Јелена Богдановић

Ткаља

Док ми спавамо,
Љубав има пуне руке посла;
Спаљује наше губаве крпе
И шије нам нова одела;
Хода наоколо
И скупља наше разбацане
Ствари:
Моје свилене чарапе,
Као змијске пресвлаке;
Твоје панталоне пресамићене
Преко справе за вежбање...
Својим хитрим прстима
Љубав тка на разбоју
Немогућег,
Са Месецом изнад главе
Као чудном лампом.
Сутра, када те будем видела
У твом новом сакоу
Од месечине,
И ти мене када будеш видео
У мојој шареној кожи
Од кашмира,
Заљубићемо се изнова
Једно у друго,
Као да се први пут стварно
Видимо,
И после хиљаду догорелих
Погледа,
И паучине између трептаја -
Пожелећемо да се дотакнемо

Песма у теби

Покушај да будеш неко други
У песми
И песма ће те одати
Покушај да будеш ти
И песма ће рећи
Више него што желиш
Покушај да се маскираш у песми
У мудраца
У барда
У свеца
У заводника
И песма ће те исмејати
Грохотним смехом
Покушај да заведеш песму
У себи
Да је наведеш на своју
Воденицу
И песма ће завести тебе
И увући те у своје смутне
Вирове
Покушај да будеш нежан
Са песмом у себи
И песма ће се вратити
Као бумеранг
Да те одува својом нежношћу
Никада немој изневерити
Песму у себи
Никад немој потценити
Њену моћ да те прозре
Њену видовитост
Њену свирепу искреност
Песма у теби не уме да лаже
Увек ће раскринкати лакрдијаша
У теби
Буди благ и смотрен са песмом
У себи
Пусти је да пева
Оно што она хоће
Како хоће
И када хоће
Немој се плашити њене безочне
Невиности
Ни опоре страсти
Буди го као од мајке рођен
У песми у себи
Боље је да се скинеш сам
Него да те она скида
Пред свима
До голе коже
И испод коже
До костију