"СРБИ ДРЖ'ТЕ СЕ ЋИРИЛИЦЕ"
Глас Јавности, 12.06.2007, Новости 17.06.2007.
ТОПЛО ОКО СРЦА
ИСТИНА - Српске интернетске новине, 15.07.2007.
ОТВОРЕНО ПИСМО ЕВРОПИ
Глас Јавности
ЗВОНЕ ЗВОНА ПРАВОСЛАВНА
ИСТИНА - Српске интернетске новине, 06.08.2007.
ЧАСНО ЈЕ БРАНИТИ СВОЈУ ЗЕМЉУ
Глас Јавности, 11.12.2007.
КОСОВАРИ - ОДЛАЗИТЕ СА КОСМЕТА
или СТАНОВНИЦИ КОСМЕТА НИСУ КОСОВАРИ
ИСТИНА - српске интернетске новине, 27.01.2008.
и Глас Јавности, 31.01.2008.
ОБРАЋАЊЕ АУТОРА НА ПРОМОЦИЈИ КЊИГЕ
"ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ЦАР ЈОВАН НЕНАД"
ОБРАЋАЊЕ ИЗДАВАЧА НА ПРОМОЦИЈИ КЊИГЕ
"РАПОРТ КОМАНДАНТУ" - Љиљане Булатовић
ПЕСМЕ
РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ
ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ
ПОЕМЕ
РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ
ГЕОРГИЈУ ПЕТРОВИЋУ
Кад је правда са света прогнана
а живот се претвори у можда
кад притисну Србе са свих страна
изроди се домаћин у Вожда.
Ужежена луча се разрачи
насред тмине и тешкога јада
тужном збегу жена и нејачи
давно свиклом да пати и страда.
Изронише из шума и гора
све смркнути јунак до јунака
хиљадили оно што се мора
црпли веру из крви предака.
И кренули без грдње и вике
да огреју душу поред хана
гле, заискри сред битке велике
цела земља огњем обасјана.
Зајармљени од Косова давна
прометејски живот прекинуше
а времена и тешка и славна
пред очима њиховим минуше.
У одјеку тешког незнанога бола
у говору ветра, рогоза и смиља
у свакоме сутра видимо сокола
оца наше земље, Црног Георгија.
НОЋ КАДА СУ ПЛАКАЛЕ ИКОНЕ
Насрћу на памћење
кидишу на веру
тргају успомене
погане завичај
ми ћутимо.
А на иконостасу
иконе Свете
Богородице
предобре Марије
суза
сред Липљана
у цркви
светих мученика
Флора и Лавра
на дан 10. априла
лета Господњег
2004.
Иконостас сузу слути
искушава веру јачу
српски народ када ћути
тад иконе плачу.
НОЋ КАДА СУ ПЛАКАЛИ БОЖУРИ
Клечи камен на камену
моли сутра за јуче
ал’ нигде руке на рамену
белокапи док шенлуче
Клече снови пред јавом
на биволици дијадема
гмижу божури травом
а мене доле нема
У свемоћи моје немоћи
праштати могу ли сада
освета може ли помоћи
док племе моје страда
Клечи камен на камену
братска га суза скамени
а нежна рука на рамену
додирну стену у мени
РАЗГОРЕЋЕМО ВАТРУ
На небо би се вазнеле
да није корена
сузу би даривале
да нисте од камена
косе би расплеле густе
да сте празне и пусте
Ех, ви цркве и црквишта
ех, косметска сведочишта
саборишта и склоништа
и тапије за векове
и оружје за синове
Вера нам ојача из тог корена
суза нам потече из тог камена
а косе расплетосмо густе
Ех, ви цркве и црквишта
жар последњи сред огњишта
ЕХ, КОСОВО
Ех, Косово судбоносно
крстоносно
и поносно.
Ех, Косово недолазно
непролазно
и заразно.
Ех, Косово завичајно
обичајно
и очајно.
Ех, Косово
на Косову
на Метоху
измеђ’ њива и божура
петровача и кожура
у погледу мајке,
стрине
насред поља
и утрине
и у срцу
и у вени
и у мени
свуд те има
али залуд
кад те нема
око мене.
