Гроздана Црепајац

Објављене књиге:
"Сенке моје душе", "На крилима времена", "Сат живота", "Чувар самоће", "Додири",
"Пролећни сан", "Мансарда живота", "Осека и плима", "Моћ храбрости" (роман), " Кристина" (роман), "Јеси ли се озледило дете моје" и "Обала неспокоја".
grozdanacrepajac@eunet.rs

КОШТИЦА СЛОБОДЕ

Време низбрдицом јури.
Године прекасно почетак нуде,
чашу јутра,
срк сутра
и гутљај прошлости...
осликане шаре на лицу
сломљене штикле траг...
Босоного буђење
буре пуно барута
суштина безмерног
шапат
подмуклост
страст
све то
у коштици безусловне
слободе распознајем....

ПИТОМА ТВРЂАВА

Питомиш
пукотине додира
камене тврђаве
спаљујеш доказе.
Непобеђена пркосиш,
обесхрабрена суза
продире
разуздана тишина
озебло чекање цури.
Црквено клатно одјекује
на вратници твога срца
обогативши сазвежђе љубави,
оглувела дугорочност
удише сновописе месечине...

НЕПОВЕРЕЊЕ

Окачене казаљке, спотакле време,
палидрвцем из кутије, потрошена видљивост,
непремошћена бујица неизречених речи
упокојене сузе, замрзнут врисак,
одкрилатио јецај,
нежност додирује помисао
будућност на прагу...

Лицемерство разбијаш о истину,
ишибана слутња, оштрицом лажи,
спаљује наду,
обезглављену ме узима,
ћутање прождире,
ужарено на лицу, наличје праштања,
ожиљци рушевина
стежу празнину,
ижваканих зеница.

Пртина мудрости
на месечевом длану,
блистају звезде, чувари небески,
рскаве мисли,
огладнеле жеље отекле,
омама узаврела,
забезекнута страст сведочи,
упрежем трептаје у наручје,
кочије улицом јуре,
уплашено, постиђено,
поклекла сам пред огртачем пролећа...

НЕСНОМ У СНУ СЛОВЕНСКЕ ДУШЕ

Зарадоваше се зли људи
са Јудом на челу
издајом Христа, Понтију Пилату...

Проломише се громови,
крв прокапа стазама нашим
од твојих рана,
посрћемо и не видимо ништа
лудило, мржња и грех,
уплетоше се...

Јауци мајки одјекују
утихнуше дечији поклици,
вриске,
игралишта празна,
порушене школе,светиње...

...а где су нам сада чула?
...А где нам је сада љубав?
...А где нам је сада братство и јединство?

Муњама исијава светлост
са Истока погледа ми...

Човек стаде, пружи ми руке
дозива ме...

Гледам...
да ли је човек ил’ шта је,
црни гавран
настањен под Српском стехом
слути,
док воштаница светли
из кандила искра света пали...

Да ли је то неки чудан знак,
где и када престајемо бити људи,
незнабожци смо разапети...

Чекам зору,
ноћ крвари,
небом ватра распламсава
црквени крст гори...

Ослушкујем непокрет православља
упијам смрт, непролаза прадома,
словенска душа несном у сан ме буди...

ИСПИСАНИ ОД ЉУДСКОГА РОДА

Шума улистала језом,ужаса и бола...
Жељна времена-безвремена
докле ћеш ти једини пријатељу
дојучерашњи,
пролаз правити...
Дробиш ми душу
крвавим рукама...
Свезана молитва...
Страхујем...
Расцветали пупољак осмехнутих усана
грч венама корача
бојим се
јер све се више од рода људског исписујемо....

ОЛУЈЕ САТИРУ

Подигох главу
светлост заслепе
небеска олуја сатире...

Бљесак, одјек,
ужарени знак,
попадоше жртве
немир
бекство
врисак
јаук
очи загледане
даљину парају
димни облаци
небеске олује сатиру...

КАД МРТВИ ПРОГОВОРЕ

Упрљане кошуље одбацују носиоци
змијско лукавство, безбожство,
нечасна борба, отимачина,
испунише безакоње...

Син уста на оца, матер и сестру,
и кћер на матер, оца и брата,
мртва уста проговорише:

Срби не уздајте се у лаж
праведног вође нема,
влада вам странац и новац...
Продајете дедовину
пропадате литицама стида и греха
зверска рика огњиштем вам риче
све је више лелека
јаука и вриске,
затиру вам српско семе
гасе вам веру
пале вам крстове,светиње
и три прста секу
за вечеру...

