Весна Младеновић
БУДУЋНОСТ
У коров и трње, обрастао врт.
Тежином својом, покосио руже.
Јалово није, лишћем што гамад пуже...
сладећи се лепотом док нуди јој смрт.
Кипти црнило у својој болести - једро.
Лишће губом увијено - нејако је бедро;
поста храна, уместо да отхрани;
рађа извитоперено - нема руку да се брани.
А у трулеж ваздуха, ударају мора таласи.
Некад пенушаво бели.
Живота мреже празне, ухватили аласи;
глад и беда за вечеру се дели.
Споменик површином плови.
Из дубине трава умире још,
(И гледајући у зелени прекривач,
почињу будни снови.
Некадашње богатство,
да ли вреди један грош?);
телом својим затвара пору.
Ваздух ником не треба више.
(Да ли боље волети је Свет,
но бити сам на ништавном двору?)
Одговор је ту али касно -
извором живота, пустош се њише
ГЛАВОМ КРОЗ ЗИД
Љубав свог тела,
обличје не бира.
Туђу слабост не напада
нит од моћи бежи.
Газити слабијег
лако је,
кукаван.
Бежати од јачег,
оправдано изнимком,
да ти није раван.
И... у загрљају
оронулог мушког тела,
жена млада..
"Грешка!" - рећи ће.
Нечија бака
са штапом у руци - поруга.
Због младића,
није достојна белог вела?
Црно с белим,
бело са жутим;
црвено са црним...
"Не иде!"
Иста су врста
али не и сорта.
Он богаташ, учењак.
Она из далеког села.
Хиљаде књига - раздаљина.
Хиљаде оваца -ј аз.
...Да не може,
рећи ће... судије.
Судије под плаштом
осуђеника.
А не признају, да љубав,
облик не бира, тела свог.
Храни новом глађу,
огњена,
сва срца чиста,
што нађоше себи иста..
На међи,
између,
ватрене ноћи и безазленог дана;
где ограничења машу белим заставама
и у Једно се стапа - деобама.
У јецају падалице,
кроз звезду нову,
кад нечујним ехом,
живот одјекује...
ДВА ЛИЦА
Ко су сви ти људи,
са два лица,
што иду напред,
а уназад се крећу?
Насмејано лице жене,
која хлеб ломи и баца,
дозива голубе
и они гладни слећу;
прави план одласка до Цркве,
непријатељу живом, тамо да
запали свећу.
И ко су ти људи,
Библији листове
у колима окрећу?
Садржај читају.
Свест им буди.
...А нестају у бегу,
мислећ' на себе само?
Ка човеку под точковима,
поглед и не скрећу...
Ко су ти...
што само њихов Бог је?
Пуни пара.
Луксузних кола.
Обилати децом.
Нерадо плаћају поштен рад!
...И зашто милост Божја...
погађа Етиопију,
као што жито пожње град?
Како часна лица,
после исповести..
пишу крваве дечје повести?
Часна лица нечасти!
О, Боже!
А мати,
уместо да нахрани,
изгладњује своје дете
и сопственим рукама
га сакати.
Где си,
да сатреш све звери?
И мене, која сам у реду
испред паклених двери.
Хтела бих..
више но што могу
а нико сам и... ништа,
нит' остављам
свог постојања траг.
Ништа,
осим део људи
са два лица,
део Бога и ..Враг.
СЛАБОСТ
Не чекам те,
нити ми је жао што ниси ту.
Плачни глас и ситаре звук,
као неизаткани памук,
лагано спуштају комад
црвеног неба
и зелене преријске косе,
мени, на испружене руке.
Не чекам те...
Гледам.
На длану,
у близини беле шатре,
с' небом у себи и даирем у руци,
она плеше трбухом,
јако близу пркосне ватре.
Стопала у жару, пламте.
Дивљом трком коња,
прашина се диже.
Као дух чаробне лампе,
несташно џикљајући
у тешке скуте свиле,
глежњеве јој лиже.