ИЗБЕГЛИЧКИ САН
Увече кад легнем
све је као некад
разбије се магла
над самотним сутра
И мирис ливада
ветровима благим
доплута до мене
у предивна јутра
А равница пукла
до дубова старих
што Ситницу грле
у немирном хуку
И девојке неке
већ давно без лица
љубе истим жаром
пружајући руку
Да у снове врате
све ишчезле људе
и тренутке драге
доле проведене
Исконску старину
што боји божуре
деспотске лепоте
и витешке сене
Грачаничка звона
грмећи мирноћом
милују ме нежно
док целивам свећу
Увече кад легнем
једино се плашим
опијен лепотом
пробудит се нећу.
ОПЕТ НОЋАС ДОЛЕ...
У знојном грчу лица пламеног
језивом крику у даху сатканом
у праску стења меса каменог
плутао дуго сам немирним сном.
Попуцало стење, расцветао мермер,
завриштала ћирилица ове ноћи гадне,
распупао около само јад и чемер,
крварила земља када стена падне.
Ту негде између земље и неба
заискрише душе: звезде и кокарде,
деце без имена тек рођених беба,
старих Солунаца, капетана гарде.
Кости беласају месечином поливене
звер белокапа над светим шкргуће
да ли су то крици пробудили мене
ил’ косовски божур нешто ми шапуће.
Мир свој да нађу вриштећи за помоћ
лебдећи међ’ божурима залутале душе
поруку ми шаљу, своју љутњу, немоћ —
опет ноћас доле наша гробља руше.
ОПЕТ СИ МЕ НАТЕР’О ДА ПЕВАМ
Опет си ме натер’о да певам
баш о теби а добро се знамо
али сада први пут те сневам
еј, Космете, враћај се овамо.
Да л’ ти оде или ја побеже
за тренутак, као вечност што је
иако нас много тога веже
успомене ил’ детињство моје.
Ја сам исти а верујем и ти
можда срце моје исто није
ал’ веруј ми не да се видети
једна суза коју осмех крије.
Наша суза никад невиђена
и детињство само нама знано
прва љубав никад наслућена
еј, Космете враћај се овамо.
Певам гласом од кога се плаче
певам да ту душу олакшамо
певам зато снажније и јаче:
еј, Космете враћај се овамо.
А ти слутиш зашто певам тише
кажи оно што обоје знамо
проговори не мучи ме више:
еј, песниче, враћај се овамо.
ГРАЧАНИЦА
Страх ме је био да затећи нећу
призоре исте овог места света
мирис тамјана, недогорелу свећу
коју упалих пре много лета.
Трепери светлост, мешају се звуци
љубави детињства, покољења давних,
искорачи краљ Милутин, држећи у руци
модел цркве из времена славних.
Заслепи ме светлост живописног зида
поврати сећање а и љуте ране,
иза тог бљеска нежна Симонида
носи у руци очи ископане.
Погледом ми нежним душу помилова,
огреја ми срце и блаженство створи
а краљ Милутин, стварнији од снова,
без осуде, прекора, тихо проговори.
Теби се године можда дугим чине,
превише те боли и мучи све ово,
ја сам знао да ћеш доћи, сине,
сви путеви твоји воде на Косово.
Гледам вас, сине, векова осам,
долазе, пролазе разне хорде,
докле год будете ви знали ко сам,
срце ће Србије бити баш овде.
Доћи ћеш ускоро, веруј, сине,
народ српски тражи Косово,
доста је било ове тмине,
на кућном прагу бићеш поново.
Ореолом сјајним обасјани
у тишини кренуше ка зиду
краљ Милутин, на трен рани
загрлио нежно Симониду.
Задовољан оним што сам снио,
пробудих се с осмехом на лицу,
срећан што сам на Косову био,
што сам опет вид’о Грачаницу.
ДРУЖИНА МАЛА
Србија ћути, завеса је пала
судбину нашу успеше да скроје
на једном мосту дружина мала
ђедове брани и име своје.
Последњи бедем још није пао
а сви су од њега руке дигли
зато је пркосан снажније стао
као да каже: „Дотле сте стигли“
Ал’ даље нема и неће моћи
већ само назад, верујте скоро,
туд’ нико није могао проћи
већ само кад је бежати мор’о.
И даље не да дружина мала
одатле злотвор увек се враћо
Србија ћути, не рече хвала
а и не назва: „Помоз’ Бог браћо“
Зато вам шаљем поруку просту
нек’ ова песма буде вам хвала
у срцу моме к’о и на мосту
вечно ће стајати дружина мала.
ШАРОВ
Немам ни кућу, срушена оста,
трошна је била, ко велим ја —
граду срушише четири моста
па, види, опет блиста и сја.