Паклена врата надвладаше
удишемо дах антихриста
раздире и боли,
мајчине очи понижене
крваве сузе роне...

Пробудите се децо,
пробудите се Срби,
освестите се кад вас молимо
мало је времена преостало
већ сутра биће касно....

СЕСТРА

Нећу да смо рођаци, рече Урош Даци,
док се шеташ са друштвом мени стоје,
математика и други неурађени задаци.
Помози ми сејо, ја сам крви твоје.

Сваким даном све их више,
јединице пљуште као кише,
ругаш ми се као да ти нисам брат,
кажи ми сејо моја, што ми објави рат.

Ако тата сазна каиш ће да пуца,
и мајчина рука биће к’о фуруна врућа,
даћу ти џепарац и целу чоколаду
обећавам нећу више бежати у хладу.

Учићу у школу,најбољи ћу бити,
ал’ ми сада мораш задатке решити
јако их је пуно а боли ме глава
због школе нит’ ми се једе нит’ спава.

НИКОЛИНА ШЕГА

Послала нас мама на љуљашке саме
а кад тамо беху, цурице без мане,
каже браца Никола Слађи голог пупка
обуци се мала срце јаче лупка.
Повешћу те код кројача
да ти дужу сукњу скроји
хеј, брате,стани мало
кол’ко ти се лета броји.
Изненада стадох
ко у чуду правом
мој ти браца загрљен
са девојком плавом.
Бацао сам каменчиће
баш у правцу њега
љубоморно заплакао
док се он са мном шега.

ШЕПУРИ СЕ НИКОЛА

Шепури се Никола
кол’ко игде може
девојчица Слађа
искаче из коже.

Јела зове телефоном
док Драгана плаче
он Зорицу штипа
и шапуће маче.

Симона га моли
за пољубац мали
а он сав важан каже:
„девојчице Ви сте залутали“.

ВРАГОЛАН

Имам брата Николу,
он се прави даса,
девојчица свака у школи,
за њега увек гласа.

Враголан је бата,
стално каже тата,
и мама се смеши,
ако бата греши.

Љубоморан јесам,
то није срамота,
добио сам чоколаду
ал’ ми је он смота.

Отиш’о би на пијац,
да продам свог брата,
страх ме да ћу секу,
добити још гору из ината.

Не треба ми сестра,
женско неће да слуша,
можда ће и мене срећа,
лакше да послуша.

БИЋУ ТУ

Бићу ту кад осетим
да ме твој поглед тражи.

Бићу ту кад осетим
да ти рука подрхтава.

Бићу ту кад осетим
да те срце издаје.

Бићу ту кад осетим
да желиш говор ћутања.

Бићу ту кад осетим
вечност погледа.

Ако ме, ипак, некад
не буде било,
знај,
сагорећу у уздаху.

ДА ЛИ СУ ПОТРЕБНЕ РЕЧИ?

Да ли су потребне речи
док ти се увлачим погледом у душу
и разбацујем устрептале ветрове
по теби,
даљином огрнута,
спотаклог разума,
где црви раздиру мождану опну,
извориште немира распаљено.

Ослушкујем крик ћутања.
Жудња призвана.
Пламтим
склопљених очију.
Удишем
помаму сопствених чула
на стеновитој обали.

Да ли су потребне речи?
Посрћем а не видим и не слутим,
опијена сам лажима,унакажене свести,
крвави траг осећања
смрскан о твоју савест.

Уздижем те небесима,
дрхтим у сопственој пожуди,
у одајама заноса,
стрепим,
јер до јуче си ми даривао ишчекивање,
данас ми вечност вид слепи...

...откриваш изобиље урлика
покиданог сунца,
мрачни пут пустоумља.
Дрхти недореченост
мисли  неодгонетнуте.
Хладни су
непрегледни кораци твоји.
Оштрина празних речи,обећања шкрипи,
руке спуштене на гиљотину зла.

Убио си ми осмех
на почетку живота!
Раскомаданих чула
на лицу патња обрасла,
дах сагорева у раскораку,
јаук у безгласу.

Да ли су потребне речи
безглава агонијо
што зариваш чељусти у сећање,
горостасним стидом
урезујеш слутњу?
Пусти ме....
пусти ме да искрварим
        у тишини....