На вретену,
(и твој поглед, мачјих зеница, почива);
од ситариних струна
и гласа харпуна
(кој' у струку ломи и чара
мамећ' очи себи,
ко зрневље нара);
пређу преде црна грива,
старчевим прстима..
Теби.
До јутра.
Кад немах храбрости да изустим,
или бар, сузу пустим.
Сад не чекам.
Пуним убрусе,
капима- спутаним пустим.
До циља јаднице
илузијом потеране,
не стигоше.
Већ, кроз ноздрве
изгубљено потекоше...
Ја ..играм.
МОМ' ЦВЕТУ
Мислила сам
преживети нећу.
У својој агонији,
тако..
умрећу..
Бар да јесам!
Смрт у љубави
вреднија је
оном' ко остаје;
вреднија од буктиње
у лавиринту тунела
за ваздухом што вапи.
И уз вапај
лагано
гасне и нестаје.
Остала сам!
..У улози лошег баштована
који опет
ставља осушени цвет
у свој суви букет..
Пупољак тамни
расцветао се није..
Одудара од других
..ал'....најдражи ми је.
ДА СИ ТУ
Ни плитки поток,
нисам кадра прећи
а да зароним бих...
дубинама далеких мора.
Улазим у Плаво, мада,
нико га није успео досећи...
Гласно смејем се
луди без публике и двора.
Ја сам мрва...
која по некад неком нешто значи;
Ја сам колибри...
грозничаво крилима машем ;
(да би се напио нектара
само треба да стане),
Чаура која хоће да схвати суштину
живота... Вилиног Коњица
и махнитог лета у једном дану...
а празнину ће из себе излећи.
Не, немам схтих из рукава.
Немам лаж да поверујем
и успавам бесане ноћи.
Ништа, осим голе, ње..
госпође Истине.
Певушила би строфама китњастим она.
Прстом сад', неписмена, 'артију шврља.
Са почетком и без краја,
осликава мастилом Недођије пут;
Љути не срасле ране игром
ликујући локоту на вратима од Раја.
...Да си ту.
Онда бих можда
хтела нешто већ друго..
БЕЗ РИМЕ
Наспрам њих,
сувишан би коментар..
у вези моје маленкости био.
Нашминкане, миришљаве..
Арманијевог водењака - деца..
предодређене.. да бар..
од материјалних недаћа..
не бели и опада коса..
...Моје руке каткад..
Ваших негованих се стиде...
А чекић..уместо ексера..
укуцава мисли..
да сам...мање жена.
Шта рећи?
Вучем мердевине
Од јутра до сутра..
Вама тешке су Гучијеве торбе..
Сакупљам ситниш за карту...
Вас мори..који модел Мерцедеса
да Вас данас вози..
Годинама не видех родно место
и не испих кафу, у друштву..оца..
Ал' свађа из собе.. кући је престо..
Хоћете на Хаваје ил' Сандалс острва?
Тешко је подићи и марамицу с' прљавог пода..
Тежа је од моје пуне канте..проклета
и натопљеног ваљка на дугачком штапу..
Да, мени лакше је усправити се - тешка..
колена својих, ослушкујући пуцкетање
и савити кичму, од бола што бриди..
да Вам дам...да Вас услужим.
Па..те, драги мој, питам..
зашто баш ја?
..И настављам о теби да размишљам
Сваки сусрет и позив,
Сваки поглед и осмех,
Сваку твоју реч и мисао..
Награђујем латицом лотоса.
Знам..и ти чиниш исто..
Негде. У другом делу града
НОВА ЉУБАВ?
Можеш ли ме,
као комад гвожђа
истопити
Рђу и трулеж окрутну
у кап сећања претворити;
Бесно,
маљем освете?
Да не дремам
у сенци сочног грожђа,
забачена и каљава,
ноге тешких жеља док ме газе
И листова гордих - шаренило вена,
пригрли немоћну,
'Место маховине - јед ледена..
подижућ' крхотине с' угашене стазе?
Не желим да видим, у очима ти, боје,
но честице патње деформисане, моје;
лаганим пољупцем, колапс туге распршен ,
свуд око нас;
И себе у њима, свести мутне;
на воденој пари - где опроштај се кали,
Лепршаву, како проналазим спас.
