Јован Н. Бундало
ПРГАВА МИЛЕНА
Од младости ране познајем Милену,
пргавицу малу из основне школе,
још и данас памтим тешку руку њену,
успомене на њу и данас ме боле.
Пре часа ме клепи свеском преко зуба,
од Милене љуте бежао сам вазда.
Упитам је некад: „Што си тако груба?“
Она кратко каже: „Да знаш ко је газда.“
У четвртом мени порасли мишићи,
десница ми чвршћа од најтврђе стене,
ни петаци неки не смеју ми прићи,
и не стрепим више од љуте Милене.
Док Милена прича пре почетка часа,
за косу је само немарно повучем,
нека сама види ко је сада даса
ал` намеру немам са њом да се тучем.
Нашао сам начин како да је смирим.
После предавања кад пођемо кући,
погледам је нежно и руке раширим,
она дигне носић и усне напући.
Тада храбро кренем у наредну фазу
пољупце јој шаљем, некад више пута
она само гледа у бетонску стазу,
трком бежи кући, као мачка љута.
Понекад ме и сад удари Милена
ја се само смешим, ништа ме не боли.
Лепо каже мудрост из давних времена:
Ко се бије јавно, тај се тајно воли.
СЕТИ СЕ
Сети ме се ноћас у заклону собе
док ледена киша добује по крову.
Знам да и сад пате наше душе обе,
знам да једна другу као некад зову.
присети се снова, јер се једном сања,
и ноћас сам овде под прозором твојим.
Од кише се кријем испод мокрог грања,
озебао, мокар, ал` упорно стојим.
приђи на тренутак и прозор отвори,
ако муња сине, видећеш да стојим.
Знам да твоја чежња као моја гори.
Откуцаје срца престанем да бројим,
када твоја сена по прозору падне.
Заволим и кишу ове ноћи хладне.
ПИСМО МАЈЦИ
Теби ја данас мајко писмо пишем
теби, жено што си ми живот дала.
Не, нећу ти рећи због тога хвала.
Ово ја мајко за собом уздишем.
Пишем ти ноћас мајко,
само зато што су поред стола столице празне
опет бих да говорим речи мазне.
Чувала си и болна своје јато.
Зашто ја данас тужно писмо пишем?
Без труна воље, малаксо, без снаге,
још памтим осмех и мирисе драге.
За столом седим и залуд миришем.
Ово уствари, моја чежња пише,
док гледам старе слике, црно-беле
у дечије доба мисли се селе.
Не прави нико онакве слаткише.
Знам да ме и сад твоје око прати
оно ти цакли док читаш шта пише
видиш да у мом нема сјаја више.
Често те сањам, моја мила мати.
Писмо ћу мајко у сако да метнем
нећу га слати јер не знам адресу
биће код мене, када ме понесу.
Читаћу га теби ако те сретнем.
SEĆANjE NA PALIĆ
-Večna lepoto-
Ništa ne mogu porediti sa tobom
lepše si od svih majskih dana,
a nastalo si od onog najlepšeg
što misao stvara čežnjom uvećana.
Ulepšava te žudno želja i tuga,
i uzvišenog Gospoda dobra volja,
a oblikuju topli vetrovi juga
što sneno šapuću kroz Bačka polja.
U ševaru gnezda prave ševe i zebe,
a mirise za tebe, uzeli su od cveća
što se naivno skriva od pčela.
Jednoga aprila dotaknu me sreća
u moju dušu tvoja se uplela
i kao ljubav ta veza strasno traje,
i kada osetim proleća nagoveštaje,
sa lastama hteo bih tebi poći.
Zato pitam vas: Imali još onih noći,
doživljavate li šum vode kao muziku,
i znate li da će sve jednom proći?
Čuvam u srcu prelepu sliku
i dok budem disao za tobom žaliću,
ali te neću zaboraviti, moj druže.
Čuvam te kao laticu otpalu sa ruže,
i dok me pamet služi, žaliću i hvaliću
lepotu tvoju kao zdravlje, moj Paliću.
Nema na svetu od tebe lepšeg,
sa pravom mogu reći: Erek sepšeg*.
*Вечна лепото
ВЕЗИЉА ПОД ЛИПОМ
И задња се нада отргла из душе
не надвлада свећа тешку тмину црну,
нема топлог дажда усред летње суше.
Туђин гази место где Лазар посрну.
Десно од олтара шири липа гране,
монахиње под њом мију бела лица
и проводе тихо испосничке дане,
ту се Богу моли кнегиња Милица,
У самоћи троши своје време патно,
везе танком срмом надања и хтења.
Ћирилична слова преноси на платно
да лепоту виде нова поколења.
Седи ноћу сама, замућених зена,
Љубостиња ћути, своје снове снива,
прекрива их сетно старе липе сена,
а наде се тару к`о прашак са шљива.
Монахиња стара под липу би села,
пустила би душу нека зове жеље
и молила Бога пре сунца и пчела
да народу врати понос и весеље.
Писала је срмом по ланеном платну
свом будућем роду умне мисли свете:
„Помињите браћо нашу судбу патну
и чувајте слова као прво дете.
Ја вам нећу рећа сада ништа ново
свако писмо дели судбу свог рода,
сачувај те децо свако наше слово
кад примите туђе однеће вас вода.“
ТИ СИ АНЂЕО МОЈЕ ТУГЕ
Будан сам дочекао дан, леден ко камен сиви
мисао давно заробљена ко усуд у мени живи,
шуми кроз била и шапуће са зидовима вена.
Шта ти је срце лудо те тако бијеш сада
док црну ноћ гаси прва јутарња сијена,
видиш ли да по цвијећу злаћана роса пада?
На рубу неба плавог још се звијездице злате,
О жено пуна слада, ноћас сам мислио на те,
а ти си ћутала ко ларва у чаури заливена.
У крв си се увукла док је душа била млада.
Будим се као орао сури на врху голих стијена,
са зором плавом капље из мене скривена нада.
И снено пијем росу и сав небески склад
мислећи на те ноћас постадох лијеп и млад,
ко самац бор у гори, стамен сам и јак.
Пребира чежња по жицама мојих лира
пуним плућима пијем први сунчев зрак
и сетно уздишем у чару блаженог мира.
Поћи ћу теби чим сунце злаћано гране,
а ноћас се чинило да никад неће да сване,
и да ме дан што се рађа неће дочекати жива.
Са првим зраком и неспокој мој се буди
одлази храброст, нестаје ко магла сива,
анђеле туге моје, зора као јуче лагано руди.
Немарно жице дирам, а оне снажно брује,
пој заљубљеног славуја све тише се чује
знам, оно што прође не може да бива.
Не могу дати нови лист сломљене гране.
Твој поглед од мојих очију се скрива,
одлази далеко и гледа на друге стране.
Само ми још танана нада лакомо срце буди
ал видим да залуд бије у зидове груди,
са храста се чује црног гаврана грак
звукове старе туге призива моја лира
са стрепњом од јуче чекам нови мрак
да опет скријем душу у таму ноћног мира