Боривоје Ђокић

ОСЈЕЋАМ КАКО 
МИ СЕ ПРИБЛИЖАВАШ

                                    Мири

Осјећам како ми се приближаваш
из свијета који ти сад смета,
и као да имаш нешто да ми даш,
са срцем птице и оком дјетета,

пружаш ми руку и не слутиш
да у мом животу већ трајеш,
потиштена и замишљена бдиш,
са лицем као да се кајеш.

Осјећам како долазиш сама
а нико те не чека осим мене,
и с твојим лицем ишчезава тама
из моје собе, сном затворене,

и усељаваш се гдје си увијек била,
у моју душу, само те нико није видио,
и једино мене препознајеш, мила,
у свом срцу, гдје сам одувијек био.

Из књиге „ПРЕД СТРАШНИ СУД“, Српска књига, Рума - Београд, 2003.