Јер..у гнезду, подојила ме иловача
и нахранила млеком, назови ковача;
Светлећ' пут му без савести грижње
па и данас пресипам из глиба у трње,
осећајућ' жуч, своје среће сиње.
И тешко ми веровати, да у сутону,
зора бела савиње
а сумња мори да не волиш честито,
већ хрлиш утеху у мени наћи,
бежањем од сопственог плача.
Говорећи са дистанце,
угрченим песницама, џепове пуниш.
Жудњи, видим, врат затежеш
а пријатељство ..за мамац нудиш.
Ненаметљив и суздржан;
речима, чвор вежеш.
Осетим, жално,
у крило бих се као дете свила
ал' понос, држи ме постранце.
Јесмо ли исти?
Ил' дахом,
покушаваш отргнути црну сису,
Каљем што одвећ' натови;
Сигуран да занавек
сама себе доји у амбису..
И полако, ударима љубави,
дотичеш душу,
правећ' калуп ми нови?
ГЛАД У НОВОГОДИШЊОЈ НОЋИ
Два вртлога
неиспуњених жеља;
Из твоја два ока ..
убитачно
стежу грло ми..суво..
омчом глога.
Нутрину..
у дну стомака,
гњечи
крвнички, шака..
Али..какве користи
од моје жалости?
И смешиш се
ко зна зашто
ти, недужно мало злато .
Можда празан желудац
тера те на то?
(Да извучеш који долар хране.)
Не, не верујем..
превише си мали
да би те људи покварили..
Никао пелин у устима
и горчином ме поји..
Осећам,
твоја глава тражи
топлину рамена..
уместо страћаре
с' огњиштем чађавих камена.
Шта с тим што твој боли ме бол?
Заузимаш место рекламе..
с' којом умире.. још један део мене..
Да ли ће те то оживити... више?
Моја суза није поклон
који ти је потребан
уочи новогодишње ноћи.
Саоне ирваса..
у блатњавој прашуми
никад' неће доћи.
Хоћеш ли икад' добити
смотуљак Новог живота?
Ил' одвећ ниси ту
и грејеш дашчару
светлом своје душе
ти..невино сироче?
КЛОН
Колико пута крава иста,
биће ми храна?
Позамашних пилића,
накљуканих..
загрижући епрувету,
да гутам телеса хормона?
Не видим ту меса.
Видим лабораторије, силовања
захвалност милијарде људи
који од данас до сутра битишу..
Овог часа- не умиру од глади.
Машине, под влашћу тајне
коју само дугме зна.
Дал' јуче сретох неког;
Данас-мислим да јесам
А заправо,
поздравих клона.
Вегетаријанци спашавају свет,
продужавајући пестицида век.
У крцкању јагода
лажни изглед пада..
Не видим их
но осетим укус
зрелог картона.
Побегла бих
од витамина у капсулама,
јабука-траве,
смрзнутог пролећа..
Слеђеним пупољцима
да замру
мог срца јадиковке.
Побегла бих
да се као човек
достојанствено
наједем црвљивог лука.
МОНОЛОГ
Зашто мрзиш
кад не знаш ме?
Ђон злог,
ништавног у теби прска.
Тражим разлог.
У зглобу..
Цигарету гасећ' чизмом
мене гњечиш..
ал' ти си та трска.
Зашто цитираш
рођене цитате?
Празном кућицом пужа
трновита
пробада се ружа ;
Самоповређивањем и залива
Имагинарна док цвате..
У шуму.
Јер не рекох ништа
нит' мишљах о теби.
Колико те из огледала гледа?
Тај глас "мојих мисли"..
сам - ти си.
Ако не верујеш
огледај се.
У бунару мемљивом
наћи нећеш кап мог лика.
Жила млада,
(неком' беше нада)..
чашом муља
Свакоме
жеђ толи.
А плачеш кад почасте
те истим ...
Сервиране чаше
одраз...
дупло боли .
Извини,
ја жалим те..
ЗА ОСМЕХ ТВОЈ
Трептај у мени..
