Зорка Чордашевић
Zorka Cordasevic je rodjena u Modranu kod Bijeljine Rep.Srpska.Zavrsila Visu turisticku skolu u Beogradu,
zivi u Njemackoj,pise poeziju za djecu i odrasle i haiku poeziju.
Do sada objavila sledece knjige:SEMBERSKE SUZE (BAGDALA Krusevac)1997 poezija za odrasle
RASUTO STADO (KNJIGOTEKA Beograd)1999poezija za odrasle
CAROBNI ORKESTAR(ASIK Podgorica)1999 pjesme za djecu
BREZE U ZAVICAJU (GNOSOS Beograd) 2001 haiku
DJECAK I SVITAC (LIBRO COMPANY Kraljevo) haiku 2008
SEMBERIJSKI VIJENAC(LIBRO COMPANY Kraljevo) sonetni vijenac 2008
zastupljena u brojnim poetskim antologijama i izborima u zemlji i dijaspori,saradnik mnogih casopisa i listova,prevodjena na vise jezika,dobitnica vise nagrada:
Prva nagrada Jugoslavije:Moja domovina 30 godina u slobodi,najbolja rodoljubiva pjesma Vecernje Novosti,Prva nagrada,
2009.Zlatni orfej udruzenje pisaca 7 Frankfurt.m na Majskim susretima.
Vidovdan 2009 Prnjavor.Rep.Srpska, svome rodu od Kosova do danas Prva nagrada
Srpska knjizevna radionica Frankfurt.M Prva nagrada za djeciju pjesmu Oktobarski susreti.
Clan je Udruzenja djecijih pisaca Crne Gore, Haiku pjesnika Srbije,clan Udruzenja pisaca Hesena, clan Njemackih haiku pjesnika.
РУКЕ МОЈЕ МАЈКЕ
О, колико сада мени недостају
Руке моје мајке, сличне анђелима.
И радост и срећа и љепота свијета
И богатство цијело нестало је с њима.
Од ђурђевског јутра драже су ми биле,
Имале су више радости и миља,
Те блажене руке што их скрива тама
Мирисаху љепше од роснога смиља.
О, колико пута чекале су само
Препуне топлине, увијек раширене,
О, те топле руке којих више нема
О, колико срећном чиниле су мене.
Кол´ко сам се само радовала њима!
Више него ласта Сунцу и прољећу,
О, те топле руке што их скрива тама
Однијеле ми радост и наду и срећу.
О, како су само руке моје мајке
Свијале се брижно мени око врата.
О, те драге руке сличне анђелима,
Вриједније су биле од сухога злата.
Колико су пута руке моје мајке
Са погачом врућом мене дочекале!
О, те вриједне руке што их скрива тама
Никада се нису уморити знале.
Никад више неће њене топле руке
Угријати моје смрзле од хладноће
И никад ми више даривати неће
Рођендански поклон, нити зрело воће.
Колико су пута руке моје мајке
Пред иконом Светом молиле се Богу,
О, те миле руке милије од свега
Ни с чим се на свијету замјенит´ не могу.
Никад више неће руке моје мајке
Загрљајем топлим мене загрлити,
О, те драге руке, једине на свијету,
Без њих никад више нећу срећна бити.
И топлота Сунца и љепота дуге
И звијездано небо у њима се крије!
О, колико сада мени недостају
Руке моје мајке што их више није...
НЕПРЕБОЛНА РАНА
Има нешто што је јаче
И од мене и од свијета,
То је туга што те нема,
Срећо моја одузета.
Има нешто што је веће
Од планета и свемира,
То је рана непреболна
Па ми душа нема мира.
Има нешто у грудима
Што их кида сваке ноћи,
То је чежња да се вратиш
А знам да ми нећеш доћи.
Има нешто немогуће
Не може се да опише,
То је жеља да те видим
А знам да те нема више.
Има звијетда што ми сија
И на небу кад је тама,
То је зјена твога ока-
Што ме свуда прати мама.
Има рана има туга
Има јецај,суза има
Кад те тужно зовем,мама
А нико се не одазива.
НЕ ГАЗИ БОЖУР
Туђину, шетачу мојом земљом што хараш
И браћу ми бацаш, Ситнице виру,
Лазареве кости остави на миру
Косово је српско, немој да се вараш.
Не гради своје, рушећи моје двери
Не може се стварат´ историја нова,
Светиње нам чува, рука Дамјанова
А понос нам живи у слави и вјери.
Не гаси нам звона, неће умукнути
Светосавља нећеш пресушити чесму,
Умјесто јаука, почуј моју пјесму
Хиландару светом сви нас воде пути.
Не гази Божур, дио душе моје
Не орвај гнијезда славних соколића,
Стиће те клетва, мајке Југовића
Не можеш жеље остварити своје.
НЕ РУШИ СВЕТИЊЕ
Ја мала немоћна
Ал´ духом јача од тебе.
Мојим сам родом поносна
Молим те, не руши
Светиње стамене.
На род ми не вичи
Омчу не намећи,
Свемогући гледа,
Казна ће те стићи
Од уцијена твојих
Понос нам је већи.
Не просипај отров
Неуништива сам,
Почуј ме што зборим
Јер то је истина,
Нек ти апел буде
Отворен и јасан,
Не дирај Косово,
То нам је светиња.
Ја немоћна мала
А ти вођа строја
Шта светиње значе
Одувијек сам знала
Не дирај Косово,
То је земља моја.
НЕ ДАМ ТЕ АНЂЕЛЕ
Ако ми те узму, Анђеле
Симониди сестра постаћу,
Из дупљи мојих усахлих
Зјенице чарне копаћу.
Ситници мутној даћу их
Храна нек буду рибама, јаднице
Немају рашта гледати
Ни за ким више плакати
Уклете плаве ми, зјенице.
Ако ми те узму, Анђеле
И руку моју десницу
Носиће вали крвави
Јер, крст јој више не треба
Нема се за ког молити
Нек Лабу рибе нахрани.
А ја ћу слијепа, убога
Пространим пољем небеским
Поново тебе пронаћи
У рајској башти божура
Да опет будем уз тебе.
Душа ми с тобом прирасла
Светињо моја, Анђеле.
НЕ ДАМ НИШТА ШТО ЈЕ МОЈЕ
Не дам језик рода мога
За богатство цијелог свијета,
Не дам вјеру прадједова
Што је мрзе што им смета.
Не дам химну Светог Саве
Од свега је више волим,
Не дам свето јеванђеље
Гдје се кајем , гдје се молим.
Не дам моју крсну славу
Чуваћу је ко зјеницу,
Ни икону Крститеља
Не дам бадњак ни чесницу.
Не дам Врачар, звијезду сјајну
Род ми води кроз вијекове,
Ћирилицу не дам Вука
Не дам гусле Филипове.
Ни анђела Бијелог не дам
Под крила ми род склонио,
Не дам Жичу ни Дечане
Гдје је Лазар вино пио.
Не дам земљу метохијску
Што је туђин својом зове,
Не дам Божур ни Косово
Не дам круне Душанове.
Не дам моју Свету Гору
Ни њезине свијетле лавре,
Не дам ништа што је моје
Не дам моје Православље.