Гроф Радован Дудварски
Радован (Петар) Дудварски је рођен у Ади (Острво), Бачка, Војводина, илити Војној Крајини, како се некада звала за време аустријске владавине у доба Марије Терезије.
Основну и средњу школу завршио је у Ади и Бечеју. Потом уписује Економски факултет у Београду, на којем и дипломира. Такође на истом факултету завршава и постдипломске студије, и готово цео радни век проводи на Београдском универзитету.
Иако пише још од средњошколских дана, почиње да објављује своје песме тек 1995. године. (Породична слика), 1996. (Бечејске звезде падалице),
1998 . (Ађанско чезнуће), 1999. (Дан док свиће), 2000. (Изабране песме),
2001.(Стоје богови), а након пет година појављује се и седма збирка песама (Лебови на прозору).
Основна порука из ове збирке поезије Радована Дудварског је, је како се непретварна крв давнашњих праотаца, неизмењена прираштајима, сливала и јачала, доказујући себе победом живљења и опстајањем своје врсте и имена.
Желео је да кроз ове стихове сачува једно време и да му век не залута, а заборав и мрак прогутају истину, а земљом његовог постојања не буја историја туђинца.
Срећан у некој својој срећи, стално одлази у сањарење из кога речи што сликају сваки пут покуљају из трептећег срца. Познавајући историју своје породице, неверовање га је одвлачило, веровање давало наду и подстрек. Опорављао се и развијао свој разум кроз читање старих едиција о историји Срба у Војводини, износио на јавност, саопштавао и доносио судове који треба да отворе врата судбини једног напаћеног народа.
Све оно што је инспирисано руком пре скоро више од четири деценије, треба да служи прилогу којим би се поносиле све земље, па и нашој нека служи на част за истинитост.
Ја мним у твом храму Господе
са свим неочекиваним празнинама
и пуноци.
И хвала ти Господе
за ову тишину.
Небески оче
моје вијорине
у мученичкој словенској земљи
небеска поворка,
душа блажених.
Света.
Теби, Оче,
можда није по вољи
складнопеваније моје,
ал' нама лишенима
право слово и прави слог
у песми синова и кћери твојих,
узвишена душа и јоргованов грм.
И сјаће.
Ојађен сам Оче.
Моја душа,
тиха,
танана
толико је осетљива
на виорење света
које само исхујавају
моју помиреност.
О Господе, претвори моје бдење
у цветне вртове што се њишу
између Неба и земље
у бескрајну доброту.
О Господе, створи од мене стабло
на коме неће шумети лишће наше крви.
Мужанствена моја земља
упаљених јабланова
понад најлепшег неба,
по коме плове звездане ескадриле.
Нека спавају Господе у миру
моји знамени, вечноблажени небесници,
спокојно,
како спокојно спава лептир
и кад кише љубе земљу.
Хтео бих Господе, простотом свог срца
запрепастити вековне заблуде тирана,
да љубав нашу приме
као колајну,
а под њом
мој пољубац као извор,
на чијој се обали
стапају све наде за Мудрост
избезумљеног света.
ЧЕКАМ ТЕ, ДА ТИ ГРЕХ БЛАГОСИЉАМ
Сећам те се, невесео,
Како су топле твоје румене усне.
Сећам те се склопљених очију
Кад си ми на Тиси
Дозволила
Да наслутим љубав твоју,
А танке жиле
Напуниш крвљу мушком.
Тиса,
Троми пуж мога завичаја, што пузи у небеса,
А Ти
Као кап с цветова млечних.
Знам да су све љубави у вези,
Да се све слије
У бескрајни мир и видик.
Раскидане цветове наше тајне
Понео сам у дужицама свога ока,
Да их распем
По ветру,
Да кличуци језде
Тамо где смо све ми били
…Ти ниси сада.
Ко зна да л` неко следи наше звезде?
Тиса,
Што тече око видика,
И житна поља
Што стапају се с небом,
И где је свему крај,
Није видела да ја клечим, и моје тужне мисли,
И колико пута
Од нашег растанка устајем сам.
Чекам те,
Да ти грех благосиљам,
Да те милујем блудну и меку,
И ако моје усне више не жуде тако
Јер мир је наш тако далеко.
Остала си само, моја дивна судба,
И уснуо мој сан на девојку
Из моје улице,
Моје певање
И мој немир.
Због тебе ми звездама светлост небом бежи.