Оку мом' милом!
Да ли осећаш?..
Обавијам те невидљивом свилом.
Пољупци на лицу
свака свиле нит;
обасипају те...скривени..
Као пољупци љубавника,
под месечином док чува их рит.
А на осмех твој..
својим болом у прсима
као осмех да је - узвраћам.
Не чујеш ми Љубав,
у узбурканим таласима - силну;
Од бриге за тобом..
са ураганом у себи,
тихо док ти се обраћам.
Нисам анђео чувар.
Не могу те од невоља скрити,
које ће те безброј пута поразити.
Не могу те одувати као маслачак суви..
да одлетиш на Свет Бољи;
Куд ћеш под куполом цветати
и неће те газити.
Не могу те спречити да одрастеш,
једино те волети могу..
уз молитве Богу
да те добро чува..
Кад' поред тебе нисам ја,
грана већ сува.
Сине.....
РАНЕ
Снопље копља, комбајн врше.
Дивног ли класја салве.
Пуните торбе пажљиво,
да се не распрше.
Штета би била да намеру и труд,
танушног зрачка-нит,
одузме део Вам погаче.
Нек' прионе језик непцу
па се благородним засладите
уживајући у укусу
ко' да је од најслађе халве.
И куполе расту у квасцу,
Што вам дајем;
Врију стогови..
вилом саграђени
као од сламе.
Издашно.
Амбари изобиља,
хвале себе саме,
ћутке...уродом.
После свега, ваљда ће..
неко принети
тестију ми
хладне воде
и њом' грчеве опрати
окрепљујући ..ово мало душе
СУНЦОКРЕТ
Лоша година.
Сунцокрет родио.
Прерастао себе.
Семење начичкано
ко' да је печено
А капа му ко чипка
на детињој глави..
Па се смешка,
гиздав
и радује мајци ;
Бусовог корена
што породи га лепог.
Соколи Звезда,
исто ко он, таква;
Образима жутим
Црвено греје.
Уздахом санте,
залива чежњу...
Ал' он разгрнути не може
Челик сиве стреје.
Код ђердана
крезуб поста,
Сестра у даљини
вене му сама..
И Мајку убице
лепота семена
које смртно пада.
Самониклом неком..
остаје јој да се нада
МЕГДАН
Нецеш конце мени мрсити
хранећи разјапљене
незасите чељусти.
Ти, лешинару
људске слабости.
Кукавице препредена
из заседе заскачеш,
ниоткуд;
нањушивши очај и сумњу,
обрушујеш се грамзива
да черупаш плен.
Као да си га поштеним
походом стекла.
Лопове,
нека кајмак оберу
они, чијом заслугом
жртва у удесу страда.
Не чекај искежених зуба,
подавијеног репа
у брлогу страшљивог којота,
отпатке.
Нападај прва!
Нападни ме у пуној снази
да те поједем мржњом.
Мржњом мог монструма
који зна мед и млеко бити
ал' кад има коме.
Стрмоглави се сада, бедо.
Ја поклекнути нећу.
Једном отхраних
незахвалну џукелу.
Џукелу која заривањем зуба
остави бразде.
А оне ти кажу:
"Тек кад умрем,
самном почасти се.
Растргни и ослади.
Кад престанем да куцам
зар је битно
на чијем ћу столу дезерт бити?
До тад - умири ти,
Љубоморо!
ГОВОР ЦВЕЋА
Најлепшу узбрах од
сунчевих невеста.
Да оданост и верност жигошем
тврдоглава-ставих је у коси.
И прођох поред себе а и пријатеља
оставивши га нема
Чила провери истине
троструког упозорења.
Моћ беше слаткоречивост момчета
и превидех лажи навучене кринке
Покопавши "Не воли" тратинчице цвета
занесено уђох под окриље крлетке .
Од онда..
У двору су расли кринови расни
ко из недара да проли их Хера.
Нико не примети крв с' тучка
како као млеко клизи низа погнуте главе
Да бих, облизнувши се осетила усуд
И у мраку да Месец
за планином ми зађе.
Нико сем пријатеља.
