Никица Банић

ПОСЕТА                 
Зовем се Никола. Радим као новинар у "Нашим новинама". Сусрет са старицом Маријом уговорио сам преко нашег конзула. Усправна, живахна, дочекала ме је бистрим погледом. Приметио сам да не носи наочаре ни штап као други стари људи. Већ је била припремила причу:
- Дошла је јесен. Лишће је брзо опало. Ранијих година се знало: падао би један по један лист. Те године дрво одједном оголи. Све у истом дану. Да се нађеш под њим, завејало би те.
Сумрак је додиривао наборане прозоре када је у блато и село дошло  нешто војске. Ушли су у ову моју кућу. Рекли су ми да се ту настањују, а мени су дали нужни смештај - на крај села. Послушала сам јер нисам имала избора. После их нисам више видела.
Живо се сећам тих дана. Свега сам се у животу нагледала, али што се тада догодило никада нисам. Сад ћу ти рећи: јежеви су се шуњали и кашљали као људи. Пацови су гугутали по олуцима и дрвећу. Жабе су дубиле у ритовима гузицом јаме у које су пропадале. Пси се ваљали по ледини где се стрвина тек распала. Прелећући пашњак, вране су губиле орахе које су сточари трпали у xакове и носили кућама ...  
Док је баба говорила, посматрао сам где се војска сместила. Била је то зелена кућа под бројем три.                                                                                                                                                        Од богатства остало је пиргаво појило за коње на коме су уклесани жир и година градње. Оронули бунар завршен је годину раније. На њему је писало име домаћина - Јаков Ремац.
Ушли смо у кућу. Показали су се злаћани пехари и свећњаци најдивнијих шара.
- Стално их брискам. Већ су остарили. Сјај је утуљен. Мој покојник је говорио да злато настаје од гвожђа. Шалио се, будалио мој Јаков.   Скупљао је старо гвожђе и њиме трговао. Где сам ја отишла? Боже, старост ... Јеси ли за кафу?
Ставила  је џезву и наставила:
- Мој први комшија Петар је у младости прележао опаку болест. Од тога слух и вид су му се изоштрили. Очи су боље виделе, а уши чуле оно што је за друге било нечујно. Није могао да спава, само би преко дана мало прилегао.
Казивао је да је јасно слушао разговоре војника. Када је војсковођа туђинац сазнао да против себе има војску свога стрица, отишао је до њега. Изљубили су се. А војничку реч дали о ненападању. Обе војске су биле изнурене од претходних борби.
 Одмор је добро дошао. Војници су проводили време како су желели. Неки су спавали по цео дан, други резбарили фигурице  од дрвета, трећи причали шале и певали. Дуго је трајало. Војници су се заситили одмора. Почели су да се картају за новац, опијају, свађају, па и потуку. Први је војсковођа ово приметио. Увео је страже, иако није претила опасност. Мислио је да ће се промрзли војници мало смирити. 
Баба је ставила кафу на сто.
- Војсковођа је размишљао како да им доскочи.  Како их оно ти назва? Да, афоризми су били једино штиво које је волео, те се досетио.
 Једнога јутра постројио је војску обративши се: - Војници моји, гугутке моје подбуле, дуго сте већ одвојени од својих, па сам одлучио једног од вас да пошаљем на петнаест дана кући. Да бих одлучио ко ће од вас бити награђен, смислио сам малу игру.
Баба ме повуче за рукав и позва у собу чија врата су била отворена.
- Овде су, по зидовима, исписивали своје мисли. То им је био наградни задатак. Онај који, по оцени војсковође, напише најбољи тај, како кажеш, графит, иде кући. 
У руци је плесала вретенаста четкица. С времена на време је мењала плесаче. Плава боја је слушала танке прсте док су калуђерска мирноћа и дим уживали. Мисли су писали красописом. Томе их је учио војник-иконописац. Садржај записаних мисли није ни монашки ни војнички. Нико од војника није имао име. Међу собом су се ословљавали бројевима: Први, Други ... Тако су се и потписали.
- Сутон је био - настави старица -  када су војници известили да је задатак извршен. Војсковођа им је обећао  да ће зарана прочитати још једном све написане мисли. То је учинио.
А, онда војсковођа је на смотри рекао: - Војници моји,  нажалост, данас нећу прогласити најлепши афоризам, ни име награђенога. Добили смо наређење од више команде да одмах кренемо даље.
Војници су  се гледали. Петар, који је све ово крадом посматрао, причао је касније да је сваки на челу  онога другога видео како се бора издужује. Уместо подочњака гнездила се брига. Момци нису ништа зло учинили.  Криви су владари, крива је моћ - најгора рђа. Не напада ни круне, ни царски трон, већ саме цареве. Кад их моћ освоји и изједе, крећу у рат.
Бабин поглед прелете собу и паде на кестењасту полицу за књиге, која се налазила одмах до ње. Узе свеску тврдих корица:
- Ово је од њих остало. У брзини су заборавили. То је збирка коју је сачинио Први војник. Тако се, видиш, потписао. Међу корицама се налазе приче и снови. Можда је неке доживео, неке слушао, а вероватно је, понеке и измислио. Приче је писао ћирилицом, а снове латиницом. Петар је чуо у једној препирци да је Први војник полутан. Он живи негде у твојој земљи. Понеси му, лакше ћеш га пронаћи него ја.
Дошао сам овамо да бих написао репортажу о нашим војницима који су писали афоризме у рату, а сада носим "Збирку прича и снова" Првог војника.
СЛАБ САМ ДА СЕ БРАНИМ ОД МИСЛИ,  НЕЈАК ДА СЕ БОРИМ ПРОТИВ РЕЧИ.
                                                            / Први војник/ *
* Афоризми које су војници писали по зидовима просторије су придодати "Збирци прича и снова".