Немам ни њиву, узео скот,
премда није ни била плодна:
гај и шумарак, докле је плот,
а земља смоница, није баш родна.
Кола сам имао, отео гад,
ауди стотка, кожа и клима,
али сам ипак схватио сад
теже је палио кад дође зима.
Замакли тек смо из нашег села
кад хорда звери нагрну, бану,
плакала тад је колона цела,
нестаде село у једном дану.
Кренули редом све да пале,
почели најпре од крова,
а онда су доле иза штале
налетели на Шарова.
Кидисао, лајао је, са њима се тук’о,
злотвора је увек препознати знао
а лавеж је његов тек онда замук’о
крај бунара мртав кад је пао.
Биће још кућа, њива и кола,
па све то човек ствара,
али никад више толико бола
и никад више Шарова стара.
Душу још имам, рањену само,
срећан што нисам и без ње ост’о,
поруку шаљем зверима тамо,
нека вам буде од Бога просто.
Праштам вам кућу, њиву и кола,
за вашу душу палим свећу,
праштам вам чак и тренутке бола,
али вам Шарова опростити нећу.
ОПРОСТИ НАМ, БОЖЕ
Јуче је поново причала чаршија
како негде доле на југу далеко
гори опет наша патријаршија
а ја сам плачући, само клек’о.
Опрости нам, Боже, за поступке наше
продасмо све живо и земљу и душе
највише ме ипак моје мисли плаше,
не дају да спавам, целу ноћ ме гуше.
Ко сам ја и зашто овде да постојим
када доле и даље моју земљу краду
чега могу више да се плашим, бојим,
изгубио све сам, ал’ још имам наду.
Окружен људима којима је страна,
непозната, несхваћена, историја давна
због тога ми неће зацелити рана
дигли „Срби“ руке од Косова равна.
Али ја ћу ипак подигнути глас
окружен бојама старих барјака,
ево мене а ето и вас —
позив чека сад чопор курјака.
ПУТ
Јецају звона, разносе тугу
питомином роднога краја,
уплашен славуј ћути у лугу
преплашен криком завичаја.
И плаче земља, иако плодна,
од бола јој се скупиле бразде,
осетила да није слободна
и да јој ово нису газде.
Плачу ливаде, поља и шуме,
наричу ветрови преко ноћи
јер нико од нас то не разуме
и сви се питамо: кад ћемо поћи?
Позови, земљо, и у сред ноћи
бићемо спремни у једном трену,
не питај никог да ли ће моћи —
и гробови свежи доле би да крену.
САЊАО САМ КОСОВКУ ДЕВОЈКУ
Сањао сам — шеташ сама
с’ крчагом у руци,
надвила се нека тама
и језиви звуци.
Сањао сам како појиш
рањеног јунака
и црвену земљу дојиш
сузама к’о мајка.
Сањао сам како палиш
ти у цркви свеће
и не можеш да прежалиш
што је божур цвеће.
Сањао сам твоје лице
у том болном часу
док са неба прете птице
као чавке да су.
Сањао сам — шеташ сама
ново зло се спрема
пуниш крчаг ти сузама
јер ни воде нема.
Сањао сам како гањам
шта је сан сакрио,
сањао сам како сањам
оно што сам снио.
НЕЋЕ СЕЉАК СА КОСМЕТА РАВНА
Неће сељак са кућнога прага
опанци се гадно закривили
нози шетат само бразда драга
ђе су преци кости оставили.
Неће сељак са свога на туђе
нити туђе оће на његовом
а има ли ишта од тог луђе
завичају радоват се новом.
Неће сељак са равног у брда
са којих је прегладнео сиш’о
неће суза из тог срца тврда
већ би пукло када би отиш’о.
Неће сељак у Србију ужу
кад му ваља баш и овде ова
он не траж и ни ширу ни дужу
већ ђедовску и старога кова.
Ђе се ред зна а и обичаји
ђе реч значи баш колко и треба
ђе заједно срећа чека, али и очаји
ђе се равно дели комад хлеба.
Ђе јунаци са њиве пођоше
ђе је војна и часна и славна
и кад црни дани нам дођоше
неће сељак са Космета равна.
ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ
ЛЕПОТИ ТВОЈОЈ ДАРИВАЋУ РИМЕ
Кроз тмину, гротла и предворја пакла
битишем давно отаљане дане
у каменом срцу, што је к’о од стакла
последњи зрак си што може да гране
О дјево бајна, осветлај ми дане
утеху пружи песнику што пати
љубављу твојом извидај ми ране
поново осмех на лице ми врати
Лепоти твојој дариваћу риме
љубави коју неизмерно дајеш
твоје ћу нежно шапутати име
кроз песме моје где вечно трајеш.
САЧУВАЈ МЕ ЗА БУДУЋЕ ДАНЕ
Сачувај ме за будуће дане
када боли и невоље крену
и приви ме к’о мелем на ране
јако стегни као успомену.
Сачувај ме за будуће дане
баш оваквог као данас што сам
а усне кад осетиш у часове ране
не буди се ти ћеш знати ко сам.
Сачувај ме за будуће дане
и планове коване баш за нас
сачувај ме када све нестане
бар за тада кад не можеш данас.
ОВА ЈЕ ПЕСМА ПОСВЕЋЕНА ТЕБИ
Заискриш понекад мислима мојим
затрепериш нежно таман да заболи
запитам се онда да ли ја постојим
да би имо’о неко вечно да те воли.
И дођеш тако тек да не даш мира
у снове моје самотне и дуге
обично ноћу кад музика свира
ил’ кад су очи тако пуне туге
Прошеташ сама ходницима ума
кроз које нико није смео проћи
стазама мисли скренеш ли са друма
где год закорачиш мени ћеш доћи
Зато те молим не долази више
нити у снове нит’ у мисли моје
к’о оне летње ненадане кише
к’о љубави што већ не постоје
А сузе тешке просуте без броја
које ни време не може да брише
оне су, драга, ова песма моја
посвећена теби и никоме више
РУЖИН ТРН
У жубору реке и мирису цвећа
слутим нову љубав светлију и вишу
к’о олуја тешка кад се предосећа
као ласта која наслућује кишу
О зашто такву незаслужну казну
у лику твоме судбина ми шаље
нудиш лепоту и душу празну
милости немаш а мучиш даље
Немајући снаге да од тебе одем
заробљен виром у матици речној
ја ћу као славуј на трње набоден
болно певат’, ружи, о љубави вечној
СРПСКО СРЦЕ ЈОВАНОВО
Ово су моје опроштајне речи
које приносим времену што следи
можда ће неком рану да залечи
неког ће другог љуто да увреди
Зовем се Јохан, Немац по рођењу,
од оца Ханса и мајке Грете
наша је кућа знана по чувењу,
у раскоши живех к'о једино дете.
Наследих фабрике, силна имања,
непрегледне шуме и бројна стада
радост ми трајаше све до сазнања
да тешка болест мноме влада.
Доктори рекоше да нећу дуго
годину једну ил' можда две
свет ми се сруши, о моја туго,
у једном дану нестаде све.
Рекоше нећу издржат више
најбољи доктори који постоје,
једини лек је, сви се сложише,
да замене другим срце моје.
О, судбо моја, о дивни часи,
најлепши мој животни трене,
када из болнице стигоше гласи,
нашли су доктори срце за мене.
За цену човек тада не хаје,
и не знам да ли за то постоји,
нисам чак пит'о ни ко га даје,
кад живот нови мени предстоји.
Операција прође у најбољем реду
са новим срцем несташе боли,
тек онда схватих, кад скинух беду,
колико се живот тад цени и воли.
* * *
Недуго затим, кроз ноћи тавне
у сну ми прилазе лица нека
и звона цркве православне,
буди ме њихова тужна јека.
Јасно видим пределе стране,
прелепе шуме и поља плодна,
ливаде и потоке разигране
брдашца блага и винородна.
Видим и двориште између плота,
амбар и шталу, стазу до куће,
старину неку што дуван мота,
док гледа кера и звиждуће.
Старица крхка живину ваби
док баца просо из мале зделе,
а онда журно ка штали граби
да пусти на воду шарено теле.
Прелепа жена, гипка к'о срна,
двориштем хита да ручак стави
за њом вијори коса јој црна
и мало дете очију плави.
О, та ме слика ходила често,
сновима мојим давала срећу,
спавао нисам ал' то је место,
стварало љубав у мени већу.
* * *
А онда дођоше ружни снови,
које не могах да пребродим,
насташе неки предели нови,
којима свезан, у колони ходим.
Угураше нас затим у нека кола,
пут је трајао бескрајно дуго,
уз псовке, претње, тренутке бола,
од звери се нисмо ни надали друго.
