ЗОРИЦА БРКИЋ
Рођена 27. јула у знаку Лава - планета Сунце. За њу су живот и љубав кључне речи.
Због тога су најчешћа тема њених песама. А звезде кажу:
“Одупире се идеји да буде обична . Ауторитативна је, великодушна и отмена.
Ако заволи стварно, она воли дубоко и комплетно без ограничења.
Није сретна са песимистичном особом. Воли живот, децу, доминацију”….  zoricazoca@yahoo.com

НА ПОЗОРНИЦИ

Остали су забележени  тренуци,
у свакоме од нас нека прича тиња,
недовршена књига, сличних поглавља,
у објективу сећања понекад исплива.

На трновитој позорници живота:
Колико врата затворених скриваш ?
Колико је ликова у твојој представи ?
Колико нових видика имаш ?

Повремено, иза тешке завесе протрче
оживљене слике прошлих дана
и муче ме питања, намећу се сазнања…
Из љубави смо поникли,
нечији смо плодови, лишће и цветови,
узлећемо, падамо и бивамо рањени.

Нераскидива је временска спона.
Да ли ја животарим ил` живим до пола ?
Године се од расутих перлица нижу,
око врата неосетно стеже,
савршена хармонија среће и бола.

Да ли је моја улога да постојим?
Да ли да наплатим, или заборавим,
или једноставно,  престанем да бројим?
Да ли да досањам комад беде и сјаја
или да се вратим на почетак,
овог пута без краја ?
Биће шта бити мора !
Толико је питања,
за које немам одговора.

РАСТАНАК

Слутња и зебња,
моћ и немоћ.
Руку под руку
корачају године
у висине недостижне,
дубине недокучиве.

Изговорене речи
неизбрисиве.

Само поглед
стварност оживљава
и јасно
сасвим јасно сазнање.
Тренутак овај
већ је успомена

***

ИЗНОВА

Данас сам ти сетна,
ослушкујем празнину.
Док пролеће шири гране
издалека, кришом,
шаљем ти тишину,
за све наше уздисаје,
у бескрају чекања,
мисли теку саме,
одбројава време
године и дане.

Данас сам ти сетна,
ослушкујем празнину.
И када бих могла знати
зашто ми на длану
туга спава,
линија на челу
немо дошаптава,
да  још увек чежњом
нетакнутих снова,
постојим у теби
издалека, кришом,
... изнова и изнова

ТРАГОВИ

Испод црног облака
са покислим мислима
и без јасног циља
себично и посесивно
чувам место
где си  боравио
трагове на путу оставио
прозоре живота мог си затворио
од тела ми сенку раздвојио
позлату са срца огулио
у очима поглед заледио
једном речју све си погазио
... смирај дана мени нарушио !
**

ОБИЧАН ДАН

Касно је
Прекасно
Дани црни као невреме
У оку сузе нема
Ни агоније
Ни фантазије
Ни меланхолије
Само речи истрошене
И сва чула оживела

Радост живота
Изнова ми
Уточиште пружа
Птица је пролетела
Лист је затреперео
Земља се завртела
Тренутак је прошао
И некако
Све недоречено
Постаде речено.

СВИТАЊЕ

Пусти нека те јутром сунце греје,
чаробно тело зрацима мота
у заносу нека ти ветар косу вије
а одсјај свитања среће,
трагове туге скрије.

Пусти да сласти исцуре
лагано к`о багремов мед.
Зора нас милује опојна, ведра
заплови, душом и телом
ветром ћу пунити твоја једра.

Пусти, да сунце заробим
и вратим драгуљ оку твом.
К`о витез одважно стојим,
горчину с усана да ти пијем,
плениш ме постојањем својим.

Пусти се, на снопу светлости плутај,
немој да сутра, опомиње те кајање .
Живот је танким нитима везао дане
не дозволи, да време нам понестане.

***

РЕЧ

Реч
једна, једина
љубазна, искрена
љубавна или рањива
опроштајна, саосећајна
одмерена или срдачна
уважена, мала
а толико велика.

Ништа
не може да помрачи
светлост речи.
Реч ништа не кошта
а неограничено вреди.
Не могу
 речима да изразим
колико ћутање
 може да повреди.

***
ДОСТОЈНИ ЗРЕЛЕ ЉУБАВИ

Уздах до уздаха
Рука до образа
Часе пуне дивљења
Наздрављају стари знанци
Између сујете и пожуде
Котрљају се сећања....

На раскршћу младости
Истекли смо као пешчани сат
Господарица поноса и
витез нових изазова

Али, као што мудрост
 Дође с годинама
И сазнање има право
На сазревање
А успомене на оживљавање
Вечерас испијамо искуства
Својих година
Удишемо осећај јединства  
Достојни зреле љубави
И не успевамо
Да савладамо глад
Наталожену на уснама
Са којих лебди талас пожуде:
... вредело је, вредело је.

***

ЉУБАВ НА ПРВИ ПОГЛЕД

Из ока се твога,
трепераве нити,
са мојима преплићу,
корак ближе,
додир на рамену,
а тишина савезница
потискује истину.

И знамо,
док речи ћутимо,
кишом огрнути,
ко прозирним велом...
Погледима
први плес играмо,
ту на киши,
у бескрајном сјају,
за руку ме држиш,
пожуду исписујеш дахом,
око мога лица.
У заносу,
не чух жамор од тишине,
само ми колена
клецнуше лагано.