Наташа Дивјаковић

ПУТОВАЊЕ
Воз је кренуо.
У купеу сама са књигом у руци,
У позадини се чују локомотивини звуци.
Кроз прозор види се дрвеће и цвеће,
У глави мисли почела је да окреће.
До следећег града има још пар сати,
Пожали и помисли да ли да се врати,
Онда се сети да ће да се пати.
Одмахну руком и устане да стоји,
Да бригу спусти  доле у пете,
Јер сећа се кад је била дете.
Стојала би тако кад јој не би било лако,
Јер само она је то знала тако.
Брига и бол спустиле би се тада доле,
Осетила би како је ноге боле,
Јер само она то је знала,
Да је бригу у земљу дала.
Скакала би у месту да то утабана
Затим би путем отишла сва ужурбана.
Тргне се и приђе прозору ближе,
Пружи главу и удахне ваздух свежи,
Иде у нови живот а из старог бежи.
Погледа у сат на зглобу руке,
Узела је  да спушта кофере без муке,
Излази она поносно из воза ,
Закорачи  у живот тај нови,
Јер зна да нема шта више да је сломи,
У глави има направљен план а сутра свиће нови дан.

МИСЛИМ

На зиду слика, на столу чаша,
Ту је и флаша,
Лактом ослоњена на сто пијем пиће,
Напољу већ свиће.
Размазан руж на белом лицу,
Пудер скинут,
Мислим се још који минут.
Прошли тако сати и сати,
Пијем  пиће и патим.
Рашчупане смеђе косе ,
Мислим се нек се сви носе.
На увету минђуша једна виси,
Мислим се е низашта ти ниси.
Друга је ко зна где и није ми жао,
Нису и онако скупе биле нешто,
Мислим се и већ ми је смешно.
Играм се са животом својим,
Мислим се баш ме брига ја се не бојим.
Могу како хоћу и нек се брукам,
Бар ником о животу не кукам.
У даљини на радију музика грчка,
У глави ми се крчка,
Бунило прави,
Ја тада још једном наздравим,
Себи и болу свом,
Себи и животу мом.

ЖЕНА

Звук звона чује се гласно
Оглашава да је неко умро јасно,
Звона се чују у даљину,
Жена облачи хаљину.
Спрема се да пође у хладни град,
Док у срцу је стеже грозни јад.
Док се кола померају ка гробу,
Поворка иде у мирном ходу,
Скупили се облаци и направили гужву,
Као да ће да сперу ту слику ружну,
Оперу жену тужну.
Ланци се чују и на крају туп,
Ох Боже да је ово последњи пут.
Звуци лопате гребу тешко по тој земљи,
Халапљиво,брже,завршили не би.
Окупљена поворка последњи опрост даје,
Жена сама је.
Попут рањеника што се из боја кући враћа,
Она за живот је краћа.
Срце јој је пробијено стрелом,
Обавијена је црним велом.
Повијена од туге и бола,
Да нико не зна пожеле она тајно,
Да је и она доле трајно.

ЖИВОТ

Туга, чемер, јад,
Узима глад...
Срце стеже,
Нема шта да веже,
Сам у дну душе,
Осећаш да те гуше,
Зову те немирне силе,
Гребу по теби и праве траг,
Пао је мрак...
У кревету кроз капке гледаш,
Хоћеш да се предаш,
Глас из дубине чује се тихо,
Шапће на ухо,
Мислиш да си пуко.
Тонеш кроз кревет,
Мислиш да нестајеш,
Ти се некајеш.
Сам препуштен себи,
Како и не би...
Живот уназад враћаш,
Сад за све плаћаш.
Желиш попут паре да нестанеш,
Да те нема,
Осећаш душа ти дрема,
Уморан,
Суморан,
Тако сам и тужан,
Живот није толико ружан,
Промени и мењај све ако треба,
Крени испочетка,
Коракни у свет нови,
Дигни се и стој чврсто,
Само право,
Дођи себи Будало!

ДНО ДНА

Дим и смрад,
Поноса нема,
Морала...
Душу је дала,
Продала себе.
Пукотина,
Само цркотина,
Отпад и смеће,
Што веће,
Будеш...
Временом огуглаш,
Прогуташ...
Нестане саосећање,
Бациш обећање,
Нитков, олош,шљам,
Ђубре...
То будеш...
Немаш лица ни срама,
Блама...
Паднеш на тло,
Додирнеш дно,
Направиш тресак,
Види се бљесак,
Прогуташ песак,
Постанеш Сотона,
Пун отрова!