И...
Перуника красних беше дивно жбуње
Маскираних љиљана верне им друге
Достојанству и храбрости наопаку држећ страну.
Посну земљу обогатих хумусом из куће.
Својим црнилом.. Кад остављаш ме саму.
А табан Венере, преко капије не ходи
макар грешком розе ружу
стопалом разлиста
Па да ваза дружељубивости
собу оплемени
јер црвене и беле
одбројани су дани.
Понадам се слепе душе..
И сваки пут виду
шипурак ме учи.
Од шетње вакуумом
послови богиње су други пречи.
...Хропцем издишем
своју последњу наду.
С' њом и божур под прозором гине
буђав приносећи жртву истине.
Урота цвећа скинула је параване
Јадна ли је она која ти руку
несебично да.
Јер љубав је твоја анемона мила
ал' шапатом лахора
лати посвуд развејана.
ДВА МОРА
Седефастих крошњи
корали с морског тла
цвату крај пута.
Као са штапића вуна шећерна
облачак несташних враголана
завејао гране белим пахуљама
Бисером у кадифастим латицама.
На веселим главама
са ушима смарагда
заробљена снага пупи пре листања
у свезаним врећицама.
Кидајући врпце
као шака прозрачних кристала
најездом набубрелих нота
зелених листова
отварам се.
Да ослушне ме пролеће
диригентске додирујући палице
жарке као сунце.
Обилату ризницу
пчеле вредно љубе
трепћући крилима
узнемирених планктона.
А птица је поход
куд да тела свију
и у клупчастим гнездима
бајним сном
себи одушка одају.
Над алејом
јато морских коњица таласа
мрсећ' валима косе
разбашкарених саса.
Али...
нису то сасе
већ дукати
маслачака жутих.
И ово сам ја.
За Земљу стрепим.
Једну Земљу
са мора два
НЕ КУПУЈ МЕ, НЕ ПРОДАЈ СЕ
Не купуј ме ђаконијама
са вешто украшених тезги
нит' свиленом одеждом лутки из излога
јер процедити не умем штуро "хвала"
и ко неке смешећи се
привијем к себи кесу мизерног ућара ,
а пољупцем захвалности, тобоже
дам ти права на љубав откупљену,
ни реч не прозборивши
док мимоилазим се са собом
Да те не увредим
и зарад твог ћефа
ни трун узет' нећу.
Као што видиш
из новчаника
вредносни папир
не купује срећу.
Узбраћу један ђурђевак бели,
свет без цена
омирисати кришом
и Свирепог опсоваћу страсно кивна
рогатим печатом што стадо
колебљивих душа бележи
и остаћу тамо међ' звончићима
- у име женског бунта -
Крзај тај жиг, мила
да покољење не зна
за реч - спонзоруша -
ПОСЛЕ МУКЕ РАДОСТ
У очима љути зној
и с' лица се слива,
вијугавим рекама соли
поји уста већ крива;
као камена да је
ова земља сива.
Сунце на леђима
немилосрдно пече,
осетим кожу у пликовима
дижући се како тече;
кости се кроз пукотине провлаче
капима..што тело их плаче.
И нигде облака
да обгрли рамена од рака
ни ветра да осуши очи,
расхлади чело
љутином што их точи.
Пресавијени вучемо товар зарки,
нажуљаним рукама
мотике ваздухом машу,
пржећи корење корова
а кукурузе и пасуља жбуње
земљом загрћу.
Контраст црнице
и редови зелене боје јарке
озарише зајапурено лице
кад седох у хлад
орахове сенке.
ТАМО
Преко река и гора...
иза тешког застора
где се говор чува
у ћелијама затвора
да не цуре слатке лажи
са чесме злих намера
утулујућ' жеђ медно..
а жедном оста
у језику жаока...
Преко река и гора
у нагост духа..
где старо хромо кљусе
спонтано конце вуче,
благосиљајући самаре
и невидљиву руку водиље
у којој је узда.
Старо ал за века добро,
хромо ал' замке
разума прескаче
и у трци води.
Тамо бих ја...
Можда у Немогуће.