ЗБИРКА ПРИЧА И СНОВА
БИСЕР
Стаза је утрта. Крај ње девица немира плете косу. Над њом ветар промиче дахом врућине и један човек пође за неким - док два свица спавају крај глога.      
Путник намерник на стази срете пужа. Прихватио је његов ход. Пуж је одмицао низ стрмину. Онда сиђе са стазе и пође преко њива. Плазио се и пузао. Човек га је пратио.
Месец је сменио сунце. Прешли су читаво поље. На његовом крају дочекала их је пужица. Сада већ путник примећује да је изгубио пуно од хода. Тргао се и загребао као парип и трчао је дуго ... Престао је угледавши море. Оно је било далеко два забачаја каменом.
Изненада му у ципелу ускочи каменчић. Када би се то раније дешавало, путник би каменчић прихватао, мувао би га стопалом све док не би нашао место за њега.
Познато је да свака ципела има места за каменчић. Да ли ће га угостити, не зависи од ње, него од доброте ноге, боље рећи, од власника ципеле и његовог расположења.
Стигавши на док, путник је био љут и нерасположен. Сазнао је да је закаснио и на други брод због обичног љубавног састанка пужа и балаве пужице.
Изуо је ципеле и истресао каменчић. Било је то једино до чега му је било стало у том тренутку. Ноге су радосно веслале по води. Наставио је да чека брод који ће кренути за три сата.
Око њега група ронилаца скупљала је опрему за покрет. Путник се загњурио у умор и одмарао. Из тога, врло брзо, пренуо га је глас:
- Видите, шта сам нашао!- викао је један ронилац.
- То је бисер! Па, то је бисер! - сви су се обрадовали.
- Нашао сам га, ту! - показивао је срећник на место где је путник завитлао каменчић.
"Да то није из моје ципеле?" помислио је. Узео је ципелу и загледао дно. Угледао је удубљење величине зрна бисера.
Ципела је воњала на протекло путовање.

