Славица АНИСИЈА Благојевић
Славица Анисија Благојевић сликар на Кинеској свили и хаига.
Рођена 13.10.1958 године, живи у селу Лешју код Параћина.
Сликањем на Кинеској свили бави се од 1991 године, а по узору кинеских ликовних критичара
Mr.Show Chain-Chiu and Mrs.chow Leung Chen-Ling користећи њихову литературу и интернет презентацију.
Награђивана за сликарство. Члан КЛУЈ-а. Налази се у електронској светској енциклопедији сликара,
светској електронској енциклопедији и светској антологији хаига.
Члан удружења новинара Србије (слободни дописник Политике).Члан удружења књижевника Србије
Члан удружења хаидјина СЦГ. Члан удружења Поета.
Организатор колоније сликара у песника под називом “Лештијанска пустиња – Хиландар” од 2004 године, са галеријом слика “Анисија” при манастиру покрова Пресвете Богородице у своме селу Лешју.
- Збирка песама - ШКОЉКА – 1985 године у издању самоуправне интерсне заједнице културе Параћин и Културно уметничко друштво „Бранко Ристић“ фабрике цем-нета „Нови Поповац“ у Поповцу
- Збирка песама – ПОВЕЉА НА СИГИ – 1989 године ЦИП 886.1/.2-1 издаје и штампа РОИД „Вук Караџић“ Параћин (библиотека Косовски ластари књига: 1)
- Хаику збирка – ПЕРУНИКЕ ЗА ПЕРУНА – 1993 године издавач Књижевна келија „Свети Сава“ Параћин
- Хаику збирка – ПЕРУНИКЕ ЗА ФАБИОЛУ – 1996 године ЦИП 886.1-1 издавач
Књижевна келија „Свети Сава“ – Параћин
- Хаику збирка – ГУГУТКИНА ОГРЛИЦА – превод на Енглески језик Саша Важић 2005 године, ЦИП 821.163.41-193 у издању Хаику удружења Србије и Црне Горе.
Заступљена у преко четдесетак зборника песама широм бивше Југославије и Србије и Црне Горе, и данашње Србије са почетком од 1980 године.
Награђивана за поезију и хаику.
А ГОСПОД ЋЕ ДАТИ СВЕ ОСТАЛО
Господово се лице сада смешилоСТРАЖА ВОЈНЕ
Славословље пред
Великим побијеним камењем
Земно ми тело пред молитвеницом
као да бејах витез из града Петруса.
Брат ми Венедикт ослоњен на штапу рипида
светородан пали кандила с камена на камен.
Ктитор исписује слово у Зочишту
Сведржитељка скрбом пали тамјан
под празним небом распаљен жар
у сребрним кацијама живо трње плотова
други су већ у криптама безимо од
неукротивих сила без свиденија враћени у
сопствено суштаство; земља јеси у земљу идеш.
Потир оста на свом месту.
Други су већ под треском бомби у
прашињави друм до светог Козме и Дамјана
у исцељење благочестиви с белим јатом голубова
српских високолетача вавек озубили на
окамењеним перјима белих очију као
мермерне статуе поређане у апотеци.
Али не беше ми дато да у мртвозорној
хладноћи, осунчам стопала на најјачем сунцу.
Звиждали су меци кроз лутну моју сен.
Допузах међу камење. Овде и сада.
Кутак сам за промрзи златни цвет.
Промрзло камење
Под жутим месецом сафина
Помазаник
Умазао рукаве до лактова и меша
с ињем из моје црне плетенице
Хроматиком новом где основно
поље на платну у гладу Зочишта
свиту му у крв накапало.
Скривам филеуса с шумским јагодама
под параман за нечије минуле ноћи.
Молитвена ту где сам заправо ... и чекам.
Одлагана будућност је већ ту:
Осећам је напољу:
Узжаморена светина пред барикадом.
Изуједану свиту коже оставља на рђом сједену жицу
са зарезом кроз кожу: слово
пролазе један по један.
Збуњен снагом тишине враг
хоће овамо. Чему? Ево, прилазе;
Један по један с три прста у накрст.
Рукама њеним- ваља је уздићи.
Ксоана!
Калаисано небо бакрорез погледа и речи.
Окрмитељ обитеља зрелим корацима
продире у дубину зоре:
Чека да замирише јутро.