Због тебе ми цвеће мирис пролећа не просипа.
Зашто ми птица спокој узмутила
Па ме туга мучи непрестана?
Полако се троше моји снови,
А ја кроз туге замор
Довека бићу твој.
О, ноћи кад тоне у сан месечина моја,
Тако стварна,
Тако чарна,
У загрљај твог срца хитам,
И ако тебе већ годинама нема,
Јер су све завесе наше
Рујних зора попадале.
Сети ме се у ноћном мраку,
Као пута,
И оног што преостаде од негдашњег пира.
О, ти обесна жено!
Седим на свом доксату старом.
Осмех и туга помешани,
А очи уперене небу.
Устајем и крећем у ноћ тужну.
Трагом мојим само сенка моја.
Песма „Лебови на прозору“ у три песме саздана је од истина
што су постале прошлост и моја вечна стража завичајна.
Острово (Ада) моје родно место увек облачи моје срце,
и мења на њивама и боје и сунце.
Требало је пробдети време у коме су успомене оживеле.
ЛЕБОВИ НА ПРОЗОРУ
Испод глечера облака
пољубац мој чедан,
топао као хлеб,
а поглед уперен у даљине
у којој се бачка равница
љуби са хоризонтом.
Мој пријатељу!
Педесет лета су надгробне плоче,
и живот шарен
као најлепша песма
из срца раскиданог
да га ни једна моја реч
не може очарати.
Лебови ми и данас замиришу цвећем,
богато,
са житом
и са крви.
Лебови на прозору код Премислава,
Преме пекара, Алабурића,
молитва моја хришћанска
у граду родном.
Црквене ноћи педесетих,
данас певају радост
на једно време
што навек спава ми на срцу,
као и широки црни шешири
што их носе моји сељаци,
и матер,
што ми уморном руком
у косу завичај просу,
да и данас у мени потпири
неку жалост, што понекад
мути моје видике.
У срцу ми оста жаока тог времена,
материне очи пуне звезда,
и зрака,
а шапат што се слива пољупцем
и данас диже и води
на незнан млечни пут,
док јој на уснама руди
сласт мога рођења.
О, уклети хлебу
што те данас благосиљам,
благодаран у ручицама црним
што топло за животом жуде
у улици што мирише на леб
сећам те се као драгане у успомени,
болно.
Велико је то моје Небо
наше самоће и снова,
по коме је Хришћански бог
тако ретко ходао
као да га нису дотицала
срца машина у нашим дечјим грудима,
жалост наших желудаца
за топлим лебовима,
руменим од сунчевих залазака
док се чека да се лебац
извади из пећи.
Још један хлеб
с којим отиче сурови дан
што кљувао је као крагуј наша срца.
Опрости мајко!
Ниси ти крива,
што ова далека времена
данас личе на музику,
која спаја све покидане везе
наших јужних страна,
јер младост ми је из те крви поникла
као црвене булке,
и сан детињства
што га ни топовске канонаде
не могу разнети.
Имам све златне карике,
што спајају
нашу црну распуклу земљу предака
и тужну баладу,
с тужних родних страна,
да садашњост везем
буном на прошлост,
ал' певам радошћу и смехом
а не мржњом и презирањем.
Румени наши лебови
у „Премином“ прозору
родно моје вино пуно тужног миља,
прснуће ланаца понос
што је рађало јауке,
вечна хармонијо моје душе,
и романтични фењер
за срце моје
што ми не да да спавам.
Не, нећу више те зоре
што ми не дају да спавам!
Ја хоћу да изађем из себе
и нећу да умрем за тај лебац,
јер сам пијан од живота,
и хоћу пешке,
каљавим друмом
да почнем да скидам животне скеле,
ако ми судба бар једном буде милостива,
па да осетим срце моје,
по први пут,
уздрхти
немирно,
као застава на пасату.
Јесен је.
У башти падају дозрели ораси.
Уз прозор багрем је црвен
као да су облаци пали на моју крв.
Топли лебови на прозору Етелке и Премислава
остају и надаље иста звезда
ал' постају све мањи у мом сазвежђу
као чамац што се Тисом удаљује од ње.
Схватам,
да сањалачка птица у мени
постаје уморна.
Одстрелит ћу зору са крила,
пољубити месечеву златну плочу
и отићи да осамљено лутам
далеким друмовима.
Ваљда ће Бог отворити ми очи
тамо где је престао мој сан,
бар због мог пустоловног срца.