Мића Дикић
Нови Зеланд
Ч У Ј Е М
Још чујем мајчин шапат и завет:
да поштен будеш кад идеш у свет,
да волиш своје и покаткад се јавиш,
и никада наше порекло да не заборавиш.
А чујем и оца да гласно ћути,
трзају му се на лицу покрети и слути,
и видим сузу у очима мога оца, .
а на грудима подрхтава Албанска споменица.
Мајка ме испраћа и тихо поздраве шапће,
отац крши прсте, с рукама не зна шта ће,
и од тада у мени сазрева хтење,
да овековечим њихово завештење.
Чујем повремено и изненада,
и то допире до овде, до Новог Зеланда,
фијук ветра кроз расклиматана врата,
и моје питање, зашто ја немам брата.
А одговор мојих два пара,
старијих сестара,
гласи: да је поратно стање ,
и мало, сиромашно имање.
Чујем славуја у лугу и препелицу у шевару,
и жабу крекетушу кад скочи у бару,
највећу у моме атару,
где смо се лети у њој купали.
а зими по леду склизали.
Чујем у даљини звекет меденице,
а чак у другом крају села рад трлице,*
што конопљину трску жваће,
а после нам мати од тога тке* гаће.
Чује се пољем чобанска фрула,
и ветар са Рудника када дува,
чују се сељачка кола да тандрче*,
чаробни зов и песма трубе из Гуче.
Чује се шљапац* гумењаша* по блату,
и у дугој зимској ноћи приче о прошлом рату,
а ми, деца, отворених уста слушамо нашега БАТУ,*
када надугачко прича о преживелом вакату*
И опет се чује звук двојница,
и гугутање грлица,
и окићена буклија* ракије,
када у сватове зову пријатеље и најмилије.
Чујем уоколо радосну дечију грају,
у свакој авлији, у сред села и на крају,
а сада, утихло село, не чује се дечија врева,
по који млади човек само и чича што о прошлости снева.
Чујем звекће у клечаној ђачкој торби, таблица,
графитна писаљка и мала морска спужвица,
са којима смо прва слова срицали,
косу ил' усправну црту пуно пута писали.
То нам беше уместо праве оловке ил' свеске,
на томе смо домаће задатке решавали тешке,
па док до школе стигнемо пешке,
нашега труда нема више,
клечана ђачка торба све писаније избрише.
Чују се путем, од Записа до Записа, Крстоноше,
што селом песму ускршњу пронеше,
ходају колоном од цркве до шуме ретке,
ту застану и обиђу око манастира Свете Петке*.
Чујем и позив да се сутра пође на мобу,
и ја малишан одлазим јер ћу сркати врућу чорбу,
али ћемо комшији, рођаку и пријатељу помоћи,
а после вечере уз песму остати до поноћи.
Зарасле стазе, многи пути и богази,
по њима нема више ко да пролази,
у видокруг, на све стране,
необрађена поља и њиве непооране.
Тај зов из села, поља и шуме, груди надима и душу блажи,
а глад за тим звуцима и лепотом не може ништа да утажи.
* Објашњења непознатих речи:
Трлица = дрвена направа за обраду трске од конопље
Тке = ткање на разбоју
Тандрче = необичан звук кола по неравном путу
Шљапац = ход по блатњавом сеоском путу
Гумењаши = обућа од гуме, од возила
БАТА = тако смо уместо тата звали оца
Вакат = прошла времена, давна, турска времена
Буклија = окићена специјална чутура у торби са ракијом
Манастир Света Петка* је недавно изграђен нов, где је давно био само извор и камена плоча/Запис, налази
се на крај села у дивној шуми.
КАДА БИХ МОГАО
Када бих могао волети само Тебе,
до небеских висина винуо бих себе,
све бих звезде у прегршт шаке сложио,
и пред Тебе најсјајнију положио.
Када бих могао само Тебе да љубим,
и јутром раним на твом се јастуку будим,
ја триста ноћи спавао неби,
а све би снове поклањао Теби.
Када би могао само Тебе да гледам,
и да читавог себе заувек Ти предам,
ја бих се одмах у поглед претворио
да бих те са свију страна осмотрио.
Када бих могао само Тебе да милујем,
твој чаробни мирис и дах додирујем,
ја би у пожару твоје близине изгорео,
али би и даље само тебе волео.