ШКОЉКА
Гледао сам небо; птица је одлетела. Ишао сам ливадом и приметих два дуга ува како стрижу; уперих пушку, зец побеже. Запех за бусен и змија шмугну.
Сишао сам до обале и подвио ногавице. У води угледах предивну шкољку која је самовала. Зађох у реку и забацих удицу. Воду сам замутио. Риба се отргну. Када се разбистрило, шкољка је била на истом месту, мировала, као пре. 
Сагнуо сам се и руком је извадио. Биће леп залогај, помислих, окрећући се ка обали. Отворио сам је. Пошто сам се осладио, љуштуре завитлах ка брду. У њему сам приметио безброј отисака шкољки на стењу.
Схватио сам шкољку и њено мировање: смрти, више но животу, радује се будући фосил.
ОДРЕКАО БИХ СЕ СЕБЕ, АЛИ ЈЕ ОГЛАШАВАЊЕ СКУПО.
                                                                            /Други војник/
КАМЕНЕ ПЛОЧЕ  
Никодин Симанић служио је војску у граду чије су име често мењали. Колико имена - толико и мостова. Име промени и нови мост се сагради. Препознавали су га по најстаријем мосту, остале су само бројали.
Град је гледао дивљач на брду како се  разиграва. Камење по брдима било је глатко као обрашчићи. Кише су га углачале, усијале.
Никодинов чукундеда отео је девојку јашући на коњу. Wеговом прадеди даровали су девојку по коју су сватови већ кренули. Баба по мајци не зна да ли је заволела полузрелу јабуку или његовог деду. У старости се жали да је јабука била црвљива.
Млади Симанић је желео да упозна девојку другачије од својих предака. За време вежбе логоровања на каменој плочи је изгребао: Никодин Симанић, село Гавраново, општина Крушчица. Можда ће нека чобаница да примети и прочита. Прижељкивао је да буде плава, болесно плава, са дугим прстима; да има хладне глежњеве како би мушку јарост сузбијала.
                                                                                         .  .  .
Већ шест година је прошло како је бацио војничке цокуле. Вратио се планинарењу.
Ових дана наишао је у пределе војниковања. Са дружином је постављао шатор. Узео је најближу камену плочу да укуца кочић. Сва чула су се одузела. На плочи је писало: Никодин Симанић  . . .
Ипак, за кратко дошао је к себи. Вратио је камену плочу на њено место. Приљубљена уз њу лежала је друга снежнобела плоча и позивала га да је окрене. Није могао да верује: Неранџа Ковачевић, село Леска, писало је на њој.
Одлучио је у усхићењу да је пронађе. Била је из села чији су се обриси назирали. Делио га је сат хода од ње.
"Да ли је онаква какву сам је у војничким данима замишљао или је, можда, црнка са крупним очима", сликао ју је низ пут. "А, можда је то див-девојка. Можда је већ скакала са старог моста. Можда . . . можда" - враћало се у мислима.
Мало је недостајало до првих кућа. Мамио га је јарко црвени плод нара. Сишао је са стазе да би се освежио. Боље да није. Дрво је било необичног облика и располућено.  Својим јаким деблом прикривало је камену плочу: Овде почива Неранxа Ковачевић. Настрадала од удара грома у седамнаестој години.
Око њега се зачас начичкала дечурлија. Утркивали су се ко ће му пре испричати:
  - Прве године после грома дрво нара  није рађало. Друге године само процветало, а треће изнова родило, да би прошле године јели с њега најслађе нарове.
  Нисте ви једини. Многи намерници дођу да виде наш нар. 
  Игра их позва. Одоше као да их ковитлац подухвати. Нису стигли све да кажу.

САТ
Радили су вредни мајстори из света. Неке далеке године поставили су сат на торањ сеоске цркве. Сви су на њ гледали као на божанство.
Први петао је престао да кукуриче. Приметио је да се нико не буди уз његову песму. Сат је уљез. Од тада се повукао у себе.
Срећом, није завршио у лонцу. Домаћица се сажалила, домаћин се смиловао. Дали су га у прву свадбу, где је висио наглавачке завезан за јарбол. Испрва је отресао крилима али су га она после издала и отрембесила се.
Несмотрени сват ранио га је. Када су пијани сватови оставили заставу, нико не зна како, петао је успео да се, иако озлеђен, одвеже. И даље се нагађа куда је отишао. Тајна мирује.
Верује се да је жив, јер и даље се чује кукурикање, кад му време није. Остало је да пркоси сату и свету.
КАМЕН НА ВАШЕМ СРЦУ ЈЕ НЕЧИЈИ КАМЕН ТЕМЕЉАЦ.
                                                                          /Трећи војник/         
НЕДЕЉА     
Недеља - слободан дан када се мештани и стока одмарају. Qуди би бежали од кревета - у њима је већ лежала врућина. Одмарали су се под дрвећем и плотовима.
Ми, деца, играли смо се сваког дана и нисмо примећивали разлику међу данима.   Тада сам пошао у први разред - у школу сам ишао свакодневно. А онда је дошла недеља и тетка је рекла да се не иде у школу. Како? Свашта?!
Нисам могао да схватим; хтео сам да идем. Наваљивао сам. Имао сам плитке очи, зато се лако излише пред тетком. Није имала друге него да ме поведе, да ме разувери.
Као да је само брдо размештало камење за ову прилику, те нисмо посртали. Ишли смо ка школи која се издизала у дољи покрај главног пута. Изнад ње, у брду, наткрилила се црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. Обе су имале звона. Школа мало домарево, а црква велико звонарево. Наглуви би рекли: "Велико тучано звоно котрља орахе низ грло, а мало као да крцка лешнике."
Спуштајући се низ стрмину према школи, зачули смо звоњаву. Звона су одјекивала заједно. А опет, свако се засебно чуло. Ликовао сам у себи пркосећи тетки. Дочекала су нас три миришљава чемпреса и гвоздена закључана врата. Нисам видео ни учитеља, нити некога од својих другара. Подвио сам инат. Ипак ми је лакнуло: данас се ,заиста, не иде у школу. Али, зашто ми се учинило да чујем звона разговетно?
- Видиш, нема никога! Ни домара нема. Он недељом у цркви звони - шапутала ми је на уво.