БАЛЕРИНА
Од шљокица и чипке боје роза у костиму,
Косом уплетеном у пунђу са великом машном,
Наруменисаних образа и црвеним ружом на уснама,
Игра игру ту и није посустала.
На врховима прстију у белим сатенским балетанкама,
Што траку пружа од сатена дуж по ногама,
У ваздуху као вила врти се и прави шпагу у лету,
Танане руке склапа као да моли отмено,нежно и снажно,
Тај плес она приказује важно.
Публика немо у њу гледа,
Упртих погледа на бину,
А она још боље у ваздуху се вину,
Уз ритам музике која је сетна и гласна,
Та мала балерина је тако страсна.
Светло са плафона по бини је прати,
Свуда сија око ње док диригент штапићем ритам одређује,
Чују се труба и хорна ,
А та мала балерина је све више орна,
За шпагу и пикет да сви виде,
Од плеса се она откиде,
Сад напрстима скакуће и најзад у турски сед падне,
Уз звуке виолине и клавира ,
Завршетак публици дарива.
Од тешког сомота боје маслине завеса се спустила,
У Сали се светло пали и публика уз пљесак је похвали.
Са цвећем у рукама напушта задовољно вече,
И тако малој балерини цео живот тече.

ПИЈАНАЦ

Кап тог охолог вина спушта низ грло,
Језиком лапће по непцу,
Као кад неко свира терцу.
Гута снажно и брже,
Као што неко гитару трже.
У глави му се већ врти,
Мисли се муте,вид магли,
Окрете се према багри,
Као прстом нешто прети и клати,
Кад му неко ударац узврати,
Стропошта се на плочник доле,
Сад га леђа боле,
Устаде полако,
Можда би и плако,
Од боли и блама,
Почне да храма.
Извади свежањ из дзепа паре,
Па каже:“конобар дај још туру пића то је за мене сића!“
Паде му глава ниже,
Шанку све ближе.
Пије он тако,
Да не би плако,
У кафани ко зна где,
Где никад није долазио пре.
Сам са собом испија чашу вина,
У њему крв тиња,
Нема никог више, ни багре
У кафани остане тајац,
У кафани где је је он пијанац.

И КАД НИСИ, ТИ ДОБРО СИ
И кад ниси, ти добро си,
Осмех на лице развуци,
Зле људе одмах потуци.
Радозналост ту одмах скрати,
Да те срећа прати.
Људи су зле коби,
Која се у њима роди,
Расте и тиња као ватра,
Која би да те сатра.
Љубомора је у људској бити,
По који се њоме и кити.
Воле многи кад си тужан,
Воле и кад си ружан,
Зато немој ником бити дужан.
Срећу не воле да чују,
Почну одмах несто да кују,
Развлаче и збијају шале,
Воле да се хвале.
Препричавају и траже нешто,
Па то буде некад и вешто,
Често су сами и без друга,
Живот им се често руга.
Такви људи беже од себе,
Причају приче разне,
Измишљају све и свашта
Зато им живот не прашта.
Људи су зли и воле да хушкају,
По туђем животу да бушкају.
И кад ниси, знај ти добро си!

СУДБИНА

Кажу треба да ми се суди и да ме стигне казна,
Кажу да је наша љубав била лажна.
Те грозне ноћи ушло је нешто у мене отровно,
Осетила сам да је свршено и готово.
Упитила сам ти позив тај,
Рекла сам ти да је крај.
Јесам те љубила,
Нисам те убила.
Назвала сам те сутра да видим како си,
Плако си.
Хтео си све поново и ако је било готово.
Ништа више нисам чула о теби,
Нису знали ништа да ми кажу,
Мислила сам да лажу.
Тражила сам те,
Питала сваког за тебе ког сам срела,
Све је тако било јер је судбина хтела.
Као некада села сам у ходник твоје зграде,
Кроз отворена врата,
Угледах твога брата.
Сео је крај мене на хладан плочник,
Запалио цигарету,
Повукао први дим и скупио очи,
Храпавим галсом рекао да више нећеш доћи.
После те ноћи,
Пао си у кревет,
Оставио поруку на грудима,
И то другима,
„Ја сам је волео и зато сам оболео,
Она ме није љубила и она  ме убила“
Након тога,
Твом одласку код Бога,
Ви ме кудите,
Хоћете да ми судите.
Нисам претпоставила ,
Кад сам га оставила,
Да ме је толико волео,
Да би оболео.
Чудни су путеви наши,
Многе то плаши,
Не треба се толико везати,
Живот напрезати,
Силом хтети све,
Не разумети НЕ.
Није живот бајка,
Није живот мајка,
Не треба све да се схвати поготово
Како да је готово!

