Драгина-Гија Брадић

ЧИТАОЦИ ПЕСАМА МОЈИХ

Читаоци песама мојих
пазите, молим вас,
нежно изговарајте њене речи
немојте да их повредите
оне су младе, невине, моје.
 
Ја би најрадије да их не дам,
да их сакријем и тако чувам,
али није поштено према њима,
морају једном да се отисну,
ипак је боље уз помоћ моју.
 
Пазите на знакове,
они могу све да покваре,
боље застан'те и кад не треба,
боље реците да не умете
него да их озледите.
 
Читаоци песама мојих,
милујте их док речи изговарате
још мало, да очврсну, да порасту,
да путеве своје пронађу,
да стигну до срца,
оних, који их чекају.

ЗЕЛАНДИЈА

Када сам кренула у земљу острвску,
Зеландија име јој беше,
понела сам пун кофер тешких дилема,
где ја то идем, шта ћу ја тамо.
 
Имадох велики мотив
да препреке савладам вешто;
страх од летења остаде уз пут,
проговорих  све језике света,
крочих поносно
као да сам ослободилац била.
 
Дочека ме киша
коју ветар хитро донесе,
па кад ми даде поздрав
одјури даље, другима да дели,
уступи место јаркоме сунцу,
које једино миловати зна.
 
Улице чисте, као змија кривудају;
поред, прво, угледах Баљу!
О, људи моји,
Баљу из мојега крда,
што сам је давно напасала травом,
што ми је "справљала" напитак први... 

И још се не дозвах од великог чуда,
кад друге стране стадо оваца,
уредно ошишаних, окупаних,
па мирис опојан стиже,
стале и немо гледају у ме
као да знају да сам своје
напустила давно.
 
О Зеландијо, земљо моја нова,
примила си ме у своја њедра,
дала си ми лепоту неопевану,
сачувала оно што ја нисам знала,
и мене ћеш научити,
ја сам добар ученик била;
можда још није касно.

НАПУШТЕНА СЕЛА

Да наша села могу да говоре
све би нас отерала у лепе материне;
''...шта се ту пренемажете,
ништа вам то неће вредети;
ваше ливаде нису ливаде,
оне су нове траве добиле
ту царују мравињаци,
нека, они су тога достојни
бар их кошењем  не рушите.
 
Ваше воденице још понеко
брвно труло имају,
а врбе изникле и тамо
где приступа никада нису
смеле да имају,
јаз се прошупљио,
натапа оно што не треба,
мостова речних нема
јер они људима служе.
 
Оранице се са шумама спојиле,
то је сад прашума постала,
никога нема да провери,
да л' њоме бар звери ходају,
некад су оне храњене
да преживе до пролећа,
а голети пошумљаване
да има за нараштај.
 
И немој више нико да некаве
оде и песме направи,
није то брале довољно,
ма не да није довољно,
то је срамота голема;
оставите нас, ко што сте,
да бар достојно
окончамо без вас..."

ПОСТОЈИ ПУТ

Питање ново
о старој теми,
дилему ствара
у избору моме.
 
Ипак је само
једностран био,
јер онда не би 
питања било.
 
Одговор имам, 
ал' не знам га рећи,
речи су крхке,
сломиће га.
 
Ожиљак боли,
ожиљак зове
и враћа те поново
на исто место.
 
Још једном стани,
осврни се боље,
питање може
одговор бити,
а онда крени сама,
ту иза угла постоји пут

СОКОЛЕ МОЈ
 
Рекли су ми треба "јако" желети
да би  то "нешто" дозвао;
па, ил' ми се привиђа,
ил' ми се дешава,
соколе мој, ти си долетео...
...не верујем, сумњичим,
тражим шта то не ваља,
не налазим, опет исто, у круг,
а иза угла сам.
 
Утапам се у твоју ширину,
нестаје моја шака у твојој,
корачамо ношени а ветра нигде,
топло нам а сунце замакло,
месец обасјава а облачно је,
песма одзвања а музичара нигде,
лептирићи...препознала сам!
 
Да ли нам се "десила",
рекли су ми да тако ОНА насељава
кад се неко пронађе и препозна;
ма да л' је могуће
да ЉУБАВ нема рок трајања;
а ја мислила, касно је...
'АЈМО ДА ПЛЕШЕМО, СОКОЛЕ МОЈ,
НЕМАМО МИ ВРЕМЕНА МНОГО!