ЗЛАТНЕ РИБИЦЕ
Истресао је једну, да би за сат-два испразнио и другу чизму. Указало се велико лесно брдо. Сви су се смејали Марковом умећу и насталом делу. На крају су се од смеха заценили. Од просутих суза наста језеро у дну брда - боје њихових очију. Смех прерасте у дивљење сељана.
Краљевић је само мало предахнуо. Носио је кабаницу од овнујског руна. Двадесет најбољих овнова је жртвовано. На њему су остављени брабоњци по Марковој жељи. Мајстори кројачи нису их смели скинути.
Марко учепи ногом у језеро и све их исполива. Почели су да се даве у води. Када су дошли к себи, није га више било; само су брабоњци још падали с неба. Долазећи, присећали су се, рекао им је да је пошао сељацима у друго село да извеје поље пшенице.
Разговарајући  о Марку приметише да се у језеру праћакају пресрећне рибе. Пожелеше да пецају.                              
Прву је упецао старешина села. Враголаста риба прозбори:
- Ми смо златне рибице,  златније од свих. Испуњавамо тристо тридесет три жеље свакоме ко нас упеца. Услов је да нам риболовац каже све жеље да би их почеле испуњавати и то редом који ми одредимо.
На обали пецање је заменила заједничка брига. Свако се напрезао да се сети својих жеља. Без успеха - само су најуспешнији допирали до стотињак.
Од муке старешина је први скочио у воду. За њим  и остали. Сви до једног постадоше рибе. Нису биле радосне, нису се праћакале, само су злаћане главе извиривале и у један глас збориле обали:
- До малопре смо биле људска бића, а сада смо рибе. У сваком моменту човек има по коју жељу. Онај који има три, може   за себе  да каже да живи; онај са мање - умро је за друге; док онај са више од три жеље  у једном трену  - умишља да живи.
НЕКА ЈЕ МНОГИМА ЗА УТЕХУ, ЗАТВОР И ДАЉЕ НОСИ БРОЈ.
                                                    /Четврти војник/
 РУПЕ         
Пљусак је заливао шине, а рђа се радовала. Шћућурен на дрвеном железничком прагу жалио је за пластичном кесом која га је понела пут смрти. При дну насипа указа се рупа довољна да  га заштити, али његове ногице биле су слабашне за то. Капи су добовале по свакој длаци.
У уобичајено време туда је наишао пружни радник. Сакрио га је под кабаницу и скоро сувог донео кући.
Наредних десетак година био је најсрећнији пас у радничком насељу. Власник га је водио у лов. Улазио је у најгушћу трску и налазио плен. Рањену птицу не би усмртио. Доносио је малаксалу пред господарове ноге.
Милостиви ловац је неговао унесрећене птице у друштву осталих сличне судбине, а заузврат, када би оздравиле, нису напуштале његово двориште.    
Није све било идеално. Власник би наговарао пса да уђе у рупу и истера лисицу. Није било успеха: укочио би се, укипио, накострешио и гледао је неко време у рупу. Сетио би се оне поред насипа када је био мали, схватио би ловац. А онда, као опарен кренуо би назад, не обазирући се, у господарево крило. Није га више вежбао томе.
Пас је волео да посматра огромне зелене вагоне, који су се мували тамо-амо по шинама - гуркали један другог. Пратио би их погледом све док их тунел не прогута.  Угледавши црну рупу након проласка воза, пас би смањио зенице, скупио капке и болно зацвилео.
Добијене чворновате коске скривао је у дну своје кућице. За разлику од других паса није копао рупе за њих. Правио је од њих брдашца. Затим би их разваљивао и глодао белину костију док не би згасла у кућици.
Дрво са слоновим ушима одавно је већ израсло. Календари на зиду су опадали. Пас је почео да седи око њушке. За наредне три године је побелео, слабије јео, још слабије видео, да би на крају сасвим ослепео. Сваки шум је тумачио као опасност. И даље је чувао господара: лајао је насумице.
Лајање је све више сметало укућанима. По наговору својих домаћин је затражио помоћ  суседа. Сам је ископао рупу где ће почивати његов љубимац. Када је завршио копање, пас је већ пресвиснуо. "Жив није хтео у рупу"- отело се домаћину.                             