ГНЕВ КОРАЧА

Покушаје ломим
изнемоглог хтења.
Ћутња обиграва,
јаук безгласа
плете грех.
Гнев корача
разумом.

УТРОБА СЛУХА

Раскомадана тишина
корача срцем,
изобличеног лица.
Подмуклост
спотиче ми утробу слуха,
васкрснуће надања.
Заборавила пут.

САТ ЖИВОТА

На пешчаном сату сад истиче време,
казаљке на зиду објавише поноћ,
усне ми ћуте без и једне теме
ноћас ме напуштају и храброст и моћ.

Вртлог живота кружи око мене
још једна суза открива слабости жене,
вихор са југа доведе буру
како срце да опрости нову авантуру.

Моја душа као да се бори
а крвави траг у грудима стоји
руке дрхте без имало дара
и ако сам млада у срцу сам стара.

На пешчаном сату истекло је време
промашен ми живот ту нема дилеме,
казаљке на сату једна другој бежи
ово су ми дани младости најтежи.

Руке траже,усне би љубиле,
године самоће су ме убиле.
Казаљке сата уморно су стале.
У овомживоту се вртимо к'о будале....

КОЈИ МИ ЈЕ ЂАВО ТРЕБ'О

Далеко си ти од мене
и не видиш лице уплакане жене;
жене која гази све пред собом,
који ми је ђаво треб'о да будем са тобом!?

На лицу ти анђео печат ударио,
нечујним кораком све си погазио,
узбуркао си сваки делић мене...
Сад не видиш лице уплакане жене.

Анђео ти подарио део свога тела,
бескрајно лепа оба крила бела.
Ја се питам шта ли ћу са собом?
Који ми је ђаво треб'о да будем са тобом!?

Бог ти да,ђаво узима,
а ти се питаш да ли Бога има?
Шта ти вреди када грешник ти си.
Опрости,извини,ал' за мене ниси.

Залуд бежим све даље од тебе.
Дошло време-не познајем себе.
Не знам више шта чиним са собом.
Који ми је ђаво треб'о да будем са тобом!?

ПУСТИЊАК

К'о пустињак идем са штапом у руци,
сви ме тужно гледају и одмажу муци.
На леђима торба што боли подари,
са лица ми оде осмех а да и не мари.

Кренула сам стазом где ћу тебе наћи,
а слутила нисам шта ће ме још снаћи.
Пролазећи плочником тог великог града,
чини ми се сви да виде,срце ми се нада.

Наборана рука подрхтава немо,
шта ће бити ако се једном састанемо.
Одједном сам стала,застао ми дахм,
у грудима мојим преовлада страх.

Предамном си застао, неки динар дао
к'о просјаку неком,ниси ме познао.
Тад заплака срце моје пуно јада,
а ти се окрете брзо,изненада.

Почео си бежати све даље од мене,
препознао си поглед заљублхјене жене.
У свом болу сада ја умирем тихо,
ко просјак лутам,не застаје нико.
Према мени нико не окреће главу.
Узалуд тражим твоју косу плаву.

СУТРАШЊИЦА

Зид и испред и иза мене,
испод:блатњави вир,
а изнад-тресак громова,
од којих тек,севну бљесак...
Измаглица...
Несмотрене сенке,уморне
окована стрепња,
недочекано чекање,
на ивици осушеног пања...
мравињак пун,к'о да је журка.
Црквено звоно испушта крик клатна,
под притиском слутње небо одзвања,
где корак с временом под руку каса.
Слуђена нада к'о бомба,
низ воду баца искидане нити
суморних дана.
На дохват видика сутрашњице
вири шупља рупа.
Пробуди се!
Пробуди се!Модра сутрашњица,
изгужваног лица,
грбава од стида,
моја уморна љубав,
измаклог тла под ногама,
потонула у псећој продатој судбини.
Ћутња обасипа сметовима,
и завејавањем ветра,
арогантном издајом,
окрутност доноси поноћ
распрскане душе,
затруднеле мржње,
отете егзистенције,
невино бдење над цркотином.
Вечност венама корача...
осећајношћу...
Чека те нечекано,
на улици ненадања.
Чује се врисак очаја и гнева у зеницама.
Додиријући сопствену смрт,
носим ловором венац.