Богоноси Петре с бесмртним длановима
ка небу вековима људских живота
с печелне глине узми путир и у златнозарне кочије
изделане од твоје власи косе, забаци преко рамена
икокше ризе од зулке тоболац с очима твојим
ауреоле кроз разеленело расцветали
крајолик шумских јагода прастаром дршком
штапа у облику главе непознатог господа
у ходочашће небом ка њима:
Не доволи им да невечерају * .
Откопчана фибула витеза
Из баштине петрушке Анисија коштуњавог лица од
сухоједенија приноси кроз бујајући нов Псалтир.
У молитвеници: лелујав као крај планине
мирисни калопер, смиљкиту и босиљак
Испод усађеног мафоријета камена
стражом војне.
Под златном булом о свиленој траци.
Пободен петрос.
* Невечерати – абендлос, где нема вечера, где сунце не залази:
ЛАСТАН
Бестрасно.
Иза двери молитвенице слика
листом божуровим нови дан
са живе ране; облогом од
капи латица божурових, суза сирочића
свечерали из бљуда своју скрб.
Потези кичице на истом месту.
Враг уперио метак у
Свјатају Свјату у јаспису обрађену
надмивши лет пред њеном благолепије
од каменог здања схимна из очног вида.
Из теракотине боје миомирисно уље
Симеуна блаженство.
Моја вера голом гранчицом цвате благодат;
у паучини свилене бубе гнезда свиле ласте.
Василиск испод језика избаци белчужац
на прашњави камени олтар баци катаразе
инославан у молитви молитвенице.
У зрцало од црних очију црних птица
ластавичјих скривених гнезда
камилавка му од блата баштине косовске
и пада на теме преко војног шлема
на који слећу двоглави орлови..
Ил, ватриште, дим зрцало мутно
наших њива и брегова, шљивика и глада
латица божурових у саг што падају с кишом.
Обмотан погледом аспиде богоносно
у свиленој бошчи постриг крилца Ластана!
Печатом воштанице бестелесне силе војинствују.
Инок с дискосом у ризи закрпљеној тучковима.
Међу зубима крцка Господово тело
да га навуче преко голог облика.
А слеп на једру преко узбурканог океана
на лађи светог Николе српског
пронијарска баштина јата селице
у овај глад Грачанице без границе
на неплаћеној царини доплови у царске друмове.
На светој земљи. Tајни одблесак неми.
Сплиће се дан тамјаном од кедра ливанског
с жаром ковнице огњишта косовског у кацији.
Зачудо, свлак под истим басамком;
богоудан инок одложи метак у срце светог Николе.
Авго! Авго! Птица испусти на бели обрађени јаспис.
Тако га види с мецима у бисагама
убога жена сељакова што мало час роди дан божурова
на ћилиму платна попришта војинства.
Док истерује бразду дрвеним ралом
подиже лице ка птицама селицама.
Ад, једино оста пред дверима молитвенице.
Да ли он то би млад смислом?
Кад крила рукоположенијем воштаним
iнок Ластан закључа у ћивот с номоканомом.
У небо боје цвета беле праске;
везем златном жицом инкарнат потезом сребрном иглом
реп угојеног жутог вола украдене ноћи
на комаду црног атласа у исахији.
Исaхија:
Тресак у виногорје! Вино спаситељево
до расцветалих грана ластавичјих гнезда.
Печурка од пет килопонда
клија из корена артерија божурових
витезова из баштине петрушке.
У пошаст Војводи Црепу инокиња Анисија
с љубичастим кондиром од јасписа;
напитак нацеђеног сока печурке
од чијег отрова немам времена
да кажем:
Збогом.
Шума
У кочијама од жуте трешње
тражим те;
у картама циганке чергарке с топлим
парчетом погаче из згаслог жара извађено.
Бацам јој у црн длан, миришљава на сапун и дан
зрелу жуту трешњу и пун месец на дар.
На ивици шуме;
прострта свилена бошча и задимљена черга,
у дивљем цвећу циганска клетва у твом корбачу.
Са звездом падалицом под шишком чела, рашчупане косе,
пуне гуше;
пуне гуше певам ти горњомалским сокацима
од моје страћаре до ивице шуме;
из даљине, ветар ми звиждуће кроз разбијена прозорска окна;
- нек ђаво носи страћару, и два камена басамка,
где чини она закопа
с блатом зараслим под ноктима, умазана до колена...