ФОТОГРАФИЈА
Узео сам греипфрут са гондоле и загризао кору. Стиском руке цедио сам горак сок у уста - као да је од моје жучи.
Qуштуру сам вратио на гондолу. Напустио сам продавницу. Греипфрут нисам платио. 
Силазио сам низ степенице које су врлудале у доњи део града. На сваком скретању мирисала је по једна мимоза. На  задњој степеници дочекао ме је улични фотограф, главе обрасле у катран, косе и браде пуне тамјана. Топао поглед, благ глас и дуга реч:
"Свако  жели да на фотографији буде леп - говорио је као да ме је познавао од раније. - Када се то, уз моје умеће деси, уживање је још веће. При томе се заборавља да ће слика пожутети. Кроз десетак и више година показиваће је пријатељима и познаницима. Биће увиђавни, рећи ће му да се није уопште, а они слободнији, да се само мало променио. У тим приликама  лаж  се не да избећи.
Зато чувајте фотографије које вам се у време сликања нису допале. Сликајте се када сте тужни - јер туга не мора бити ружна, када сте нерасположени - јер нерасположеност не мора бити последица старења; када сте неприпремљени - јер неприпремљеност није само дечија особина; када сте ...
Младићу, у овом трену сте створени за фотографију. Молим вас, станите пред објектив. Осећам, биће изванредна слика. Ја частим."         
ПАЗИТЕ КАКО ГАЗИТЕ ПО ЗЕМЉИ - ВЕЛИКО ЈЕ ЗЛОПАМТИЛО.
                                                                                                            /Пети војник/

ЖЕЉЕ У БОЦИ
Свако има понеку жељу коју скрива од очију осталога света. Руке се склопе, прсти преплету, дланови приљубе - између њих  се настани жеља. Ту остане задуго. Ретки су они који се одваже те је шаљу далеко од себе. Пренесу је на папирић предајући га дну тек испијене боце. Запечаћену баце у море и жеља доспе до некога ко се настави бринути о њој.
 Георг је сувоњав, ужегао и опор као бакалар. Нос му баца сенку покривајући стопало дуго као осредњи поскок; лице избораније од било које рељефне карте.
У младости је гњечио змију рашљама поврх врата. Wено тело се претварало у невидљиво око фијукавог бича. Изненада би стала, почела да бљује и у локви отрова би се умирила.
Георг и данас воли трешње. За мање од седмице  обрсти трешњино дрво. Једе плодове са коштицама.           
У ушима му расту толике длачице да је због њихове густине помало наглув. Сваки сан слатко одсања. Локвица пљувачке се искраде преко ноћи и осване на јастуку: стиди се због тога у себи.
"Пловио сам бројним морима, на многим бродовима, под разним заставама. Знао сам данима зурити по површини воде док би се море уливало у моје срце. Свака вода има своју боју и нема боје која није у води.
Са дугих путовања донео сам ових двадесет боца. Већ се прашина по њима ухватила, паучина испреплетала; у њима су жеље. Неки су их бацали из радозналости, а неки из нужде; плутале су грлићем изнад воде." Погледом је миловао стакло. "За њих је доцкан. Ниједну нисам до сада отворио, а и не бих. Оне ме не занимају. Доста ми је мојих жеља. Надам се да ће се неко појавити и рећи: Ово је моја боца. Вратите ми је назад, господине. Радо бих то учинио."
Глас пустолова је замицао у дубину ноћи. Питао сам се шта би било да зна да сам јуче боце отворио. Биле су све до једне његове. Препознао сам му рукопис.
Остало је обојици да се надамо да највеће извињење није потрошено. Упутићемо га један другом већ у берби соли. Ја - јер сам завиривао у његове боце, а он - јер је лагао.
Нешто ми говори да ће изврдати одговор као и увек. Покушаће, отприлике:
"Једном сам бацио боцу са поруком у море да бих спасио наш брод из невоље. Нико то није видео. И помисли, решио сам тада: ако се сада извучемо, никада нећу послати ниједну поруку, ниједну боцу. Сам Бог нам је помогао."

Направићу кисело лице и знаће да   нисам поверовао.  