TI, LEPOTICE
TI, LEPOTICE, STO TAMO SAMA ZA STOLOM SEDIS,
NI IMENA MI NEZNAS,
ALI, VERUJ MI, NAJLEPSE OCI NA SVETU IMAS.
TI, KOJA SE TAKO PONOSNO MALO ZASTIDE,
I PRINCEVI BI TI SE POKLONILI
KADA TVOJE PREDIVNE ZELENE OCI VIDE.
TI,CIJA LEPOTA PLAMTI U NOCI,
TI BOGINJO LEPOTE I MOCI,
OKO TEBE SIJA I KADA SE SVA SVETLA POGASE,
TEBE NAJVISE ZELENE OCI KRASE.
TI, CIJA KOSA K'O PAPERJE MEKA
VIJUGA IZAZOVNO K'O BRZA REKA,
NA VETRU I U TISINI NESTASNO LEPRSA,
A ONDA SE OKO ZELENIH OCIJU STISA.
TI, IZ BAJKE PRINCEZO LEPA,
PRIRODA TI JE DALA SVU BLAGODET OVOGA SVETA,
TI KAO NAJLEPSA SKULPTURA IMAS STAS
I NAJNEZNIJI UMILNI GLAS.
TI, KOJA UOKOLO SVETLIS KAO DIJAMANTI.
TVOJ NEZAN, KAO U LABUDA BEO VRAT
NISU MU POTRENI NI ZLATO, NI BISERI NI BRILJANTI.
S U S R E T
SREO SAM TE JEDNOG TOPLOG LETA
U UVALI SNENOJ GDE KADULJA CVETA.
HODAO SAM STAZOM A TI BESE NIZE,
POZDRAVIH TE ZBUNJEN I PRIDJOH TI BLIZE.
TAD' U TVOME OKU ZRAKA SUNCA BLJESNU,
NA PUCINI PLAVOJ GROM I MUNJA KRESNU.
PROZBORISMO STIDNO I JOS PO REC NEKU,
TE SE UPUTISMO KONOBI UZ REKU.
ISLI SMO UVALOM PUSTOM POD SUNCEM VRELIM,
U KONOBI STOL BESE ZASTRT KO SNEG CARAVOM BELIM.
TU SMO SELI I NISMO JELI;
ZBOG BELINE I VRELINE ZUDNJE NASE,
PRSTI NAM SE PREPLITASE,
A STOL BELI TAMO OSTA,
ZA NEKOGA DRUGOG GOSTA.
PRED NAMA JE ZATON TIHI,
POD NOGAMA PESAK SKRIPI,
SUNCE SNENO KA ZAPADU ZURI
MI SEDOSMO PRKOSECI BURI.
TU OSTASMO SEDECI NA ZALU,
A NOC PREKRI USNULU UVALU,
GLEDAO SAM TVOJE SNENE OCI,
RADOVAH SE OVAJ KRASNOJ NOCI:
EJ, SUDBINO STO SI DAREZLJIVA,
POKRAJ MENE SEDI NAJMILIJA.
MESEC ZADJE, UTIHNUSE ZRIKCI,
U DALJINI ZACUSE SE KRICI,
TI USTEDE, JA SE PRENU,
TI UMORNA PODJE JA ZA TOBOM KRENU.
NAD PUCINOM CRVENI SE ZORA,
PRELEP POGLED NASEG PLAVOG MORA
U GRUDI NAM SRECNO SRCE KUCA,
NE USNISMO, A EVO I SUNCA.
D O D I R
Tvoj dodir što sluti,
tvoj osmeh što pamet muti,
tvoj pogled što dušu žeže,
a moje misli ka tebi beže.
Tvoje umilno plavo oko,
tvoje čelo vedro, visoko,
tvoj pramen kose plavi,
miluje me u snu kao na javi.
Tvoj čili korak, mekan i lak,
što ti imaš to nema svak,
tvoj miris što šumi i zove,
tebe samo vrli mogu da vole.
Tvoja žudnja i dah,
tvoj jecaj i uzdah,
taj topli i nežni glas,
ti imaš božiju vlast.
Tvoj okret i tela poket,
tvoj vitki stas od boga otet,
tvoji obrazi jedri, rumeni,
vatru strasti zapale u meni
... i tako do beskraja,
moglo bi da se nabraja,
ali samo od tvoga dodira,
slutnja, čeznja, boli,
pa ko može a da te ne voli.