МАРАМА ТВОЈА СТАЈАЋА

Спавам сваку ноћ
на тежаном јастуку
јер тако осећам
твоје вредне прсте
како преплићу пређу,
како вуку брдо разбоја старог,  
а не могу да те сањам.
 
И мараму твоју стајаћу
носим као амајлију
сачувала ме је она
од многије зала,
веруј ми, 
осетила сам то чулима
које си ми подарила.
 
Да ли си срећна тамо,
да ли си децу своју пронашла;
преполовила си нас,
и тако мајке
на равне части
своју љубав деле,
то знала раније нисам.
 
Ја тебе само не видим,  
ал' твоје речи одзвањају, 
сваким даном откривам
да тек сада разумем
оно што некад нисам
умела а можда ни хтела.
 
Хвала ти на мудрости,
на своје кћери  их преносим
а мараму ћу по пола
како то ти си чинила
када си сваком чабрићу сира
у јесен доносила
и говорила да се сок из њега
прекува, охлади и врати,
да би до пролећа трајао.
 
Ако ове речи могу
некако до тебе допрети,
буди нам спокојна
у своме вечном станишту,
твоји плодови
по целом свету раштркани
довољно свега имају,
ако бринеш, не брини
само понекад у сан ми наврати.

КРУШКА ВОДЕЊАЈА

Крушка водењаја, водена,
да је хладна сладолед би била,
препуна сокова најсочнијих
крушкаста најкрушкастије,
мами на крошњи стабла времешног.
 
Пркоси нам високо издигнута,
једина, остале смо одавно појели,
сви је меркамо, водица ми и сада крене,
а ако затресемо, распрснула би се
и пре него би на земљу  пала.
 
Увек је видим кад се
у моје двориште ушуњам
неприметно, бешумно,
сваки пут је некако пркоснија и жућа
од хиљаду сунаца мога сећања.

ЖЕЉА МОРБИДНА
 
Имам једну жељу морбидну,
да за љубавнике имам људе
који одлучују да рата буде,
који свој глас дају за нешто
на што тапију немају,
јер, она се за то не издаје.
 
Желела би да са њима проведем
преступну годину, наизменично,
да видим како се они купају,
којим сном спавају,
како са својом децом разговарају,
како се понашају кад се преједу,
како кад одлазе на литургију,
да ли говоре кад ништа не раде,
а како кад их грип ухвати.
 
Посебно би волела да их видим
у заносу љубавном
кад изговарају речи немуште,
кад се пењу у висине највеће,
када се предају покорно,
или постају мајушни
кад их моћ напусти.
 
Мозда би могла наћи одговор
шта их то нагони на таква злодела;
да л' то неко кроз њих говори,
имају ли  какав чип сотоне
који њима управља,
па им га онда изваде
да престану да се сећају,
ил' нешто још горе,
што  ум праведника,
не може да досегне.
 
А тек кад би мој одговор
зауставио безнађа ратова,
не би ми Нобелова промакла
иако за то није предвиђена,
сви би гласали за мене,
осећам ја то безбели,
много је немоћних по свуда.

JEREMIJEVDAN

ZASTITNICE, nisi me zaboravio;
a mislila sam da sam te izneverila,
odleprsala u neke druge "nizine",
kopala da pronadjem "nove dimenzije",
spoznala prazninu i siromastvo duha,
ojadjena "prepesacila" zemaljsku kuglu
da bi mi TI pokazao mesto ispred raja,
zaustavio i smestio na raskrsce
gde se sudaraju svi vetrovi,
gde prolaze dobri ljudi,
ja im svoje gostoprimstvo mogu ponuditi,
kada ih susretnem zabrinute, zedne, srecne...sve jedno.
 
Nisi ti mene, ZASTITNICE moj, bilo kad skucio
to je bilo na veliki DAN, na BOZIC julijanski
dokumenat si mi poslao da potpisem,
da se radujem nedelju dana,
pa da naselim svoje carstvo na
NOVU GODINU, PRAVOSLAVNU,
pa tek onda da polako dolazim k sebi,
da tumacim zamisli i dela TVOJA,
da se propitujem i ispitujem,
da ispovest sa sama sobom tabirim,
a da se uvek osecam dobro.
 
Danas, ZASTITNICE moj, na tvoj dan
poklonio si mi BOZIJU KUCU
na prelepom, suncanom,
Pount CHEVALIER-u a na broju 315;
poruka mi je konacno jasna,
meni si je poklonio jer znas
da cu je deliti sa dobrim ljudima;
ZAKLINJEM SE, cuvacu je kao zenicu
ocnijeh jabucica,upijati njen sveti duh
sa ostalim pravednicima, mozda zalutalim,
koji su izasli na pravi put;
ja se vise ne osecam samo dobro
ja sam SRECNA.

