Алексина Ђорђевић

1.

Упалила сам
светла за маглу
скроз на врху
окрећем се
и блештим
да не залуташ
да ме не помешаш
са неким другим светлима
у овако густој магли
хајде капетане
још мало
тај светионик
крај кога си усидрен
мораш да ложиш
да би ти светлео.
Хајде крени
мени не треба одржавање
ни твој брод
капетане
треба ми само
поглед са пучине
кроз најгушћу маглу.
Окрећем се
и блештим
и то је доста забавно
дођи да гледаш
док ти се не заврти
док се магла не разиђе
па да се виде
сви бивши светионици
мртва мора и
насукани капетани.

2.
 
Стављам лице
за дан
и идем међу људе.
Повремено
ми склизне
моје дневно лице
уљудно кажем
пардон
растресем га
и наместим.

У ствари
намерно га пуштам
да спадне
хоћу да видим
како попадају
и сва друга око мене
кад закотрљам очи
и бројим зубе у шаци.
Они не познају
своја дневна лица
а ни она друга.

Узалуд се забављам.

3.
Шта може песма?

Не много.
Да те додирне
тамо, где мислиш
да си потуно сам
и где те одавно
нико није дотакао.
То је потресно
и изазива тугу.
А онда се питаш
“како је то она могла да зна?”
То песма може.
Да зна о скривеном
и да ти каже
да си сам
и да је то у реду
да има других
који су сами
у сваком времену
на исти начин.
Много је добрих ствари
о којима песме знају
и могу да препричају
баш онако
како најбоље разумеш.
Невероватно је
шта песма може.

 4.

Песнице стежу палчеве
дубоко у џеповима
и то је све што имаш
од држања за руке
и никада ниси био
нечија највећа љубав
и никоме ниси шапутао у косу
док се не успава угрејан.
И то што плачеш згрчен
то је све што имаш од туге.

5.

Никад те нема
међу свима
и онда одем
са онима
што су близу
проведем године
и скоро умрем
што то опет
ниси био ти.

6.

Мој разум је
сувише велики
за мој
мали мозак
Можда не заузима
више места
од мог великог срца
али нису баш
срећан пар.
Уствари,
уопште не живе заједно.
Толико ми је лакнуло
кад сам установила
да си ти
власник мог разума
и не могу да
не будем тужна
што теби ништа
не би олакшало
да сам ја
власник твог срца.

7.

Ломљиве душе
понекад не издрже
веш у машини
кад је јефтина струја
и децу што спавају
и огладне
чим се пробуде
и мужа што дрка
на порниће и комшиницу
и мајку
што је сигурна
да је живот срање
иако није рекла.

Очај
има укус
потпуно обичан
Живот
згази ломљиве
и ништа му се
не забоде
у табане.

8.

Добар дан 2

Данас
је био спор
и напет дан.
Дугачак
као ишчекивање
сусрета
који се не догадја.
Деца су била
досадна
вриштала су
тражила пажњу
агресивно
са правом првенства.
Мало сам их
ударала
мало сам урлала
и то је била храна
за чудовиште
које сам створила
од овог дана.
Ноћ је
напокон
и седим сама
посматрам себе
отприлике с плафона
и то је једини
сусрет
који се догодио
данас...