I KROVOVI SU PLAKALI
Kada sam odlazio
i u daleki Svet polazio,
veče je bilo sumorno,
a moje telo umorno,
krovovi su curkom plakali,
kada smo se za uvek rastali.
Kada smo jedno drugo napustili,
putevi nam se više nisu ukrstili,
ostale su uspomene i duboke rane,
i secanje na krovove uplakane.
DOBRO JUTRO
Dobro jutro bela Vilo.
jel' Ti jutros bilo milo,
kad te Sunce iz sna slatkog
tako snenu probudilo.
Dobro jutro lepotice,
da l' da ljubimTvoje lice,
da l' da ljubim oko sneno
netom sto je umiveno.
Dobro jutro zvezdo sjajna
žudnjo .. čeznjo.. raspevana.
М И Р И Ш Е Н А Ј В И Ш Е
Мирише чађава петролејка у соби чатмари,
што светлом по стаклу палаца и гарави,
миришу умрљане књиге и свеске ђачке,
сузом прве љубави доживљене наопачке,
али како дивно мирише Албанска споменица,
мојих предака, оца и стрица.
Мирише чинија жутог качамака,
и сада се преда мном пуши, посан и без кајмака.
Мирише детињство гологлаво и без опанака,
и зној мирише наших сељака, јунака,
али понекад, само понекад замирише гибаница,
и пуна авлија деце мусавих лица.
Али најчешће замирише цицвара врућа
и моја чатмара, СТАРА КУЋА.
Мирише пекмез од шљива,
јечам и жито са посних њива,
док смо чорбу дрвеном кашиком јели,
и тада многа друга јела желели.
А сада, премда нам је свега доста,
мирис мога засеока у срцу оста,
то нема нигде, одавде до Раја,
то је мирис мога ДОЊЕГ КРАЈА.
Мирише снегом завејани поточић,
и црвени дечији носић,
и кад прохуји пахуља мека,
мирише узбрдица и плашљиви зека.
Мирише тек покошено сено,
и око прве љубави жмиркаво и снено,
мирише стара ограда од прућа,
и лепиња с машћу намазана, још топла и врућа.
И још мирише долина, њиве, жубор воде и врело,
па то мирише само моје С Е Л О.
Мирише клепетуша предводника овна,
миришу поново на узбуну сва сеоска звона,
сада се измешаше нови гробови за старе,
где поново младост положи себе на Олтаре.
Мирише дуња жута преко пута,
и оскоруша чворната, уврнута,
што смо их кришом јели.
али смо знали да нисмо смели,
мирише багрем бели.
и чичак што убада иако увели.
Мирише обзорје са Космаја,
одакле излази Сунце као из раја,
и сад ми је у срцу још милије,
јер осећам мирис ШУМАДИЈЕ.
Миришу снегови први и слане ране,
миришу воћке још неубране,
миришу печени дулеци и џибра у каци,
а бивши и садашњи прваци и други ђаци,
питају: зашто су пали КОСОВСКИ ЈУНАЦИ.
Мирише зора рана кад сарма већ крчка,
а у малом кориту под шупом моја се сека брчка.
Јер тога дана беше нам крсна Слава,
и нико већ зором више не спава.
А Свети Никола морима плови,
док нам отац шаране лови,
да за Славу спреми и окупи најмилије,
уз посни ручак, чашу вина и вруће ракије.
И то ми мирише, све више и више,
па то моја СРБИЈА мени мирише.
Миришу школски дани,
плави и бели јорговани,
и прашина по путу мирише
након нагле летње кише.
Мирише, мирише, црквена порта,
где се између часова шутала лопта,
а она није била као ова сада,
прављена је од дроњака и комада.
То тада беше лопта крпењача,
и ђачка торба напртњача.
И премда тако беше, и то од давнина,
али је то моја ДЕДОВИНА и ДОМОВИНА.
Миришу и довде допиру црквена звона,
што оплакују јунаштво бесмртних колона,
миришу гробови очева и дедова стари,
што осташе на Церу... Гучеву... Колубари.
И ти мириси никада не бледе,
јер они на Олтар дадоше себе.
Али највише, и понајвише,
допире довде до Туђине,
за коју до скора нисам знао ни име,
чак довде, до Зеландије мирише,
та Земља, пуна долина и брда,
што уме да буде и мека и тврда,
и Тамо и Овде и Свуда,
ох, како мирише родна ГРУДА.