СЛОНЧИЋ
Био је сићушан - мањи од миша.  Имао је ту срећу или несрећу да се роди у слоновском свету где је обичај да се рођендан слави сваког месеца. Почели су да га, у име славља, вуку за уши. Осим тога, мама их је истезала ако не би послушао. Тата је наставио да га чупка кад год би се овај посвађао са другим слончићима. То су и други видели, мало-мало па  би га за уши потегли. Уши су убрзо постале огромне, плазале су се по земљи. Сад су му гњечили нос. Тобоже, балавио је, а то је недопустиво за некога ко је из угледне слоновске фамилије.  И више то није био нос, већ сурла - од стида се повила.
И даље су га салетали. Остао је реп. Од узнемиравања реп је почео да се скраћује. Таман су дошли до пола своје намере  када се слончић досетио:  одлучио је  да расте. Али се мало преварио. Прерастао је своју одлуку. Ижђикао је више него што је хтео. Од тада нико га није задиркивао.
Нажалост, није престао да се стиди: уши је повио као да жели покрити очи, а када хода, под његовим ногама не пуцкета ни гранчица.
УЖЕГНУ ИСТИНЕ ОНОГА КОЈИ НЕ СКИДА РУКУ СА БИБЛИЈЕ.
                                                                                                     /Шести војник/
                                                                                                      
НОВЧАНИЦА  
С времена на време инспектор Јефта је долазио по доручак. Куповао би мало кобасица, мало чварака, а хлеб би припремао сам. Уствари, избор је препуштао месару Ћипрентију. Када је требало да плати, Јефта би помислио: "Неће наплатити јер сам инспектор."
- Ма какви, ни случајно - кућа части, смешкао се месар.
Власт је осветољубива. Неколико пута Ћипрентије је то искусио. Убрзо је посумњао да инспектор сваки пут вади највреднију новчаницу. После неког времена учини  му се да је то, уствари, увек иста, те одлучи да провери.
Пошто је Јефта наручио доручак,  месар је искористио прилику да мало више омасти руке. Зеленкасти вредносни папир је стајао на тезги очекујући да промени власника. Месар га је вратио инспектору. И следећи пут је понуђена новчаница на једном ћошку била видно тамнија, замашћена.
Оба наша јунака добро су запамтила прво показивање новчанице: месар, јер му је крава тада троје отелила; инспектор, јер је на тај дан испраћао свој тридесети рођендан. Годинама сваки се присећао тог датума не знајући да то и други чини.                                     
Wихово поигравање трајало је дуго. Месар је први отишао у пензију. Заменила га је јединица Макрена. Већ после неколико дана проведених у радњи похвалила се. У рукама је држала хрпу новца, коју је предала оцу на бројање. Препознао је новчаницу која му је толико пута измицала.
- Ово је за мене - процедио је.
- Када будеш зарадио - насмешила се млада Макрена, не помишљајући шта отац држи у руци.
Стари мајстор није открио тајну.

ОБИЧАН ОЛУК
Ја сам обичан олук. Мене је направио мајстор чија се кућа налази ван града. Ако треба нешто да вам уради, немојте га тражити код куће - он је негде у каналу.
Као мали плазио је језик на све и свашта. Тада се осушио и одонда га стално кваси. Чашицу гледа дуго и незаинтересовано, док не искапи прву, а свакој следећој тепа. Језик му отежа - постане прави говеђи, а глас крене да муче.
Обично се завали у неки канал. Хајде га нађи. Учини му се да трава око њега израсте као шевар. Тек кад почне да жути и вене, можете набасати на мог мајстора.
Пошто се отрезни, настоји да надокнади време радећи дан-ноћ и тада прича без прекида прелазећи с теме на тему:
"Мој пријатељ живи у граду и прави олуке од бакра да би украсио куће, док моји служе да се куће не би упишавале."
Још се и исповедао као да има саговорника:
"Моју жену често посети нека која важи за добру врачару - гата у шољу. Сви јој се диве како погађа. Замислиш жељу, она ти каже да се испуњава; многи се хвале да је било тако.
Није да нисам сујеверан, али сам желео да проверим истинитост. Средњим прстом притиснуо сам дно шоље - замало да га избијем. Од окрета прста остало је чисто.
 - Жеља ће ти се испунити - рекла је самоуверено.
- Увече, у кревету жени сам признао шта сам замислио у шољи. Пожелео сам да спавам с врачаром те вечери. Наљутила се, а после девет месеци на свет је дошла наша седма ћерка."
Лимар ми је још рекао:
- На лепом си месту, до улице. Доживећеш прве љубави комшијске деце, слушати када жентураче оговарају наслоњене на тебе и трпећеш мачке које ће се лињати. У твом лименом врату гнездиће се ластавице. На крају, желим ти што мање киша, касније ћеш зарђати.
СВИ ТЕЛЕФОНИ СУ НАГЛУВИ.
ТИМЕ ЛАКШЕ ПОДНОСЕ МНОГЕ РАЗГОВОРЕ.
                                                                                         /Седми војник/

