Младен Бранковић

КЊАЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ
ЈЕДНОМ КРАЈ МОРАВЕ

Шибље га пречи до реке
Облак притиска у земљу
За леђима му ветар
Теменом спрам Љубичева
Сунце му очи пржи
У души му Морава велика сива вода

А онај исти глас што прати га
Опет му каже:

Еј, Милоше, родом из Добрње
Кнезу, Књазу оснивачу династије
Где ти је Први српски устанак
И рана са Ужица,
А где су ти пријатељи, Карађорђеви противници
И апсана у којој си био
А храброст у борби на Равњу
Да ли је још жива

Еј, Милоше, предао си се београдском
Везиру
И постао обор Кнез Рудничке
Крагујевачке и Пожешке нахије
Гушио си хаџи-Проданову буну
У Такову би вођа устанка
Па онда Палеж, Љубић, Дубаљ
Твоје и српске победе
Твој ум и Марашли – али – Паша

Поставише те за врховног кнеза
А онда ти уби Молера, Цукића
Владику Никшића и Карађорђа, јао,
Карађорђа, кума

Еј, Милоше, ти створи кнежевину
Акерманска конвенција, Једренски мир
Три Хатишерифа
Вазална држава
Султанова врховна власт
Руска заштита
Устанци у отргнутим нахијама
Милош, кнез српског народа
Апсолутиста
Због чег дође
Ђакова буна, Милетина буна
Сретењски устав

Еј, Милоше, згрчише те Турци
А турски устав доноше Срби
Сузише ти власт
А ти оде из земље
Ал’ доћи ћеш
И тако је било

Светоандрејска Скупштина вратила те
Под табаном ти поново устав и закони

Еј, Милоше, шта то смишљаш?

Глас онај што прати га
Заћута

Окренуо сад Mилош лице Љубичеву
У очима му ветар
За лећима шибље и Морава
Сунце му теме пече
Облак притиска уз земљу
У души му Љубичево велика зелена земља

Па сад Милош говори

Еј, Љубичево, с ветром у моје очи стало!
Да л’ глава ми је у крилима само моје Љубице била
Или је…
Да, и других је било
Ал’ мало даље тамо Пожаревац ме
Опомиње:
Ти немаш куд на другу страну

Па хајде онда Милоше узми мало Млаве
И Дунава
И Стига
Да лакше отпочинеш близу Вука и Доситеја, можда
И гледај Србију
Вечито