Сузана Дојчиновић

Рођена 28.11.1982. године у Београду.
Објавила роман "Душама повезани" и збирку песама "Кад срце диктира".
Члан Удружења писаца ПОЕТА.

ПОЗВАНИ СТЕ НА ГОЗБУ

Добро дошли на гозбу!
Хвала вам што сте окупили у овом броју.
Изволите,
изволите слободно,
има места за све.
Удобно се сместите.
Изволите, изволите и Ви.
Направићемо још места.
Сместите се и раскомотите
јер убрзо доносимо послужење.
Ја ћу бити ваш домаћин,
а вечерас,
само вечерас ће вас служити моје верне слуге:
Лице које лагано стари,
Душа која осећа,
Тело које ужива,
Свест која трпи,
Ум који царује,
Савест која не мирује,
Усне које немо преносе поруку,
Око које посматра,
Рука која пише,
Снага која покреће
и
Срце које диктира.

ИЗ ДНЕВНИКА ЈЕДНЕ ДЕВОЈКЕ
            Мај. 2000.

Пожелим некад док музика свира,
да нељубљене усне
бар једном пољубим,
да осетим твоје руке.
Пожелим док напољу звезде сјаје
да те загрлим
и тако улицом да пођемо,
да негде застанемо
да се дуго,
дуго љубимо,
без сведока.
Пожелим да си крај мене,
пожелим а знам да је касно...
Пожелим...
Пожелим да нас звезде воде,
да ме  волиш,
пожелим да ти срце дам.
Пожелим да ниси крај ње,
да си мој.
Пожелим да слушам музику ветра,
да осетим свежину ваздуха.
Пожелим да си срећан,
крај мене
или крај ње.
Лажем,
само крај мене.
Пожелим
јер знам да на то имам право,
да ми не браниш да те волим,
да ми не браниш да желим,
да ми не браниш да певам,
да ми не браниш да се смејем,
да ми не браниш да плачем.
Пожелим да заборавим,
али,
онда, угледам твоје очи
и схватим
да ја то не могу.

ИЗ ОГЛЕДАЛА

Гледам своје усне у
магичном показатељу мог изгледа.
Први пољубац?
Не, не сећам се лика,
сећам се укуса...
Памтим место,
скривено и мрачно,
памтим његово име,
памтим свој страх,
одбијање...
Памтим једно светло
које је из даљине
несташно падало на моје лице.
Покушала сам га сакрити.
Млада и никада љубљена.
Немирни црвић се пробија кроз моју утробу,
несташна рука дечије жеље
се увлачи у мој ум.
Он се примиче,
ја бежим.
Стидљива и уплашена
што раније нисам пробала пољубац.
Али лажем га.
Правим се да сам искусна.
Правим се да ми је свеједно,
не желим да он осети жељу у мени,
не желим да овлада мојим уснама,
хоћу да ја водим игру,
а свесна сам да не умем...
Први пољубац...
Време пролази
а ја и даље имам тај укус на уснама,
слатки срам, дечија жеља, лик који не памтим...

НЕМИР

Лепо је имати свој мир,
али, мир је монотонија.
Да је све како треба,
коме би пловиле све моје мисли,
коме би моја жеља постала заповест?
Чији би гласови пролазили кроз празну собу
док сама испијам своју вечерњу кафу?
Чије бих усне осетила
кад своје примакнем рубу шољице.
Није ли лепо кад у пустом,
теби безбојном зиду
угледаш пар
неких нових очију?
Није ли лепо кад усне облизујеш
а уместо горког укуса кафе
осетиш пољубац од пре неки дан?
Није ли лепо кад помераш предмете по соби
а не размишљаш о њима,
мислиш на загрљај,
загрљај који ти је упутио неко,
неко теби посебно драг,
неко ко је непланирано ушао у твој живот.
Онда схватиш да ништа у соби није
тамо где би требало бити,
из груди се отме уздах,
уздах изазван лепим,
уздах који се не јавља без живота бурног.
То је она мала доза немира,
немира који те покреће,
немира са којим хиташ
да што пре ухватиш нови дан.