ГРОБАРИН   
Родио се на гробљу баш када су на покојников сандук бацили први грумен земље, иза леђа нарицаљки - у бршљану. Није заплакао као друга деца, нити је породиљу болело. Отац се једини обрадовао.
Израстао је у лепог и срамежљивог дечака. Мештани су га задиркивали: Гробарине, гробарине!
Постао је стасит, снажан, стидљив младић и даље су га пецкали. Није ишао на сахране.
Био је у војсци када је деда Ђурађ пресвиснуо, а нешто касније и баба Анђелија.
Радио је у иностранству док је стриц Трифун пратио славује на њиховом путу и стигао право у рај. Тај је знао рећи: - Свако је бар једном слушао да славуј пева, а нико се не похвали да је видео када славуј умире.
- То се њему морало десити, веровали су мештани, јер птице су биле његова страст. Због њих је остао нежења.
Гробарин је ловио у удаљеним шумама у време када су његови мештани садили чемпресе око цркве. Правдали су се да чемпреси и душе најопојније миришу у летње подне, када упржи.
Волео ју је у себи, али на погреб није отишао: Једног јутра прелепа Милица је исплела венац од смиља и босиља. Посадила га себи на главу. Медено срце и авионско писмо  ставила крај бунара и бућнула. Венац је остао да плива по води која је, иза тога, тек задрхтала.
Лакше је набројати када је био на гробљу него кад није. Једва једном је био, ако не  бројимо дан рођења.
Тај једини пут однели су га у сандуку јасенове боје. Прве ноћи се повампирио. И наредних ноћи посећивао је своје мештане -на  прескок.
Дању би већ био оxачар у селима где га нису познавали. Можда сте и ви, видевши га, додирнули дугме. Још ако тога дана нисте имали среће - засигурно је то био он - Адам Гробарин.