крешем преко мркоцрвеног огња разбуктале гране
жуте трешње за клетвом, да родим ти; мирис нове шуме,
покисли прашњави друм... на свиленој бошчи,
с коњима у хладу,
корбачом у ватри, кочијама у кори дрвета, , уз
верглу свирку, зубате кошаве
о, погледај ме у шуми усред ноћи, кад жута трешња буди
жену у мени.
Црно ми око нађи у поноћ. Изнад набреклих груди, ко ждребице беле,
затегни лук бедара ми и продај најлепшег коња. СРЕЋНИ
да збијемо се у димљиве черге прашњавим путем падалице.
Удовима - помахнитајмо тад, побијмо се крвавим ножевима:
на ноћном летњем ветру
у мирису ватре и шуме
уз свирку зубате кошаве
скини минђуше што се тресу.... нагу ме баци у огањ да родим
песму виолине и букнем дивље за циганском клетвом.
С благошћу руку мојих продрећу напокон у дрво
црна, ко црна жена Циганка.
ДАЉИНЕ ДОБУЈУ ИСПОД ПОТКОВИЦА КОЊСКИХ
Анисији Цреповић
Сестро моја старија рода истога
нежност своју непрекаљену дарујем Ти.
Кап благослова из срца што памти, дуже од ума
кроз разишлу сумагличастост из комадића састављене сенке
непоносито те питам:
Тебе где ранише?
Расцветали зелени глад у наручју небеса подиже Ти
бестелесно лице изнад наших Лештијанских колина у празан простор
свечерале на софри; свечани обед фреске осликаних звезда.
Насмешено је тада било Господово лице.
Утихнуо је пев птица. Ступило небо у хризолитни Ти крст у грудима.
У немој души природе, недокучива пред Панагијом
викинкшким језиком, надмивши преко камене пустиње лактове
Вазљубљена; она што нам роди срце рањено срце не би ризом приковано.
Одапете стреле о свилене жице самострела ранише нас;
ни у стопала ил руке, ни у живот, већ свих седам у једић натопљених
посред иночког срца владиком; клетвом су приносеније стазе његове.
Ја, Венедикт богоносни ослањен о прастари штап с дршком
у облику главе непознатих праотаца даљинама добујем.
Пастир искусни, чврст обрис твог лица у Петрушу промућка;
пређе на плаву боју перуника, замрси ми браду до колена.
Аурола дуге сјајем наговести ходочашће лептирова у
меканом праху пресвучених риза од мале Свете Горе до перивоја Владичице
Благословљени дан укрштених дуга; у непознат петрушки час.
У безименој земљи кошава је стала, 6889-ти суноврати се круг;
фрескописац месец потрошио сву земљану боју на сигином зиду
под копреном чврсте фибуле од месеца, над огледалом воде
у сред поја птица жутог хризолита очи Ти плачу.
Благодарствене утешиће многе молитве витезова на коњу упресоване.
И дрво благосвинолиствениое код западног звоника Матере Божије.
Богоцветни мириси твоје коже – плод девствене чистоте благородна ко молитва.
Под коњском потковицом, добујеш између свега и ничега.
Сестро моја старија од рода истога.
С крстом хризолитним заривеним под наплавним Ти образом,
под сувом травом Пантелејмонском жижак воштаница
изискрио је заустављен над криптом од неба јављене осмехом
велике душе уз приближено ми вече ил јутро псалмовања
Приносенијем Те молитвом преподобну:
„Лахори кошава Петрушка о црвено лишће винове
лозе нашег виногорја под сунцем скривеним.
И Витезом што на дугим рукавима црне ризе
у наручју пуног отелових гроздова
таји сузу у бројаници с жутим каменом хризолита.“
Тај коњаник чека да се разобличиш и новим валовима
темељ од сиге да дозидаш да празан простор тамо се не створи.
Да боја с фреске од влаге се не струни; сестро моја Анисија
ТЕБЕ ГДЕ РАНИШЕ?
Непоносито-смирено
Глад – пропланак у шуми
Колина – брежуљак, брдо
Свечерати – сви заједно вечерати за обедом
Панагија – (од старогрчке речи „пан-агиос“) – Богородица, Свесвета, „Потпуно света“; Икона
Вазљубљена - вољена
Инок - монах
Владика – Господ Исус Христос
Приносеније - дариване
Богоносни – који носи Бога
Владичица – Господарица Богородица
6889 круг године који је тада текао – 1389 година Видов дан
Дрво благосвинолиствениое – дрво које својим лишћем баца добар густ сен
Преподобна – свети монах
Виногорје - виноград