Ратка Богдан Дамњановић
Звездана прашина
Бубњају добоши
по дамарима
низ бесконачност
спирала уздисаја
У трен ока нижу се –
парање стратосфере
пробијање звучног зида
улазак у васиону...
Подрхтавамо у простору
као светлеће тачке у мраку
као фењери у даљини
на пучини
И издижемо се високо
утрнули и лагани
занесени,
звезданом прашином
прекривени
Десила се судбина
крвљу исписана
док се свет шири
у свим смеровима
лепотом укрштавања
Да ми није тебе
Да ми није тебе
не би било пола мене
Земља би се уздрмала
Свемир би ме прогутао
Сунце би се помрачило
замрзла би крв низ вене...
Кад су воде залеђене
и лавина мукло вреба
запитај се шта је оно
што човеку даје снагу
како би се покренуо
и сву тугу разлучио
да би неба разведрио
не би л’ леда отопио
те и душу озарио
Да ми није тебе
небо би се расплакало
ноћи би се одужиле
тама би ме обавила
налегло би тешко бреме
Кад олује протутњају
кад се сваки трзај смири
кад у теби нема силног
ни у мени бајне диве
пренула бих се из снова
маштању би дошло краја
немала бих с ким да спорим
чему Вишњем да се молим
Ништа више не би било
ни за боље ни за горе
нестао би сваки смисо
отишло би све до врага
у неповрат наши јади
и сви наши пусти снови…
Да ми није тебе
У такту одбројавања
Зрно за зрном
од бисерне бројанице
поново се точе у сећању
крупна зрна
на свиленом концу нанизана
на бело грло девојачко
тешка огрлица
од бисерног камења
О када бих могла
да зауставим таласе
да поцепам мрежу
и заметнем трагове
јер на дну је пукотина
сто крвари из дубина
док шкољке празне вапе
у муљу од бигора
песком затрпане
свака тражи свог бисера
Комад за комадом
од недовршеног мозаика
поново се склапају
у витражу сазвежђа
Свако шило тражи свој угао
свака избочина своје удубљење
свако зрнце своје зрење
Само празнине недоређане
теже ко плодови
и тебе призивају
у мени да се поређаш
ја у теби…
Мозаик да се доврши.
Праисконски грех
Не доликује краљици
раскалашност,
ни боемство
Па како онда
да певам о рају
кад пакао чека
на другом крају...
“Пустите јабуку
да на земљу падне”
рече Ева
и окрену леђа
Адаму...
И дошло је до
прекида идиле,
и људског рода...
Док црви харају јабуком
Да сам хтела
Да сам хтела да те пронађем
Дали би ме ти први пронашао
Да сам хтела да те видим
Дали би ме ти први опазио
Да сам хтела да ме чујеш
Дали би те мој зов додирнуо
Да сам хтела да се прикажем
Дали би ти мој призор значио
Да сам хтела да се зауставиш
Где ли би нас то одвело
Љубав лагано убија
Док себе лажеш
и уљуљкујеш
у колевци
заборава
срце слути
неслућено
види невиђено
у грудима се отима
јер времена нема
А душа жуди
и изгара
Једна љубав
лагано убија
Један живот
један крик
и једна нада
одлазе за трен
и враћају се
с ластама
Да ми није тебе
Да ми није тебе
не би било пола мене
Земља би се уздрмала
свемир би ме прогутао
сунце би се помрачило
замрзла би крв низ вене...
Кад су воде залеђене
и лавина мукло вреба
запитај се шта је оно
што човеку даје снагу
како би се покренуо
и сву тугу разлучио
да би неба разведрио
не би л’ леда отопио
те и душу озарио
Да ми није тебе
небо би се расплакало
ноћи би се одужиле
тама би ме обавила
налегло би тешко бреме
Кад олује протутњају
кад се сваки трзај смири
кад у теби нема силног
ни у мени бајне диве
пренула бих се из снова
маштању би дошло краја
немала бих с ким да спорим
чему Вишњем да се молим
Ништа више не би било
ни за боље ни за горе
нестао би сваки смисо
отишло би све до врага
у неповрат наши јади
и сви наши пусти снови…
Да ми није тебе