Милисав Ђурић, рођен 01.04.65. Копривна-Модрича-РС БХ,
основну школу завршава у родном селу, даље школовање у Добоју.
Пише песме из школских дана, активније од 2000-те год.
Издао свој првенац 2003 год, „Требавски зов“, потом 2007. године „Требавска зора“.
Објављује песме у електронским медијима, суделовао у ноћ боема Инђија
и члан је Савеза српских писаца Швајцарске од почетка 2007. год.
ГАСИ СЕ СЕЛО
Радо се сјетим давно је било
када сам срећан у селу био,
уз цвркут птица и мирис земље
весео са оцем на њиви радио.
С прољећем раним, кад дође шева,
и зелено рухо одене гора,
вриједни сељаци у рану зору
крећу у поља њиве да ору.
Када прољеће пред љетом падне
а плодна земља постане жедна,
бакарно жито у клас се дадне
раскопча своја набрекла њедра.
Поново сељак на њиву рани
ливаде коси, сијено спрема,
тако се смјењују љетни дани
за одмор тада времена нема.
Тек кад се љетна врућина стиша,
природа своју одјећу мијења,
кад родна поља залијева киша,
тад ратар љетину мора да спрема.
У јесен село је јако живо
сетва се спрема, ракија пече,
уз казан, уз свету воду, мирис пеке,
брује пјесме до касно у вече.
А када ноћи поткрате дане
бијели покривач на земљу стане,
сељаку тада лакне у души
ватрицу ложи и месо суши.
Уз пршут и сир пијуцка тако
и драгу своју загрли јако,
њежно јој шапуће до зоре ране...
Е, тако сељак ужива у зимске дане.
Радо се сјетим: давно је било
као у пјесми и моје село,
данас и њега, каò и свако друго
коров и туга ставили под крило.
Над селом мојим остаде дуга
а испод коров, амброзија...
Прича на крају, у срцу туга:
гаси се село, више не сија...
Нестаде свега што лепо бијаше,
село пусти и живот се гаси...
Ко ће баште од корова да спаси
кад нестану и стари наши?
МАЈКA
Изгарам од жеље
да напишем сва осјећања
која у мени буде жељу
за нечим што никако
не умијем дочарати ријечима,
онако у лице.
Увијек, када сам испред Тебе
бивам испуњен милозвучношћу
твојих умирујућих ријечи
када престаје сва моја брига, туга,
бол и потреба за рећи шта,
макар и ријечи захвалности.
Често се враћам у дјетињство
како бих још једном бар
осјетио ту топлину
са којом си ме ушушкавала
за будућа хладна времена.
И тек` сада разумијем, зашто,
док си са смијешком причала,
твоје лице је грчила горчина,
јер сам и сам родитељ.
Знам да си много пута
носила тешко бреме живота,
стварајући кроз своју жртву
свијетла свитања моје младости.
Знам и то, мила моја,
да си поред мене
одболовала све дјечије болести,
да сам ти орошена суза у оку
која је често бистрила сјај
а понекад` и јако пекла
али, Ти си
ради љубави према мени
преточила све у понос,
у нешто што је увијено
у пелене мајчинства,
што се кроз живот чува.
Баш зато, мила моја,
покушавам пронаћи кључ својих осјећања
како би капљица из мора љубави
преточила све моје године
у којима си ми давала снагу и елан
просвјетљујући моје видике,
у непресушну ријеку љубави
која тече увијек
ка твоме срцу...
БАЛКАНСКА ДУША
Често ме киње,
презиру и грде
баш само зато
што долазим с Југа.
Иако сасвим
личим на људе,
Балканац бити
за њих је туга.
Балканска душа
проста, искрена, вечна,
мало захтјева
да буде срећна.
Широка кò море,
Мека, нежна, кò пјена,
за оне сто мржњом горе-
пустиња вјечна.
Често ми приђу
с осмијехом лажним,
ко бајаги поштују ме
као и све друге.
Балканска душа
у мени живи,
кристално чиста,
и, мека, искреношћу блиста.
Иако Јужњаци
за све су криви,
хоћу да будем
балкански цвијет
коме се клања и диви
сав поштен свијет.
Јужњачко сунце
из мене сија.
Топлина балканска
правим људима прија.
И док сам Балканац
и док у мени витлају туге
свој понос чуваћу само...
И остаћу тамо-
с оне стране дуге...
Мајка
Чак ни у пјесму не могу стати
све жеље срца, топлина ријечи,
блаженство, снага и све оно
што Мајка дарује својој дјеци.
Ни једна срећа не срећи тако
као кад` Мајка погледа мило,
ни сунце нема љепоту и сјај
као што има мајчино крило.
Чак ни у ријечи не могу стати
све бриге које Мајка носи,
то само знају боре на челу
и мраз живота уткан у коси.
Једина љубав што вјечито траје,
љубав је којом Мајка воли,
ниједна жртва, жртва није
ни кад` је срећна ни кад` је боли.