НЕБО ПЛАЧЕ
Киша пада све јаче и јаче
Да ли то можда небо плаче?
Ветар све јаче и јаче хучи
Да ли то можда небо нешто мучи?
Хтедох да га питам нешто,
Али не умем тако вешто.
Морам да сложим речи те,
И да га питам што пре.
Да измамим облак један мали
 И да га упитам као у шали.
Да видим шта га то стеже тако
Кад је тако плако.
Надам се да ће ми рећи све што пре,
Да ће ми реће кроз речи те.
Шта га то мучи и стеже,
Шта га то боли и гуши,
Кад све живо на земљи руши.
Киша пада све јаче и јаче,
А ја знам да то небо плаче.

БОЈЕ
Те боје што се шарају по платну,
Понеку сребрну и понеку златну,
Да сијају и шљаште,
Као ружа у сред баште.

Те боје што се шарају по платну,
Понеку тамну и понеку светлу,
Што се цртају као по ветру,
Да се сакрију и виде,
Јер ће многима да се свиде.

Те боје што се шарају по платну,
Дају слику неку,
Некима тако близу или тако далеку.

Те боје што се шарају по платну,
Дају представити нешто,
Што се дало руком нацртати вешто.

ПАПИР
На њему се све пише и црта,
Он све трпи али зна и да ћути,
На њему се шкраба и брише,
Чак све изнова кад се брише.
У резују се слова и трпи свашта,
Поготову онда када проради машта.
Буде флекав и тачкав,
Често и измацкан.
Трпи идеје разне, пуне и празне,
На њему се пије и једе,
Чак понеко дете нађе и да седне,
Изгужва га целог,
Исече на фронцле,
Направи салвету неку,
Било тврду или меку,
Убаци жваку ту,
Згужва и побаца свуд.
Тако јадан заврши у канти за смеће,
Тако остане ту читаво вече
Остане чак и читав дан,
А често остане и сам.
То је папир бели,
Што се свима дели.
Облика разног и празног,
На њему се пише и црта свашта,
Поготову онда када проради машта.

ПЕСМА

Песма радост носи,
Песма зло односи.
Неки су тужни а неки не,
Сећају се шта је било од пре,
Али то није све,
Неки су срећни а неки не,
Чак заборављају и оно од пре.
Песма весели неке,
Чак и оне душе преке,
Уз песму се заборавља све,
Чак и оно од пре.
Песма ти улази кроз поре,
Односи ноћне море,
Уз њу играш до зоре,
Уз њу се чаше ломе,
Уз њу играју сви,
Весели се свако,
Јер уз њу само то може тако.
Песма је радост душе,
Песма је све,
Песма односи оно од пре.

ЈЕДАН, ДВА И ТРИ

Један, два и три
Хајмо, то могу сви,
То можемо чак ја и ти.
Могу и мала деца, чак и стари,
То могу сви,
Чак ја и ти!
Корак напред и корак назад,
Корак лево и корак десно,
Све док не постане тесно,
Један, два и три,
Хајмо, то могу сви,
Чак ја и ти!
Окрет један, окрет два и три,
То могу сви,
Чак ја и ти!
Леђа право, осмех врео
Па тако и круг цео,
Окрет један, окрет два и три,
То могу сви
Чак ја и ти!
Ноге плету чудна слова,
Док не настане игра нова,
Деси се и судар неки,
Плешу сви,
Један, два и три,
Хајмо, то можемо ја и ти!

ПОЉУБАЦ
Пољубац у мраку,
Црном дечаку,
Тако смели,
На обрашчић бели.
Сад је збуњен и као луд
Трчи свуд,
Вија као нешто,
Трчи у круг
Јер је збуњен и као луд.
Пао је тако страсно,
Пукно је тако гласно,
Не зна где је,
Јер га сад љубав греје,
Сад има вољу,
Па трчи по пољу,
Трчи у круг,
Јер је збуњен и као луд.
Мали дечко тај што љубав носи,
Зна да се поноси,
Хтедох рећи свима,
Да љубав у њему тиња,
Мислили би да лаже,
Па одлучи да ником не каже.
Кикоће се у себи
И зна да му нико поверовао не би.
Тако је сад у мислима својим,
Кад падне мрак звезде броји,
Машта као нешто,
А сутра би да узврати вешто.
Пољубац у мраку,
 црном дечаку.

СУТРА
Да ли сутра постоји?
Да ли то време броји?
Да ли да се надам више
И да ли ће то време можда да избрише?
Питања константо,
Нижу се као птице у лету,
Иду једна за другом,
Као и воз за пругом,
Ти моја туго...
Опет питање за питањем,
Нижу се тако,
Шта то сутра носи?
Има ли наде мислити о томе
Кад се душе ломе.
Кидају се као као конци на платну,
Кидају се као жице на виолини,
Које свирају у тој тишини,
Музику неку далеку,
Која тихо свира и душу дира.
Кидају се тако,
Ломе све више и више,
Почињем да говорим све тише,
Можда ће време да брише,
Однесе све и сутра дође што пре.
Сутра је тако далеко,
А можда и буде нас,
Можда дође спас,
Тај талас тишине да однесе све
И да то сутра дође што пре.
Пада полако мрак,
Уместо светла палим свећу,
Молим се за срећу,
Да то сутра више дође,
Да све ово брже прође,
Време избрише све,
Да то сутра дође што пре.

