рата који се догађао на тлу Европе, а да Срби нису у њему учествовали
и доказујући храброст и одважност враћали се из њега десетковани. Тако, мало по мало, уместо да смо се множили
и да нас је данас 20-30 милиона, ми смо полако нестајали и достигли цифру од око 6 милиона у Отаџбини
и око 4 милиона расејаних по белом свету. Ни ту није стављена тачка, постајемо полако најстарија нација у Европи,
јер нас докусурује бела куга као врхунац нашег нестајања. Ако се не тргнемо из летаргије у коју смо запали,
за пола века Срби ће постојати само у причама типа био једном један народ…
Па зар нису Срби чудо међу народима!? Као да им је неко убацио у компјутер програм за самоуништење.
Коментар објављен у часопису “ОПСТАНАК” 2007.број 5