У Жутој кући, у граду Бурељу,
сазнасмо тако је месту име,
у албанском приватном мардељу,
тамничише нас до почетка зиме.
Последња слике које се јежим
беше зелена маска докторска
и лице које видех, док лежим,
како се кези мрцина мрска.
И светло јако, јаче од сунца,
које ми сева мозгом к'о стрела
док ме на живо секу к'о јунца
и крв док шикља, последња врела.
Задње што видех бејаху руке,
шиптарске како дигнуте стоје,
на њима дрхтећ' уз тешке муке
још увек куца то срце моје.
* * *
Тај урлик страшан што небо пара
враћ'о ме стално из ноћних мора
све сам мислио да сан ме вара
и спас да доноси једино зора.
Кренух на пут, непознат, далек
да нађем извор несаних ноћи,
да решим једном, али за навек,
куд срце вуче - где морам поћи?
Косово беше циљ мога пута
тамо ме поведе душа и тело
кренух к'о путник који не лута
коме је познат и крај и село.
Угледах цркву из снова мојих
пред њом је стража, то ме зачуди,
са војском неку реч прозборих
кажу да чувају цркву од људи
Какви су људи што би да сруше
лепоту ову из средњег века
имају ли они бар мало душе
знају ли каква их судбина чека?
Пред мојим очима пукло село
око њега свуда бодљикава жица
к'о да га нешто за век проклело
и људе у њему згрчених лица.
Гледај Европо, завриштах тада
погледај свете ту правду нашу
докле ће овај народ да страда,
а други и даље оружјем машу.
Изнад те туге, изнад те жице,
осетих поглед који ме тражи
угледах познато дечије лице
које ме ноћу сновима блажи.
И приђе мени кроз жица сплет,
загрли ручицом око врата
то божје биће, небески цвет,
прозбори нешто: "тата, тата".
А срце моје к'о лудо скаче,
шавови хоће да попуцају
шта ли те речи њему значе
да ли се можда препознају?
Нисам ни хтео ал' моје руке
кренуше к њему некако саме
то дете нежно, о моје муке,
беше к'о зрачак из љуте таме.
Жена из снова дојури с врата,
из оног истог дворишта преко,
"Милане сине, то није тата,
он је на небу негде далеко.
Наш Јован сине Косово чува
заједно горе с Лазаром светим
чујем га увек кад ветар дува,
тебе кад гледам њега се сетим."
Стојимо тако, жица нас дели,
а срце спаја љубављу истом,
и свет је застао, управо цели,
заустављен божанском искром.
У повратку мало застах по страни
задивљен, поносан и препун среће,
док Јован и мртав Косово брани,
Србима га нико одузети неће.
Од јуче ја сам Петровић Јанко,
рођењем Немац, Србин по вери,
написах ово јер желим жарко,
истину да сазнају светске звери.
Од стида мало да погну главу,
злочинце казне - добро их знају,
жртвама српским да одају славу,
имена њихова вечно ће да трају.
THE SERBIAN HEART OF JOVAN
These are my words for goodbye
Words I submit to the future pending,
Some might be healed by those words
And some might be bitterly offended.
My name is Johan, German by birth,
Hans and Greta, my parents’ name.
Ours was an esteemed family,
An only child of splendor and fame.
All the estate was left to me,
An estate huge, no poverty, never
My joy lasted till I found out
That my days are numbered forever.
Doctors said I won’t last much longer
Maybe a year or two, or so they feared
My world collapsed on top of my head
In a single day it all disappeared.
They said I can’t hold much longer
The best of doctors, wise, no other,
The only cure is, they all agreed,
To replace my poor heart with another.
Oh, that stroke of luck and gift from destiny,
The most wonderful moment of my life,
When they called me from the hospital
They found for me another heart.
The price is no object in such moments
And I did not even ask for the cost,
I did not even ask whose the heart was
Thinking only: my life is not lost.
The procedure was as smooth as ever
My new heart swept the pain away,
And only then I understood finally
How much for a life we are willing to pay.
* * *
Shortly after, in those long nights
By some strange faces in my dreams I’m trapped,
And I hear the bells of an orthodox church
And their sad echo wakes me up.
I clearly see those foreign plains
Amazing forests and fields so fine
And meadows and playful streams
Vineyards and hills, in this valley to be mine.