ТАМО НЕГДЕ ДАЛЕКО
Тамо негде далеко где те чека неко,
Тамо негде далеко где ти се можда неко нада,
Тамо је срећа сва,
Тамо смо ти и ја.

Тамо поток жубори и птице певају у лету,
Тамо мали патуљци срећу плету,
Расте цвеће из снова,
Тамо нема ноћних мора,
Нема покварених душа,
Тамо нема суша.

Тамо далеко дрвеће расте високо у висине,
Тамо има пуно плодова мора,
Тамо цвеће расте као из снова.

Тамо негде далеко паре немају цену,
Тамо далеко ситнице живот красе,
Тамо цвеће расте као из снова нека зна се.

Тамо негде далеко нема мржње ни проклетства,
Тамо вечно сунце сја,
Тамо смо можда ти и ја.

Тамо негде далеко ваздух се пуним плућима дише,
Тамо оловка сама песму пише,
Тамо се једе из велике зделе,
Тамо сви све међусобно деле.

Тамо негде далеко живи се у великом дворцу,
Тамо негде далеко нема олује ни кише,
Тамо далеко има се све и шта ћеш више.

СТАРИЦА
Док уморно тело спушта лагано на софу,
Уморним прстима, дугим и старим мења програм,
Из очију последњи тиња сјај,
Као да предосећа ту негде крај.
Уморне, дуге и промрзле ноге спушта у кофу
Да греје,
Док напољу снег веје.
Осмех на лицу пуног пега и бора,
Мршти чело,
Осећа своје уморно тело.
Много је година прошло,
Осећа да је време дошло,
Сећа се прошлих дана,
Прошлих зима и лета,
А сад је хвата сета.
Рукама тешким попут стене,
Седу косу милује,
Душу своју смирује,
Осећа пулс набреклих вена,
Модрих попут неба,
Узима гриз парчета хлеба,
Маслац, паприка и со клизе низ гушу,
Осећа да сутра напушта душу.
Последњи гутљај млека топлог срче,
Руке су почеле да се грче,
Срце почело да је стеже,
Ништа више нема шта је веже.
На старом екрану слика нека,
За њу тако далека,
Сећа се прошлих лета,
Па је ухвати сета.
Ујутру кад осване,
Зна да ће ту и да остане.
Прошле су године дуге,
Прошле су године многе,
Прошли си ти дани и ноћи,
Зна да ће њено сутра доћи.
Леже у кревет и склапа уморне очи
И зна да ће њено сутра доћи.

УЛИЦАМА ГРАДА

Корак по корак и тако улицама града,
Киша почиње да пада,
Зима креће да стеже,
Мисли се роје, гомилају све више
Причам сама са собом што тише.
Нигде никог, магла је прогутала све,
Киша почела да пада,
А ја сама тако улицама града.
Ударац штикле чује се гласно,
У тој сивој ноћи тако касно,
Корак по корак улицама града,
Тело боли, душа се нада док киша пада.
Нека лије свуда по мени,
Покиснем скроз,
Нека се и разболим,
Нека ме не буде више,
Причам сама са собом што тише,
Тако улицама града, корак по корак,
У нади да ће време све да брише.

КАДА БИ ХТЕЛА

Када би хтела да плачем,
Направила би море.
Када би хтела да пишем,
Исекли би све горе.
Када би хтела да мислим,
Направила би градове и кише.
Када би хтела да дишем,
Удисала би све а можда и више.
Када би хтела да вриснем,
Разбила би све у комадиће и парчиће.
Када би хтела да жмурим,
Заклонила би све видике.
Када би хтела да ћутим,
Елиминисала би све придике.
Зато хоћу да нестанем
И да са свим овим престанем.

СЛИКА

Огњиште,
Одвело ју је у вечно ловиште,
Бачено да изгори,
Још је воли.
Њоме се и хвалила,
Сад ју је и запалила.
Гледа како гори у тој ватри,
Пожелех и да ју је врати,
Сад је касно јер се топи,
А од љубави за њом се опи,
Бацила ју је у тај жар,
Оста само гар.
Неста, остао је  само траг и дим,
Остао је само пепео који је одлетео.
На дну камина,
У срцу лавина.
Ту слику што је љубила,
Сад ју је изгубила.