С А Њ А М Т Е
Сањам Те дању,
сањам Те током ноћи,
у души пожар, без тебе нећу моћи.
Сањам Те чим капке склопим,
још не могу лед у теби да отопим,
сањам Те када гледам,
не, ником Те другом не дам.
Сањам Те док месец с облаком плови,
а снови нису исти, увек су нови,
сањам те јер и тако се воли.
Сањам Те и зовем к себи,
Тебе за снове мењао не би.
P R V A L J U B A V
Zaljubih se tada u to mlado djače,
i sad kad se setim srce mi iskače.
Ona beše prva ljubav srca moga,
pamtiću je večno, sve do groba.
Počeli smo pogledat se krišom,
kasnoga septembra što obilova kišom,
zatim "pozajmismo" zaboravljene čitanke,
gde stavljasmno pisamca kao uspavanke.
Na školskom odmoru, izmedju časova,
ona beše Princeza iz snova,
niko drugi za me nije postojao,
sve primljene lopte, samo Njoj sam dav'o.
Od momenta kada Njezin pogled na sebi spoznade,
u mom srcu, duši i celome telu, košmar slatki nastade.
Popustih u školi i u poslu kući,
počeše me zbog tog' roditelji tući.
Te žalosne i tegobne muke,
sve moje najbolnije trenutke,
snagom svoje moći,
pretvarah u radost jer ću sutra s njom u školu doći.
Pa i onda kada mi je ponajteze bilo,
pomislim na Nju i bude mi milo.
Trajalo je tako do drugog septembra,
kad pogleda Njenog nesta iznenada,
i nikada razlog tome ne saznade,
ali prva ljubav u srcu ostade.
I dan-danas kad se Nje prisetim,
nešto toplo u duši osetim.
15.12.10. MIĆA DIKIĆ
V I D I K
Još davno, kada sam dečak bio,
ja bih se na orah moj popeo,
i za vedroga dana Kosmaj video.
A dalje, na desno u daljine,
vide se još mnoge velike planine,
vide se mnoga sela i svaka gora,
od Maljena pa do Suvobora.
A tokom kristalne čiste noći,
kojih se veoma rado sećam i sada,
videla se i svetla grada Beograda.
Vidik je dopirao do mnogih vrhova,
planina i glavnog grada,
ali nikada ni u mašti do Novog Zelanda.
A sada, odavde, iz ove daljine,
pogled još dalje dopire,
sve donde gde sećanje na detinjstvo i orah navire.
24.12.10. MIĆA DIKIĆ
S N E G
Dok majka za uštipke mesi testo,
ja kroz prozor pogledam često,
posmaatram kako sneg lagano veje,
i svoje pahilje tanano seje.
Začas se zabele polja, brda i doline,
a u daljini samo se naziru sive planine,
beli plašt k'o paperje mekan,
najzad je tu, ja ga odavno čekam.
Zar veće radosti od belog blaga ima,
ja jedva čekam da dodje zima,
da zaronim u tu ponjavu belu,
te uslišim želju uzavrelu.
Na sklepane saneke ili skije ja se popnem,
i zadovoljan od zadimljene sobe sebe otmem,
da se vinem kao Zvezda padalica
dok vetar fijuče oko ušiju i vesela lica.
29.12.10. Mića Dikić
N O Ć
Kako predivno noć miriše,
posle tople letnje kiše,
dok cvrčaka raspevanih bezbroj,
uokolo i iz daljine dopire njihov poj.
Pokatkad zasvetle kresnice u noći,
dok mi šćućureni u našoj samoći,
dodirom šapućemo neizrečene snove
i maštamo stare i nove.
Miluje tiho ova letnja noć,
a njena blizina oduzima snagu i moć,
dok mesec ponire ka svome zalasku,
mi i ne pomišljamo o našem odlasku.
29.12.10 MIĆA DIKIĆ
Z I M A
Zima u mome selu, bila je jaka,
sa puno snega, ozeblih prstiju i dosta mraka.
Paperje belo, zavejalo bi moje selo,
a ja bih, odvažno i smelo,
zakoračio u beli celac,
prtio stazu za obližnji zdenac.
