Мирослав Б. Душанић

између двије тачке, два пола

заборављене су ријечи пророка
сумњамо и у њихово стварно постојање
у ковчезима зарђалих брава између рукотворина
фотографије и писма предака
не садрже више слова и ликове
одсањане снове нема ко да нам тумачи
палимо свијеће за дуготрајне сате сумњи и бола
гледамо у зидове и иконе, гледамо празно –
све јама до јаме
корачамо једни поред других а опет смо у самоћи
обиље свјетлости нас плаши и чудновате игре сјенки
таму би да избјегнемо ако се може
али из дана у дан страх се умножава
ишчекујемо гласнике - не би смо гласнике
дозивамо се, не чујемо се
посјећујемо се свакодневно, реда ради или из навике
наши домови постали су нам збјегови и стратишта

наша дворишта

изгубљени су хоризонти
и нико више не зна
гдје ничу усправни храстови
ни громова ни муња нема
да их уз јеку сасијеку
чудно се неко узгаја дрвеће
које се под сваким вјетром повија
од дједа до унука
у нашим двориштима
цвјетају само врбе
жалостиве

у потрази (циганчица)

данима те грчевито тражим
хтио бих да те издвојим из тог галопа лутајућих сјенки
и удомим у дрвени рам на зид моје дневне собе
да ми будеш најдрагоцјеније умјетничко дјело
инспиративно и креативно
да никада више на мом путу не застајем и посустајем
и огледало да ми будеш да се огледам и сагледам
или ријека мирног тока
можда море
у које бих свакодневно да зароним
и на површину да изроним као кључар тајни
носећи у руци свјеже шкољке

снохватице

(8. – 14. фебруар 2010)

понедјељак: отворио се понор
у крви осликан
дрхтим
тишину парају откуцаји мога срца

уторак: забрављена врата
обијам
у углу собе сједи стара мајка

сриједа: на крову наше куће
плешу утваре
(свуда уоколо) дрвеће труло
режи на мене

четвртак: отац ме гледа
а ја бих да ме нема

петак: (нисам заспао - прозор квасе
кишне капи
сан измиче а са њим као да измиче
и дио мене)

субота: облак је заклонио сунце
мајка (у млађим годинама)
расплела плетенице

недјеља: (јужни вјетар је крив
ни сам не знам зашто)
падам у амбис и зачудо није ме страх

у паклу избјеглиштва

пријатеље и најрођеније
ја сахрањујем
и оплакујем
у скученим зидовима
моје избјегличке собе
гдје се аскеза са страхом
удружује
и гдје ме свака
изговорена ријеч
овог мучног пакла
застрашује
као да ће ускоро један
метеор већи од србије
мој хоризонт
заувијек да угаси

кратка избјегличка

ако ми се икада
ливада
мог завичаја
у очи поново
преслика
билo очева или
она комшијска
велика
буди милостив
господе
у њедра ми змију
удјени
нека ми у срце
отров убризга и
ослободи ме
мучног бројања
насилно
упокојених очију

моја земља моје срце

у срце урасла
црвена и плава
у мозак уплетена
бијела и пепељаста
у мени испружена
лежи земља
моја земља
сунце злато
повијено
гледа
облак сребрно
осјенчен
црн и смеђ
пијесак
воде
бистре и мутне
шуме травњак
преко хиљаду
биљки
пузавица
зелено-изнијансираних
вјетром очешљани
маслачак
лимуно-жут
ритмички клањајући се
покреће
земљу моју
земљу и удара
често пречесто
и затеже
кишну дугу
око срца
мога срца
и пали
га