I see this yard in front of the house
The path, the barn and stable, bristling,
An old man is smoking at leisure
Watching his dog and quietly whistling.
Elderly lady feeding the chickens
Throwing them wheat from a bowl so small,
And then quickly rushing to her stock
To pour some water for them all.
And a beautiful woman, slender as a doe
Hurries to tend to lunch for today
Her black hair as a cape behind her
And a blue-eyed child, eager to play.
Oh, that is the image that came to me often
And happiness brought to all my dreams,
Asleep or awake, that special place
Gave me my new love, or so it seems.
* * *
And then the nightmares came along
I was not able to overcome the pain
Some new images started to appear
New nightmares: I am in chain.
We were all roughly pushed in a car
The trip was forever, or so it seems,
There were curses, threats, pain and fear
But what else to expect from the beasts.
That was the Yellow house, city of Burdelj
The horrible place, the horrible name,
It was an Albanian private estate,
Where we were kept until winter came.
The last thing I saw, I still do shiver
A green doctor’s mask in that dreaded place
Lying down, I saw the face clearly
And I understood: it was the enemy’s face.
A blinding light, stronger than sun
Rushes through my tormented brain
They cut my body without anesthetic
And blood gushes together with pain.
Hands of the beasts, that’s the last I saw
Enemy’s hands, I clearly see,
On those hands, shivering, dying,
The very heart they stole from me.
* * *
That eerie scream piercing through the night
Familiar nightmares my tormentors had sawn
I kept thinking that dreams were deceptive
And that the relief will be brought by dawn.
I set on a journey, long, unfamiliar
To find the source, that’s what I will do
Set on the journey as if I knew the path
Where is my heart sending me to?
Kosovo was my destination
My body took me there, and my soul
I set on the journey as if I knew it
As if I knew that place, knew it all.
All of a sudden the church from my dreams
Surrounded by guards, I was surprised to see,
Several words I spoke with those men
Why the church was guarded, that surprised me.
What kind of people would do the unthinkable
This medieval beauty who could burn?
Is there a human soul left in them
Are they aware what destiny brings in return?
I see before me a small village
Surrounded by the barbed wire
As if the village was cursed forever,
Haunted people, as if torched by fire.
Take a look, lady Europe, I screamed
Look at the justice given by you
For how long will this nation suffer
Under oppression, old and new.
Above the sorrow, above the wire
Two eyes searching, sad and hollow
That was a face of a child, so familiar,
In my sleepless nights it soothed my sorrow.
The child approached me through the wire
Embraced me with tiny arm, so frail,
God’s creature, a heavenly flower,
Quietly stuttered: “Daddy, you came.”
Crazy and wild, my heart skipped a beat
Stitches will burst, that I can see
What did those words mean?
What has the child seen in me?
I did not mean to, my arms on their own
Moved towards this fragile child
This gentle child, oh I remember,
Was a beam of light when I almost died.
Same woman from dreams appeared rushing
From the guarded yard, wire high and deep,
“Milan, my child, this is not your father
To angels in heaven he went to sleep.
Our Jovan is the guardian of Kosovo
Up there, together with Lazar so true
I always hear him when it is windy,
He comes to me when I look at you.”
And so we stand, divided by wire,
But our hearts are bound by this love so fine,
And the whole, whole world stood still,
Brought to a still by this spark divine.
Going back home, I stopped for a second
I was amazed, proud, and I was strong,
As long as Jovan guards it from heaven
To Serbs Kosovo shall belong.
As of yesterday, I am Petrovic Janko,
German by birth, Serb by my religion new,
This is my story, as I strongly wish
For the whole world to learn what is true.
Bow your heads in shame, bow low
Punish the guilty, says this poem of mine.
Give some peace to the true victims
Their names in glory forever will shine.
Veselin Dzeletovic Pavlov
Translated in English: Vera Krmpot
WHITE POEM
Let’s love each other, love with passion
All night long and dawn so bright
Before it’s too late let’s make it a fashion
This new revolution, this new human right.
For children’s smile and familiar noise
Give them the gift our children deserve
Faith and strength are in their voice
The gift of survival we have to preserve.
Let us broaden the place of our stay
In homes of Serbia love should prevail
When there is a will, there is a way
This is our duty that we should not fail.
Let us go forward, new days are rolling
But all together in a voice of one
Let us start now, Serbia is calling
With her new children Serbia’s not done.
Veselin Dzeletovic
Translated in English: Vera Krmpot
|