Zahvatimo vode, koja se od studeni puši,
punimo vedro dok nam zebu prsti i uši,
voda je za nas bila dosta skupa,
čekalo se na red ko će kada da se kupa,
pa smo često i sneg topili,
i tako zalihe vode stvorili.
Ali sam i uživao u belom snegu,
sankajući se povazdan na mome bregu.
30.12.10.
D O Z V O L I M I
Dozvoli mi, ja te molim,
dopusti mi da te volim,
da dodirnem tvoje telo,
da uslišam svoje vrelo,
da milujem tvoje lice,
nežna, mila golubice,
dozvoli mi da te gledam,
da se tebi dušom predam.
12.01.11.
V O L I M T E
Volim te danas, juče i sutra,
volim te više od života i boga,
volim te tokom noći i dana i sva
četiri godišnja doba.
Volim te u proleće,
kada zamiriše behar, cveće,
kada potoci zažubore,
kad ti se udovi od kiše umore
kad lala i zumbul procveta,
volim te najlepša Ikono ovoga sveta.
Volim te tokom toploga leta,
kad sunce u zenitu raskošno cveta,
kad topla noć prekrije žali,
na pučini i tihoj uvali.
A u jesen, kad počnu sumorne kiše,
tada te volim ponajviše;
kada ti uzrele plodove donesem,
kada te u naručje do neba uznesem,
kad dunja žuta na ormaru zamiriše,
tada te volim još više.
Volim te s početka i u sred zime,
kad kiše prestanu i počne inje,
kada u sobi vatra ugodno zapucketa,
volim te Vilo, Boginjo sveta.
Volim te u cik zore
kada ptičice umilno poje,
volim te u juro rano,
kad oko tvoje žmirka pospano.
Volim te dok prvu kafu spremaš,
i u podne kada umorna na sofi dremaš,
volim te uz ručak dok se domaća supa puši,
a i posle deserta jer mi je milo srcu i duši.
Volim te u rano popodne i predvečerje,
kada ti kosa zaleprša k'o meko paperje,
na obronku stene dok gledaš zalazak Sunca,
i tad mi srce od sreće puca.
Volim te do kasno u noć,
jer poseduješ čudesnu moć,
i kad me samo dotakneš nežno,
tebe voleti i samo voleti je neizbežno.
Volim te do ponoći,
kada me čekaš i misliš da ndeću doći,
i onda te volim do rane zore
jer nas nikakve brige više ne more.
Volim te uz potok, uz more,
na plaži, u šumi velike gore,
volim te uz korito rečno,
volim te, volim te.... večno.
Da li će biti dana il' noći,
da te voleti neću moći?
Veruj mi, to vreme neće nikada doći
i nesme,
jer će te tada voleti stihovi ove pesme.
2.12.10.
S A N
Noćas si došla u moj san;
ti na cvetnoj livadi, a beše dan.
Izmedju nas potočić mali, a ti mi reče:
Da li želiš da ti uberem ovo cveće?
Hvala ti, ne. Dovoljno je da si tu,
da gledam pramen tvoje kose
i nežne ruke, tvog oka sjaj i noge bose.
Ispred tebe potočić mali
ja te gledam i Bogu zahvali,
što dodje u pravi čas,
i to beše čarolija za nas.
Uz žubor vode i miris prisustva tvog,
ja shvatih da te poslao Gospod Bog.
Divnog li sna oh dragi Bože,
da li se to na javi doživeti može?.....
U dajini sova prhnu,
ja se prenu,
sna nestade i ti sa njim...
po livadi tama posta,
al' sećanje na san divni
u pamćenju večno osta.
1.12.10.
Да имам година мање
Да имам година мање,
дајем ти реч на знање,
да бих те волео до бескраја,
и пронео кроз сва врата земаљског раја.
обасуо Те највећим почастима,
црвеним и белим ружама на рајским вратима.
Одвео бих Те на најскритије место,
где би нам био краљевски престо,
Ти би Краљица раја била,
са круном љубави што би нас овила.
9.2.211.
Разведри чело
Рашири осмех, разведри наша чела,
рајска небеска птицо невесела.
Подигни главу, озари лице,
покази најзад твоје смејалице.
Одагнај слутње, одбаци јаде,
ја ти песмом себе и истину даде,
и то ти остављам као мој завет,
над истином овом ја сам заклет.
