Борислава Дворанац

Опрости мајко

Где си мајко моја мила?
Да си жива и здрава
Ма где била!
Очи те моје  не виде.
Загрљај твој не памтим.
Твоје речи ме и сада секу.
Свеједно ми недостајеш.
И ја сам мајка,
Знам како се дете воли
Ал’ твоје за тебе као да не постоји.
Увек сам ти сама.
Тежак је живот без мајке.
Перем, пеглам, кувам, болујем сама.
Нема ни дана да не мислим на тебе.
Где си мама?
Зашто сам ти увек сама?
Шта сам то Богу згрешила
Кад мајци нисам мила?
Опрости ми мајко што хулим.
Опрости једина ти си ми живот дала
И за то ти хвала.
Нећу више над тобом живом плакати.

ЗА СРБИЈУ

Боже, овде на ливади ја те молим:
За земљу своју, за Србију,
За Српске светиње.
Спаси нас Боже!
Не дај им да ложе наше иконе.
Помози нам Боже!
Да се окупимо, ујединимо,
Да по милионити пут одбранимо
Наш завичај, обичај.
Нашу славу, Светог Саву, Лазареву главу.
Помози и њима да схвате,
Да деца хајдука пате,
Да смо и ми људи,
Да нас не дирају.
Боже, нек схвате да ће пробудити
Куку и мотику.
Да немамо више снаге, крви, зноја,
Преплављена је земља моја.
Нек схвате да ми не молимо
И да ћемо увек за своју земљу да се боримо!
Србија никада није мала ма колико је делили.
Србија то смо ми!
Нек схвате Боже, док не буде касно.

ДОМОВИНА

Домовино моја мила
Не могу да верујем шта сам доживела.
Бране ми да те видим.
Не дају ми да ти приђем.
Кажу да тражим дозволу
Да посетим гроб оца, мајке?
Та ја сам ту одрасла!
Дозволу за Пећку Патријаршију?
Не могу да тражим то је моје!
Свака шљива, сваки камен
И ова река и овај мост.
Дозволу за ваздух нико не тражи.
Нећу ни ја!
Идем, а ти пуцај
По сред срца
Које само за своју земљу куца!

ДЕВОЈЧИЦА

Зовем се Тања, Ивана, Маја...
Бледе уснице плавооког анђелчића, зборе.
Лице бело, коса жута
гледаш ме издалека.
Играла би се, ал' се стидиш!
Љуљаш се сама.
Смех ти је нем.
Спрема се киша,
А ти? Крадеш Сунце.
Срећу стављаш уста, жубориш.
Испод тобогана бара,
не бојиш се идеш сама.
Ти си слатка Вера!
Клацкаш се, трчиш.
Као имаш бату, секу.
Тужно те стари тата са клупе гледа ,
поносом му очи сјаје
док срећна мајка лети теби
у загрљај са неба.

ХИЈЕНА

Знам те, немилосрдно чудовиште
тако си јадно кратко плава
лицем хијене глумиш добротвора
све ти знаш!
Окрени се око себе
пливаш у океану, плуташ сама
ти и твоја паметна глава
остави нас на миру
не дави!
Нису прошли наши дани
ми волимо глупе стихове
не верујемо никоме
само солиш празну шерпу;
а волели смо те.
Морала си све да нас лажеш
не глуми више!
Твој крик нас неће заварати.
Пусти нас да летимо.
Не суди нам кад' не знаш ко си.
Хијено не зови нас!
Лажи су твоја крв, твоје срце
у сплеткама си дама
и сад' реци да си жена
ти пријатељ ни себи ниси
хијено пусти нас
остај сама!

ЛЕДЕНИ ЉУДИ

Не, не изигравам бедника
Само нема никог поред мене,
И душа полако вене.
Ледени људи, ледене стене су око мене.
Крећем се међу њима
У очима је лед.
Да, то су људи од леда
Мени таква беда не треба!
Имам љубави за све, па и за те ледене људе.
Доћи ће дан, када ћу неком да кажем сан.
Ускоро ћу угледати очи без леда.
Лутам као сена;
Да, ја сам сена!
Немам душу, немам тела
Кажу да сам и немилосрдна жена.
Ал’ доћи ће дан…
Добићу облик људског тела,
Нећу бити сена!
Душа ће бити одлеђена,
Срце ми није ледена стена,
А створили су ме људи од леда.

МИРИС

Хладноћа. Шум, и ево је креће.
Од прстију, преко колена, и узима ме.
Осваја полако део по део, пору по пору.
Препуштам јој се сва.
Милује ме по гузи, грудима,  врату.
Ма, свуда! Осећам њен дах.
Како је неодољиво нежна, стиска ме све јаче и јаче.
Волим је! Црвено се пали!
Не! Не желим крај, тек је почело,
А затим долази он, гребуцка нежно, чак боцка.
Црвени ми се тело. Опија, прија.
О, не, ево и њега! Увек све забрља.
Тако је јадно хладан,  плав, бео, увек невесео.
Ал’ осећа дрхтање мог тела, узима ме.
Сада је влажан и грли ме чврсто.
Отимам се из загрљаја
Јер жели ме он, мој верни друг,
Чека да ме загрли, да ме прими и осети,
А онда долазиш ти
И упија те цело  моје тело,
И твој мирис ће остати на мојој кожи читаве ноћи.

ПЕТАК

Деведесет и првог дана
Милиони торби се спремају.
Они ме чекају, а не знају.
Стране су ми њиве, и мирисне шљиве,
И све што је било моје, далеко је!
Све птице трче свом лугу,
У загрљај лети друг другу.
Нека нова лица и понеки осмех
Боже, какав је то грех ?
Бујице људи жуборе далеко, све даље,
А мене туга мори.
Неко ме туче; не, за нос вуче,
Сама, усред белог дана.
Све се креће, а ја грлим мече.
Опет бруји, њишти, пишти…
Муке без те руке !
У строју птица слушам гласе
Ал’ оне кажу, зна се,
Делим храну да залечим рану.