За своје чедо живи и дише,
облачно небо ведријем прави,
извор живота, свјетлост дана,
богиња среће и љубави,
Мајка !
МАЈЧИНА СУЗА
Са извора потекла је суза
што се мајци из ока излива,
чекајући из туђине сина
што га дуго, у самоћи, снива.
Тече извор од мајчиних суза
сјећање ми из прошлости врати,
хеј, судбино, што ми мајку узе,
ко ће:”Сине!”- сада дозивати.
Кад се кући са извора врати,
мислила је угледат ће сина-
из тудјине најмилијег госта,
ал јој суза на извору оста-
ко судбина да ме вечно прати.
Јос ми срце неке наде гаји-
залуд срцу, залуд нада души-
нестали су топли загрљаји,
узалуд ме уздах болни гуши...
Тече извор ко мајчине сузе,
у прошлост ме недалеку враћа,
хеј, судбино, што ми мајку узе,
ко ће срећом сина да дочека
а са тугом у свет да испраћа.
РИЈЕЧИ ОЦА
Остарјело лице оца
проматрò сам једног дана,
бројао му боре с чела
што дођоше с годинама.
Причали смо о животу
у очима му, видјех сузе
понуди ми цигарету
да запали и сам узе.
Пушили смо цигарете
тражили смо мир у диму,
искуство је преносио
стари отац, своме сину.
Причао ми о младости
како брзо живот прође,
к`о длан о длан кад`се спусти
тако старост брзо дође.
Оронуло лице оца
посматрò сам дуго тако,
слушао га како прича
осјећајно, јако.
Причао ми мили отац
да живјети треба,
тако мало дато нам је
од земље и неба.
Разговор се није чуо
иако смо близу били,
погледи се сусретали
и нијемо су говорили.
Много тога тајног оста
да прочитам са усана,
тиха ријека усанула
протекла је с годинама.
И сад` чујем ријечи оца...
ЉУБАВНИ ЕХО
Можда осетиш вапај
срца што негде пати,
и видиш сјену која те
прогања у тами.
и тад тек схватиш
Смисао љубави,
јер људи пате
када су сами.
Можда ћеш чути песму
када је не чује нико,
и осетиш драж
када те најслађе боли.
ал схватит ћеш тек тада
смисао живота,
човек је срећан
само кад воли...
БАЛКАНСКА ДУША
Често ме киње
презиру и грде,
само зато
што долазим с југа.
Иако сасвим
личим на људе,
балканац бити
за њих је туга.
Балканска душа
проста, искрена,
мало јој треба
да буде срећна.
Широка кò море
крхка кô жена,
за злобна срца
пустиња вјечна.
Често ми приђу
с осмијехом лажним,
поштујући ме
као и све друге.
Кварни осмијеси
нису ми важни,
ја живим тамо
с оне стране дуге.
Балканска душа
у мени живи,
кристално чиста
мека, искрена.
Иако јужњаци
за све су криви,
хоћу да будем
јужњачка сјена.
Јужњачко сунце
из мене сија,
топлина балканска
за добре људе.
То што сам балканац
много ми прија,
остајем тамо
с оне стране дуге...
11.09.07
ПЈЕСМА ОЦУ
Размишљам често, питам судбину
шта живот чини од човјека,
за пример узимам ја тебе, оче
јер иста судбина и мене чека.
Сав живот ти је у једном дану
кò прича никада неиспричана,
ријекама зноја од тешког рада
градио осмијех на мојим уснама.
Носио на грбачи то тешко бреме
из сиромашног времена тог,
поштења и части сејао сјеме,
жањући плодове за сина свог.
Често си чинио и немогуће
да дјеци сутра буде боље,
радио имање, градио куће
подизао нас са пуно воље.
И зато, оче, бескрајно хвала
што ми дјетињство бијеше срећно,
из срца пјесма, пажња је мала
ал`твој пут поштења слиједит` ћу вјечно...
18.08.03
СВЕТИЊА
Затрепери звијезда сјајна
паде доле са висина,
кроз прозорчић уплакана
дозивала мајка сина.
Мјесецу је шапутала
своју тугу, судбе клете,
молила је Вишњег Бога
да још види своје дијете.
Док се мјесец котрљао
кроз шаптаје мајке миле,
занијемише њене усне
што молитву су збориле.
На бијеломе коњу мајка
у сну крену на весеље,
шапућући Вишњем Богу
пренијела је своје жеље.
Мила мајко, Параскева
заштити ми дјецу моју,
испуни ми задњу жељу
да издахнем у спокоју.
Не врати се звијезда сјајна
са висина што је пала,
низ литицу од живота
гасећи се котрљала.
Шаптаји су заћутали
мјесец тужан чека зору,
хладно лице, насмијано
заспало је на прозору.
Света Петко, Параскева
заштитнице дјеце, мила,
на мајку ме Ти подсјећаш
и Она је таква била.
Драги Боже, спасиоче
и Теби се много молим,
сачувај ми успомене
на Светињу коју волим.