VOLELA BI'

Volela bi' da volim,
volela bi' da su moje zelje konacne,
volela bi da si to ti,
volela bi da si mi poslat,
volela bi da sam tebe cekala, 
volela bi da smo se pronasli,
volela bi da nam se rebra uklope,
volela bi da misli mi citas,
volela bi da mi u snove dodjes,
volela bi da ti o svom zivotu pricam,
volela bi da ti pokazem jedno mesto,
volela bi da mu se divis,
volela bi da tvoja ruka uhvati ruku moju,
volela bi da tako prepesacimo kuglu,
volela bi da cujem "lepotice moja",
volela bi da se s'tobom tako osecam,
volela bi da mi u postelju doneses supu toplu,
volela bi da me od nje bolovi uminu,
volela bi da tvoj dodir reumu otera,
volela bi da na samrti, KAO MOJA MAJKA OCU MOME,
izgovorim reci:"KAKO CES TI BEZ MENE SADA"

EMI, IME JAPANSKO

Ma greska sto postotna, tvrdis,
a cudis se da se to, i u ovoj zemlji,
koja funkcionise u svemu, desava
i nehajno, samouvereno trazis
da se analiza ponovi.
 
I ponovljena je ali je i rezultat
ponovljen, isti, sto postotno;
ostao si na momenat ukocen,
kao od munje, belina ti pred ocima
a onda je agonija stigla "svojski"
kad te strah od smrti paralise,
pa ne mozes da mislis, da cujes,
da saznas, da krocis, da dises,
nevidis nikog i nista, samo...
 
...stojis i cekas da neko i nesto
dodje po tebe...a oko tebe nema
nikoga i nista...ili, ti nikoga i nista
ne vidis...setas i tek, u neko doba,
primecujes dva suprotna prozora
u dugackom hodniku hostela,razmisljas,
mora da bar jedan moze da se otvori
da muke prekratis, jer, nisi u ovom gradu
jos doznao da li ima i gde su pruge
i vozovi gde bi ti bilo najjednostavnije.
 
No, naisla je Emi, devojcica iz Japana,
bila je ispred tebe,ali,ti je nisi video;
vratila te u stvarnost, primorala te
da je cujes, da joj odgovoris
da li zelis da dodjes na party- kuhinja
internacionalna, "donesi nesto..."rekla je.
 
Emi je sada tvoja druga kcerka,
ne verujes da je, ona,voljom Bozijom
poslata da te odvrati od zamisli,
da te vrati u stvarnost,
da saznas da su "tvom" VIRUSU
odbrojani dani, da uzivas u svemu,
vise nego ikad u zivotu svome
i da cekas, onako,kako svi cekamo
nekakav kraj, neizbezan.

CEKANJE

Cekajte...cekajte...cekajte;
cekam u zatamljenoj sobi,
"ne disem" da cekanju nebi
prekinula racvanja putna.
 
Cekanja imaju vise ishoda,
neka su uvek lepa, pozeljna,
i ona druga,koja u sebi imaju
neceg sto u zlukob lako odvedu.
 
Cekanje se ne moze nicim platiti
kad vremenom je uslovljeno,
tu samo molitvama mozes
svoj mir i razboritost dozvati.
 
Negde je davno sve odluceno
sada se samo crta povlaci;
utesiti se sa"zasto ne ja"
umesto vecitog "zasto ja".
 
Moja soba je sada svetla,
prosla sam... samo, da
do sledeceg "izvlacenja",
ne zaboravim kako je cekati.

NISU ZNALI STA RADE

O, sabraco moja, gde sam ja bila
dok ste vi o NJEMU pevali,
vi ga poceli sanjati vec
a ja tek danas shvatila
da su neki Kosovo uzeli.
 
Kako uzeli, kako ga nemamo,
kako se moze uzeti srce,
kako se moze uzeti svetinja,
kako se moze uzeti tudje,
kako...?
  
 
Ne, ne, to nije moguce,
to je samo privid nekakav,
neka ih, mozda misle da mogu,
shvatice brzo...
 
...i oni Boga imaju,
opomenuce ih ako i nije,
osinuce ih ako moradne,
kaznice ih da ce morati
da cucnu pred vama
i mole...OPROSTICETE IM,
NISU ZNALI STA RADE...