Бранка Дојкић

ДОЂИ

ЗАУВЕК
 
Заувек ће зоре изнова свитати
и ноћ од дана раздвајати.
Заувек ће вечери нечујно се спуштати
и дан и ноћ спајати.
Њихово "заувек" заувек ће бити
- "заувек" и само то.
Заувек и довољно.
 
И сунце је рођено да заувек живи
и земљи живот даје.
И звезде да им се заувек дивимо
- док у плавом бескрају сјаје.
Њихово "заувек" заувек ће бити-
- "заувек лепота и сјај"...
Јер "заувек" нема крај.
 
"Заувек ти у срцу мом"-
- рекла сам теби ја,
а тада нисам била ни свесна,
нисам схватала
да ће заувек "заувек моје"
овако болети.
Ни да ћу те заувек волети.
 
"Заувек пријатељи" - рекао си мени,
а ниси могао знати-
- да ћу ти као никада и ником
заувек веровати...
И док се ноћима у сузама мојим
огледа месец снени-
- ја ти и даље верујем.
И верујем у твоје - "заувек" - мени...

...као случајно...
 
Данас сам, ето, помало тужна,
помало ми суза лице кваси...
Данас помало размишљам о нама.
И желим ти срећу - где год да си.
 
Данас ме помало боли душа,
негде у сновима заробљена...
Данас сам тако ничија и сама.
У изгубљеном -- изгубљена.
 
И као сасвим, сасвим случајно
опет сам се, ето, тебе сетила...
А било је тако мало-помало,
да сам једва и приметила.
 
И као сасвим, сасим случајно
пожелеше усне да љубе твоје...
А било је тако мало-помало,
и већ, ето, прошло је.
 
Све је то као - "ма ништа битно"!
"Уопште није помена вредно"!
Па мало-помало... ухватим себе
--да још увек желим
да будемо једно...

ПОЉЕ СНОВА
 
Почело је као блага игра речи,
измамити осмех и у оку сјај,
покренути машту, допринети срећи
-не тражећи било какав почетак ни крај.
 
Он је био нежан, мало на дистанци,
бирајући праве речи и осмехе.
А она се понашала ко да нису странци
и слатким речима рушила препреке.
 
Негде у тој игри сретоше се душе
и једна у другој пронађоше се
Срце у срцу препозна јасне
-љубавне поруке.
Али живот не да ни корака напред,
све мора остати сан...
започет...
недосањан...
 
Сад су речи јасне и недвосмислене,
шаље их срцу срце заљубљено,
у очима патња, у грудима чежња,
на уснама име неизговорено.
 
И док пољем снова лутају им срца
а руке без додира грле се,
умире тихо без њега она...
Умире и он без ње...

И КАДА...
 
...и када од живота
сунчев зрак желимо јаче,
када се смејемо за друге
а душа за нас плаче...
Кад срце куца онако
тек из навике само,
кад ништа не жели онај
коме би све да дамо...
Када нас живот тако
и превари и згази,
кад нам се у лице смеју
препреке и порази...
Када је све тако
ништавно и бедно
и када све ни живота
ни смрти није вредно...
Шта нам остаје када се
толико ниско падне,
када молимо срце
да изгуби навике радне...
Кад ни на крају тунела
не видимо светлости мало,
дали нам је
ишта остало?..
Остаје само "ништа"
јаче од било чега.
Јер "све" је "ништа" без њега...

СЕЋАМ СЕ
 
Сећам се...
Првих суза
које су због тебе низ лице потекле.
Сећам се...
Било их је много
и тако јако су пекле.
Сећам се
да сам због суза тих
себе мрзела и клела.
А тебе са сваком сузом-све више волела.
Сећам се...
Када сам рекла
-желим да будем нешто твоје.
А нисам знала
којим именом ме можеш звати...
Рекао си-буди моја "ти",то довољно је.
О,како сам те волела тада,
када би могао знати.
Сећам се...
Када је страх
био од мене јачи.
Страх од нечега-што било је неизбежно...
Сећам се...
"Ма дај,биће све у реду"-рекао си.
И твоје речи су ме загрлиле нежно.
А онда...
Једнога дана више те није било.
Сећам се
оног крика у души-од бола и очаја.
Сећам се...
Хтела сам да умрем,
а било би превише лако.
И сада...
Имам сећање и сузе...
И тугу без краја...

САН О СНОВИМА
 
Шта тражиш овдје? Зашто се стално враћаш?
Не тражи себе ту гдје нема ништа твоје!
Сваки долазак нови сузама плаћаш!
Ма пустите ме! Ту је дјетињство моје...
 
Шта тражиш овдје? То није твоја кућа!
На прозору сломљеном нема твоје сјене!
На вратима само још вјетар покуца.
Ма пустите ме! Овдје је дио мене...
 
Шта тражиш овдје? Шта тишина и камен голи вриједе?
Ту, гдје пустош грли сваки нови дан.
Ту, гдје и сунчеви зраци од самоће блиједе.
Ма пустите ме! Тражим о сновима сан...

СПАВАЈ МИ "ЖИВОТЕ МОЈ"
 
Поноћ је
Казаљке сата опет се поклопиле
На трен ми бол ублажиле
Варком ме опиле...
На трен чежња срцу наду поклања
да сам ти у мислима.
 
Нешто што на осмех личи
лицем ми прелети,
а знам,наредни минути како ће болети...
Знам да ће сузе опет
шапутати јастуку мом
да умирем за тобом.
 
И да...
Још увек видим руке своје
око твога врата
тражећи те
у поклопљеним казаљкама сата.
 
Суза се са оком бори,
у оку гаси сјај.
Казаљке крећу напред у нови загрљај...
Остаде поглед мој немо да их прати.
И ноћас ћу те
~будна сањати~.
 
Сањати из сата у сат
да казаљке нам душе споје.
Саљати да мислиш на мене,
осетиш уздахе моје...
И док те јецајима моја душа зове
спавај ми, ЖИВОТЕ МОЈ...
Желим ти лепе снове...  
 
ИМАМ И НЕМАМ ТЕ
 
Имам те...
знаш да те имам...
имам те у трептају ока
имам те у свакој сузи што ми из груди крене
у сваком откуцају срца
у свакој капи крви
имам те
знаш да те имам
да си део мене...
 
Имам те...
знаш да те имам...
имам те у мислима мојим
имам у овом болу што ми душом влада
имам те
знаш да те имам
имам те у себи
и увек ћу те имати
као што те имам сада...
 
А немам те...
знам да те немам...
немам те у додиру
немам у загрљају нежном,немам на уснама
немам те
знам да те немам
и никада те имати нећу
као што те никада-
-нисам ни имала...