Миро Берибака

ОКО

Готово је,
сви су већ купљени,
од првог до последњег меридијана,
у цијелом кругу,
само тек понеко, у њедра, полугласно,
испусти гласа,
плашећи се Ока које нас мотри
са зеленог папира,
папира којему се дивимо,
којему дахћемо,
дивећи се зидарима Новог Доба,
доба у којем ће се знати,
ко коси, ко воду носи,
ко дјецу прави...

Да, и то,
да нам се сој прочисти
од нејаких, гладних,
од прљавих,
од туге, смијеха,
од оних који осјећају,
оних који мисле,
од оних који љубе ближњега свога,
који материно млијеко
за живота носе,
оних који су горди на свога оца,
на крв и гене,
од оних којима срца
не бију у џеповима,
који не заборављају да је срцу
мјесто у грудима.

Од нас, од нас самих који се сјећамо,
да смо икада имали груди,
груди к’о камен,
да били смо људи,
а сада смрвљени, тек пијесак,
разасут около
зидарева фараонског дома,
дома којему прозори нису потребни,
јер има Око...

На самом врху је Око,
Око које све види,
Око Свевидеће,
Око моћно и пријетеће,
Око које нас посматра
док пјевамо,
док плачемо,
док нуждимо...

А ми, антитијела пуни,
ничега се не бојимо,
живећи своја нуждења,
нити да се снуждимо,
због нерођених праунука,
због предака, барем!!!

ЈЕР, ЈА САМ ПЛЕМЕ

Не, ја нећу да играм, како ти свираш, свирачу клети,
крв си ми већ пролио, можеш ме и распети,
али ја нећу да слушам, свирале твоје звуке,
на њој су трагови које остављају, крваве ти руке,
нити ми требају твоји, окови сјајни с’ позлатом,
твој је чудесни сјај, пресуда под мојим вратом.

Само ти пријети, витлај, сијеци крвавом мачетом,
радуј се бијесна немани, да завладаш свијетом,
док стојим дигнута чела, ја те се не бојим,
јаа твоје последње, убоге дане бројим,
јер, јаа сам племе, које се увијек диже из пепела,
ја сам храбрости сјеме, ти мене не можеш убити цијела.

Ја имам срца педесет, за цијелога тебе,
гледам те право у очи, ја знам што не жалим себе,
јер, јаа сам племе, које се увијек рађа изнова,
ја сам слободе сјеме, мора из твојих знојавих снова.

Још по једно срце, имам за слуге твоје,
што боје се имена мога, боје се сјенке моје,
моју земљу и крв, омамљени од тебе ишћу,
исплажених језика к’о пашчад, уз кољена ти се стишчу,
ја презирем твоје стрви, док срце им дршће, изгара,
.да им дарујеш моју земљу. Чекају крвава дара...

На мени, сломићеш зубе, јер ја сам орах Његошев,
свакоме од мојих синова, срце је бодеж Милошев,
часно ћу против тебе и твојих биједних пузаваца,
ја сам на својој земљи, на земљи мојих отаца.

Свећена вином и водом из кондира Косовке дјевојке,
свећена врелим млијеком, из материне дојке,
ова земља је света, ријекама крви свећена,
свећена крицима мајки, сузама дјеце мивена,
ова земља је посвећена, честитог кнеза главом.
Није на продају светиња, овјенчана вјечном славом.

Зато удри, не жали, то моје су, не твоје груди,
сваким твојим ударцем, часнија зора ми руди,
сваким твојим ударцем, ти мене уздижеш више,
а моје се бесмртно име, све већим словима пише.

МАЈКА ЗЕМЉА

Сваки, баш сваки педаљ, свима нам Земље,
натопљен је крвљу, отаца наших...
Сваки, баш сваки вапај, свима нам Мајке,
натопљен је сузама... Не идите дјецо!

На свако ваше мјесто, два ће туђина доћи,
од остале вам браће, слуге направити,
к’о и ви који одосте, неће вам помоћи
већ у туђој земљи, слуге ћете бити.

Кад вас други виде, красиће вас осмјех,
ал’ душа полако, венуће к’о цвијет
и нећете знати, да учинисте гријех,
када се од Мајке, дадосте у свијет.

И знаћете онда, кад не будете знали,
којим то језиком, дјеца вам говоре,
бољеће вас тада, шта сте другом дали,
што дјеца су вам дјеца, неке Мајке друге.

Ви одосте тамо, гдје ломе и најјаче,
тамо гдје ће ваша, крила поткресати,
знаћете тек тада, кад срце проплаче,
што се родна груда, зове „драга мати”.

Плакаће вам срце, кад будете се кајали,
када вам се ваше, врело крви згасне,
бољеће вас тада, све што нисте знали,
када вам у очима, сјај живота спласне.

Сваки, баш сваки педаљ, свима нам Земље,
натопљен је крвљу, отаца наших...
Сваки, баш сваки вапај, свима нам Мајке,
натопљен је сузама... Не идите дјецо!

ЧОВЈЕКУ ЈЕ КУЋА

Човјеку је кућа, ондје гдје се стани,
гдје живи и ради, гдје живјети мора,
гдје га живот баци, иза седам гора,
да се с њиме бори, да дјецу отхрани...

А срцу је кућа, тамо гдје се роди,
на земљици драгој, првога корака,
гдје је отац на темељу, мученицом наздравио,
за женидбе сину, плетару запечатио,
кад га топлим млијеком, подојила мајка...
Гдје га слатки санак, сваке ноћи води...

Пуни су и снови, пуно је и срце
и немирне ријеке и нове нам школе
и куће и баште и прашњава пута
и очева смјешка и мајчина скута...
Зар могу овако и снови да боле,
кад с јутра нестану, к’о прашине зрнце...

Ја сам покраден, немам нигдје ништа,
покрало ме вријеме, нечујан лопов неки,
остале су само драге успомене,
сузе и снови, ноћи тешке, неснене...
За назад је касно у свијет далеки,
путем срцу куће, пут драгог огњишта...