Рајица Драгићевић
рођен 05. маја 1956. у Мланчи код Студенице
Објављене књиге:
Ево моје главе; поезија; Српска читаоница и књижница Ириг, едиција Стражилово, Нови Сад, 1984. ИСБН – нема.
У несвести; поезија; Карловачка уметничка радионица,Сремски Карловци, 1992. ИСБН 86-7851-007-2
Истрајавам; поезија; Научна књига, Београд, 1996. ИСБН 86-23-70214—Х
А заводи ме бескрај; поезија; Каирос, Сремски Карловци, 2007. ИСБН 978-86-7128-107-2
члан ДКВ (Друштво књижевника Војводине)
rajica.dragicevic@ems.co.yu
ОБЈАВИЋУ ЉУБАВ
волим твоје лице снено девојачко
видим лепоту коју проносиш кроз време
видим рајско воће на царском столу
и дворане около слепе и глувонеме
цео живот о томе размишљам
да ли ће се отворити књига посред среће
та клацкалица над којом стрепимо
над неизвесним а суштим хоће неће
а хоће зашто једном не би а неће засигурно
песнику је дато да тек нешто унапред сазна
та пуста раздаљина између да и не
та зјапа нагрђена кезава празна
над којом лепота звечи јекти звони
отима се и узноси трепери плени
и враћа све на почетак нема краја
ко у игри благо теби благо мени
опсена привид варалица дам ти узмем
имаш немаш знаш а не знаш и све тако
воде смрти пребродићеш хоћеш ㇇ нећеш
ал је тешко ал је лепо ал је ... ако
ако све се склопи сложи и помири
нек запамти студен-вода ако памти
ти се склони у лепоту и одшкрини
да л ми због ње срце гори да ли пламти
ДРАГА З
препознао сам те
на тргу зујном углачаном у мноштву
младеж устрептала и разбокорена где сабира се
усхићена и весела
међу тек пристиглима из предела далеких чистих
са висова са пропланака избељених ветром
у дозивању привида и сенки завичаја
у магновењу изговорио сам твоје име
некако неспретно
гласно
затечена
окренула си се и...
предала вечности тренутак
скамењен залеђен који светли
јасно
немоћне су речи којима ово певам
да достигну пламен
да додирну пламени бескрај
у оку твоме
оне су таласи снова што се на обали живота
о стојни камен ломе
а заводи ме бескрај
радост трагања трајање нада
а прогони ме трептај
варљиви бљесак леденог сада
СНОВИДНИЦА
били смо где смо оно били уочи аранђеловдана летос
нисам сигуран све ми се мути у поднебесју
на скупу неком културном горе негде
наврх фрушке дан и ноћ
у повратку зорном
обретосмо се с оне стране дунава крај моста дуга
у погледима изблиза оте ми се рука
да утврди да л ти гори лице
и греју ли те силно звезде
сновиднице
као у недоумици благо без прекора
склањаш с лица моју руку
али задржиш је притом
толико да схватим поруку
после прелазимо дугу
спојени у радости над водом
из нас песма изгрева крилна
под запаљеним сводом
данас ја водим на једно место кажеш
а ја се унапред сложим идеја права
сан је није сан
то се душа забрављена и напрегнута тражи
у зраку лучном
док саму себе подмерава
а заводи ме бескрај
летопис земљиног хода
а прогони ме трептај
тамна ноћ и мутна вода
СВЕТЛАШЦЕ МАЛО ЗАВИЧАЈНО
знам завејана си усред великог града
који ти личи на пустињу а сањаш
мало завичајно светлашце
из којег веје љубав
веје сонете петраркине катрене и терцете
записе у камену нежне приче са бревине
скаске и расказе снежне беле
лирске теме овидија
псалме над псалмима провиђење
летописе хрисовуље житија светих
успаванке љу-љу-љу сне невине
белим словима веје
кроз беле песме и поеме
а све се од постања сабира и одлаже на сигурно
у књигу древну као у вечност
да ћути и чека и ћути и чека
да груне и проломи се кад нарасте
да одјекне у славу живота
у славу творца кроз радост једну непремерну
кад дође време
до дана далеког нареченог који одавде не види се
до којег ништа извесно и ништа коначно није
да не утрне светлашце мало завичајно
господа усрдно молим да га у твоје око скрије
а заводи ме бескрај
са фреске анђелак што гледи нежно
а прогони ме трептај
нестаде заувек прође неизбежно
ЗАПИС
шта су слова шта су речи спрам записа у срцу
нек буде љубав
нек буде светлост
праскозорна
која пут зеница лине
свитне севне просветли нас
и врати се трагом сунца у даљине у висине
нек буде река завичајна
грајићанка ил бревина прозрачна и бела
недирнута
као с почетка света
студена чиста животворна
што спаја и напаја кроз времена хујна
нек буде песма
самопојна
која из себе саме происходи
само у срцу записана нигде више
нек пронесе немир дрхтај тела
нек пева љубави чистој теби мени
као лахор брези јавору
чистој води
а запис нек остане о свему запис
што се живота такло
животом текло живот теглило
мрцварило и ваздизало што је
нек се на чело уреже као транскрипт
на челце анђеоско твоје моје
нека га заведе бескрај кад из ништавила крене
и опомене трептај као што опомиње тебе мене
КОСОВИНА
глас којим дозвала си ме
чуо сам у свом срцу
мада нисам начисто
ко је кога заправо звао
тек у мени даљина одјекнула је
родна кућа предели повратак
и ево ту сам стојим лебдим дошао сам јесам
однекуда сам пао
нисам ни био отишао сасвим
као што наши спакују се и на крај света
без знакова с почетка пута
за нечим заувек оду
ево ме дахћем дрхтим све сам препознао
бостанку медунак виду рaнац
превоје завојцу изворак
пекарницу басамаке
ваздух воду