Властимир Ћировић

Објавио: "ТРАГАЊЕ У ПРОВИНЦИЈИ" и "У БАЛКАНСКЕ ЗОРЕ"

РАЂАЊЕ ИСТИНЕ

Облак дима над мојом светињом,
доказује небеску моћ њену.
Крст у облак дере и говори:
”Не заборави време зла!
Ни колевку своју, спаљену...”

Док је пламен зла тирански гута,
и антихрист око ње оргија;
светиња моја, све више сија
и крст свети у души ми повија.

Већ сутра, око ће видети
спаљене зидине, пепео и прах;
а свака душа крстом благословена
васкрснуће из пепела православни дах.

Час спасења, ево куца,
из земље опомињу кости предака;
и ево зоре на истоку се спрема,
да покаже лице из таме и мрака.

Због Голготе светиње постоје,
јер са ње, плам истине стиже;
моја светиња славу јој проноси,
арнаут је пали, а у небо диже.

И моја светиња истину рађа,
и заблуди отвара истине врата;
ни Голгота не би истину родила,
да не беше, Ирода и Пилата.

ВИДОВДАН

О, како ми данас ври,
Лазарева крв, у мени.
У срцу, распуклом од јада:
играју његове свете сени
и моји снови, осуђени,
од одрођеног племена
што понизно клечи пред злом
послушног издајника и непријатеља.

Моју земљу данас газе,
туђе чизме, у војничком строју.
Костурнице лелеком плачу,
натопљене крвљу, у Лазаревом боју.
Горке ми сузе капљу у порту:
што Србина данас нема?
Мученике свете да спомене,
и што свака рука не запали свећу?

И док звоне Видовданска звона,
глас свештеног, моли се за спас;
Србин Србину, јаму копа
исукане сабље витлају изнад нас.
Ни сам не знам : куда ходим?
Када не видим ни смисао ни драж.
Лик Србије што на небу сија,
фарисеји, прогласише за лаж.

O, како ми данас ври,
Лазарева крв, у мени.
У срцу, распуклом од јада:
играју његове свете сени
и моји снови, осућени,
од одрођеног племена
што понизно клечи пред злом
послушног издајника и непријатеља.

СТРАШИЛО НАД СРБИЈОМ

Србијо, зелена јабуко,
што брижна гледаш у небо;
да ли ће облаци мутни,
што са запада, истоку плове;
просути прегршт леда
на твоје нежне образе.

Србијо, песмо птица у гори,
међу јастребовима грабљивим;
жубору потока у планини,
који дави маленог мрава,
окићеног из сватова.
Милни су твоји небески звуци,
док језу навлаче земаљски јауци.

Србијо, пролеће над гором,
надахнута машто о животу.
Србин те сања, док у јаду пати...
Када крену, на све стране свати:
љубав плане бехаром и лишћем;
у теби, мила моја мати,
јато уплашених голубова лети,
кроз одјеке гласа кукавице.

Србијо, саборна цркво,
чији су сводови небо плаво;
стрепњом браниш своје стадо...
Да ли ће твоје пресвете двери,
додирнути радосне усне љубави;
или ће чизма стати на праг?
Тражећи твоје мошти свете.

Србијо, вечити животе,
моја слободо силом истргнута!
Никада нећу имати мира...
И када ме у твоју земљицу баце,
моја ће клица да проклија;
од умореног срца до свемира,
испод твојих црквених сводова!

ВАСКРСЛИ ЖИВОТ

Тек сад живим, од како постојим;
збогом туго, малодушни скоте;
сада знам: да стварно постојим.
Добро јутро! Васкрсли животе!

Осећам пролеће, како ме рађа,
моћни дух за собом ме води;
да ме спречи: не постоји снага,
безброј пута живот да се роди.

Не постоје: путеви ни стазе
омеђени према циљу, у времену;
сад осећам бесконачно време,
како клија у моме семену.

Зла судбина, више ме не прати;
испред мене ширина је плава;
оставио сам свет, у сну умрли,
над којим, лажљива судбина спава.

Нема наде: судбину да храни,
над мислима утешно да стоји;
ја верујем: док изазов траје;
знајући да само, истина постоји.