ШТА ТО ЖЕЛИ СВЈЕТСКА ГАМАД
Шта то жели свјетска гамад
да направи на Балкану,
да убије стари народ
дâ болесној души храну.
Ваш океан у плавом је
и код вас су моћ и паре,
а наш Балкан сав је црвен
о светиње брани старе.
Ви не знате шта је понос
и зашто се живот даје,
очи су вам гладне злата
оно сија и нестаје.
Балкан вам је свјетлост дао
без њега би мрак вам био,
то Клинтоне ниси знао
твој ум ти се помрачио.
Гаврани црни, земаљске звјери,
сиђите доље на земљу мало,
реците тада шта бисте хтјели
до чега вам је толико стало?
И прије ту су гаврани били
ал` жеље своје скривали нису,
на земљи овој битке губили
у истој земљи остали сви су.
Ничија звијезда не сија до зоре
Божија правда на крају ће стићи,
наш Балкан се покорит`не може
морат`ћете руке од њега подићи.
Мој народе, са земље црвене
сложимо се бар у овом вијеку,
сјетимо се на старе спомене
кад су дошли мачем да нас сијеку...
Април, 99
ТЕБИ ЗА ЉУБАВ
Теби за љубав
Енигмо из јаве и снова
Бисерна сузо из чедна ока
Исконска зоро несванула.
Златна рибице, љубавног прољећа
Априлско сунце распјевано!
Љубавним вином опијаш ме
Уносећ немир кроз моје вене,
Будиш снове неодсањане
А они кроз мразовиту зору успомена
Вјечито живе, Теби за љубав.
8.3.07
ПЈЕСМА ЈЕ
Пјесма је пјесма, пјесма је прича
пјесма је љубав без свога краја,
пјесма је бајка и загонетка
пјесма је мост што ријечи спаја.
Пјесма је радост и спокој души
топлина која напаја људе,
када све цвијета и кад' се руши
у пјесми увијек радости буде.
Пјесма је мирис прољећног цвијећа,
она је мала игра ријечи,
на љубав и срећу све нас подсјећа
срце нам храбри и душу лијечи.
Пјесма је прича, пјесма је пјесма
пјесма је љубав што срце лијечи,
када си срећан и кад си тужан
кроз пјесму можеш осјећај рећи.
Пјесма је понос, пјесма је радост
за малу дјецу и велике људе,
топлина која вјечито сија
да грије друге кад нас не буде...
15.5.01
ГЊЕВ
Вену божури
на Косову пољу,
с мога дијела Босне
бијели орò кличе.
У име чега
и коме за вољу,
кидишу на српство,
на Немањиће.
Ко би да га склоне
коме ли то смета?
то што бијели орао
своје гнијездо брани.
Да л` из таме зрачак
свјетлоспасни зрачи,
или ћемо заувијек
остати у тами.
Орао на гнијезду
а голуб у лету,
док пазећ`на гнијездо
и потомке брани.
Бијели голуб мира
који кличе свијету,
свој ћемо на своме
па макар и сами.
Ако ни због чега
а онда због части,
морат ћемо кренути
на гребене горде.
Или ћемо дубоко
у поноре пасти,
појест ће нас хијене
и авети хорде...
21.04.2007
СЕДАМ СРЦА МАЈКА ИМА
Стара лампа догоријева
и по зиду шара сјене,
забринуто лице мајке
прелистава успомене.
Како ли су, шта ли раде?
да ли неће да озебу,
та мајчинска осјећања
меку душу, мазе, гребу.
Седам срца мајка има
седам ноћи неспавани,
чак и снове када снива
у глави јој малишани.
И у зору док се буди
обузму је брижне сјете,
,,драги Боже,, прошапута
сачувај ми моје дијете.
Стара лампа догорела
још на зиду стоји сјена,
а у мени седам срца
на мајку ми успомена...
Гаис, 30.11.06
У НОЋИМА
Тко те љуби када мене нема
коме дајеш своја уста медна,
у ноћима тко те њежно пази
тко ти мази набујала њедра.
У ноћима док сијају звијезде
у кревет ти мјесец завирује,
само мисли тишину парају
откуцаје твога срца чујем.
Тко те буди када мене нема
рујном зором тко ти мрси косе,
гдје нестаде из живота мога
као листић што вјетрови носе?!!
МОЛИТВА МАЈКЕ
У кући маленој на крају села
стара лампа још увијек гори,
старица крхка, сва невесела
за сина свога молитву збори.
Дигнуте главе у небо гледа
а мисли њене ка богу лете,
старачке руке као од леда
крсте и моле за своје дијете.
Старице мила, мајчице драга,
шапати твоји стижу до Бога,
молитва твоја чини ме сретним
иако далеко од ока твога.
У старој кући на крају села,
мали прозорчић истину крије,
старица мајка сва невесела
кроз прозор гледа и сузе лије.
За сина свога, светиње њене
из њених младих дана,
проклиње судбу и живот тешки
зашто је опет сама.
Старице мила, мајчице моја,
шапати твоји стижу до Бога,
молитва твоја чини ме сретним
иако далеко од ока твога...