Обриши сузе што их у срцу носиш,
и немој више лице да оросиш,
горке су биле, узалуд проливене,
оне су пекле све околе, највише мене.
Покажи осмех, нека се виде зуби бели,
и знај да смо се и у љутњи волели.
7.2.11.
М О Ј Е С Е Л О
То беше не баш давно, педесет и неке,
у родном селу на обали безимене реке,
када су путеви пртени били,
али осташе у сећању драги и мили,
где се орила дечија граја,
и ослушкивао поветарац са Космаја,
када се чула песма копача
и звекет плуга вредних орача,
када је школа била препуна ђака
од малих првака па до осмака.
Тада су школе биле тесне за све ђаке
било је и две смене; то је важило и за прваке.
А после, не много после тога, деведесет и неке,
пресахло корито безимене сеоске реке,
увело цвеће, опустило дрвеће,
зарасле у коров њиве и пртени пути,
и мајдан где смо вадили песак жути,
скоро утихла граја дечија, нејака,
а школа некада тесна, сада само са 5 ђака.
Црвени зидови некада нове школе, бледе,
у учионици једној неколико њих седе,
остао само поветарц, запуштена порта, пресахло врело,
и сећање на моје родно СЕЛО.
То моје село Вишњић је у песми опевао,
где је Карађорђе Турке из Тополе дотерао.
Зашто
Зашто јецај, зашто сузи твоје око,
да л' су боли к' срцу Твоме,
већ продрли предубоко?
Зашто патња, зашто јади,
по среди је непоразум,
живот све ће да изглади.
Зашто имаш тмурно лице,
поглед горе, дигни главу,
мила моја лепотице.
Зашто туга тебе мучи,
пред Тобом је још живота,
обазри се око себе па одлучи.
Зашто гајиш црне слутње,
отрезни се, мисли спутај,
код Тебе су, веруј мени, само слутње.
Зашто чело натмурено, да се боре показују,
опусти се и одахни,
моје песме све казују.
Зашто мисли одсутне су,
где су оне одлутале,
у празнини непознатој оне сад су.
Зашто вапај зашто боли,
сад запамти и за увек,
ја сам онај што те воли.
Зашто трепти, зашто рида душа Твоја,
зар је нешто немогуће,
вредно Твога неспокоја.
Зашто чежња, зашто сета,
надвладају здрави разум,
размахни се и провери, ко ти смета?
Зашто разне кобне мисли,
струје често главом Твојом,
али и ти још размисли.
Зашто трептај ока Твога и уздисај,
кад Ти пружам све на длану,
ево песме из дна душе па их листај.
Зашто осмех, зашто песму,
зашто радост не вратимо,
за наш живот има наде,
све што имам ја Ти даде.
Засто срљаш, зашто идеш до пркоса,
већ промисли, трипут сеци,
али држи до поноса.
Зашто Ти је срце тако јако повређено,
зар не можеш машту силну да обуздаш,
и да лоше одмах буде побеђено.
Нека те више савест не пече.
до врха налијмо чаше,
наздравимо за обоје, ово је наше вече.
29.01.11.
СЕЋАШ ЛИ СЕ МИЛА СЕКО
Сећаш ли се секо мила,
нашег села где си се родила,
нашег Дока и куће на брегу,
и санкањаа по беломе снегу,
па авлије и белога дуда,
качамака из дрвеног суда.
Сећаш ли се мила моја секо,
наше куће где нам беше лепо,
сећаш ли се крстоноша и ускрса,
белог лука, кромпираче и купуса.
А ливада, купушњака и Бајевца,
где играсмо као деца.
И Трњака, Вуловаче и Парлога,
где си жела босонога
жито жела, кукуруз копала,
за надницу бедну си ринтала,
напаћене твоје руке,
од малена знаше шта су муке .
Сећаш ли се снежног марта, вејавице,
кад носисмо шљивове саднице,
сад су оне остариле и нема их више,
ал' сећање на те дане вечни печат оставише.
Сећаш ли се вашара и прела,
Шумадије, прелепих предела,
белих ружа и крем пузавице,
кад се сетим опреље ми лице,
Не плач' више драга моја секо,
ја сам стобом, премда предалеко,
отри сузе мила сејо, плакања је било доста,
већ загрли и прихвати драгог госта,
наспи вина, и наздрави, нек је сада пуна чаша,
Ј Е Л Е Н А је сестра наша.
12.2.2011.