ШЛЕМ
Скупили смо се под кишобранима - личили на поље црних печурака и гледали смо како зрели дудови падају тамо у селу.
Јаруга поред нас брзо се испуни водом која је текла ка реци. Била је мутна, боје грлице, да би убрзо прешла у модру тинту од дуда. Одозго се чуо неки тупи звук. Шлем је носила.
Пљускови у ово доба године знају бити чести и нагли - дођу и испадају се за кратко.
Од реке је долазио мој отац. Испред њега је узмицао пљусак. Нешто је носио у нарамку. Имао сам довољно времена, док не стигне, да другарима испричам што сам наумио:
"Мој отац Крсман је био у рату. У једној бици метак га је погодио у шлем. Само је огреботина остала. Неко од наших је пуцао с леђа. Од тада је Крсман почео да мршави. Ископнио је и дадоше му надимак Суварак. Носио је ципеле које су се надалеко чуле; да их није било, могао је пролазити поред многих - не би га примети.
Свака тајна се излаје: мој деда Динко је настрадао од пушке пред рат. Причали су да је сама опалила. На самрти први комшија Вукмир је признао да је убио деду и пуцао у очев шлем. Зато што је помислио да су загадили поток на његовом имању и сву стоку поморили.
Нешто касније луди Филотеј је пролетао селом узивукујући:
- Ја сам отровао поток! Нека цркне! Да га пређем, да ме не однесе далеко."
- Здраво, момци! - назвао је мој отац држећи покислу морку. - Твоја је - рече ми, спустивши је на земљу. Она се стресе и протегну ноге.
Крсман приђе шлему који је запео за растиње у јарузи. Просуо је воду и ставио лице у њега. Извадивши главу, рекао је:
- Нема воде која може да га испере. Мириси глава, које су биле у њему, таложе се. Qубоморно их чува. Малопре, док сам скидао овај, препознао сам мирис онога скота ...
НЕМА РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ КРАQА И ПЕРТЛЕ. WИМА СЕ ОБАВЕЗНО КЛАWАМО.
                                                                                       /Осми војник/
МЕГАФОН      
Остало је још мало непродатих лубеница. Трактор је одмицао главним путем из места. Отац  Светолик дремуцкао је у кабини призивајући кишу, и то  ону са ситним капима које се увлаче у сваку пору земље и голицају је.
"Осећам да ми се грло затегло. Гребе ме. Глас ми је храпав, постао низак, немоћан, као да су накострешене јеле у грлу и пробадају ме иглицама", размишљао је син Захарије задовољан продајом. "Продаја би била већа када бих се послужио мегафоном. Има кристалан глас. Деда га је добио од добровољног ватрогасног друштва када је одлазио у пензију."
"Тако ће те баба Вирсавија ваљда чути" , рекли су му при поклањању.
Млади бостанxија је то наумио, па учинио. Наредних дана, када би снажни глас чули из мегафона, варошани би излазили на капије по своје слатко следовање. Трактор је милио и  скоро да се није ни чуо. Било је дивно гледати улицу и пред кућама оне који ишчекују.
Нико није улазио у куће. 
Будуће удаваче би узимале семенке међу прва три прста.  Стежући их, окренуле би  к небу, и оне би излетеле. Тиме су предвиђале колики ће им  тобожњи момци бити. Оне које су узимале семенке од диња желеле су да им момци буду плавушани. За црним и смеђекосим жуделе су оне које су узимале семенке од лубеница. Девојчурци се нису задовољавали само једном семенком - бацале су више. Најнеодлучније, најнесигурније су их имале пуну шаку. Семенке су падале по лишћу и коси. Бабе и снаше би, на ово падање, одмахнуле руком као да су  их муве обладале.
Бостанxија и син би напуштали улицу. Само би се понека залутала семенка у косу угнездила.
После неколико успешних дана улицама је завладала глувоћа. Последњег дана продали су само три.
Враћали су се кући нерасположени, утучени. Син је био на брду лубеница. Гледао је мегафон крај себе: "Ти си крив, мада не знам како." Бацио га је. Мегафон је оставио глас на асфалту.
Следећег дана Захарије се огласио својим гласом. Чувши га, мештани су излазили. Док је додавао лубеницу једној снаши, слушао је друге две где говоре:
- Ових дана остала сам без лубеница. Глас се разливао: -Лубеница, лубеница! Посадим се на капију, а они никако да наиђу. Када сам у кући, као да су пред њом.
" Сад знам. Мегафон би одјекивао на далеко.  Изгледало је као да смо у неколико улица истовремено. Пошто би се неколико пута преварили, мештани не би више излазили." Лакнуло је младом бостанџији.
Кришом је узео пачије јаје. Пробушио га иглом на једном и другом крају. Један крај је зачепио прстом, подигао главу и почео да сиса.
- Добар глас, бостанџијо! - са клупе га је сутрадан поздравио мусави старчић Араницки који верује да сласт лубенице лечи његове прозебле бубреге.
Млади бостанџија  порумени.

КОПРИВА
Млада гугутка се шепурила испод крова. Позивала сам је да слети на јастуче које сам држала у рукама. Птица се нећкала, снебивала. Загледала је зрнца пшенице која су је мамила са јастука. А онда, охрабрена замахнула је крилима и полетела. Фијукнула је поред моје главе и стропоштала се у ливаду коприва која се пружала поред наше куће.    
Јастук сам одложила и зашла међу стабљике да помогнем неспретној птици. Помицала сам рукама коприве. Стабљике су лизале руке и ноге. Пожелех да се ваљам. Погледала сам на околне куће - капци су били спуштени. Збацила сам све са себе. Одећа се склупчала у гнездо и у њу однекуд ускочи трапава гугутка.
Стрмина ме понесе и почех се котрљати стискајући руке преко лица. Коприве су жариле и палиле. Скотрљала сам се до краја. Чело је било орошено. Лежећи на леђима, погледала сам у страну и угледала коприве које су покушавале да се подигну. Моје тело миловано је њеним отровом. Захваљујући њему, прође ми кроз главу, нестало је реуме у мојим костима. Остао је само страх од ње. Шуњала сам се до јастука који је остао на почетку ливаде. Када је уз мене, не бојим се реуме.
КАДА СЕ ПРИМА МИТО, НОВАЦ ПОЦРВЕНИ.
                 /Девети војник/

МИШ БЕЛИ      
Господствен. Наочит. Мазан. Знао је да се умиљава. Нестајао је под руком власнице. Служио је госпођицу Паулину ( необично име за Циганку, признаћете). Она је подсећала на лелујави, шарени врт; онако танана - више је летела него ходала. Носила га у плетеној котарици, а он се ваљушкао.
- Миш бели, срећу дели!-цвркутала је док се он поносито врпољио.
Био је то обичан хрчак. Скоро бео, осим смеђецигластог чела. Поред њега у котарици се налазио свежањ листића на којима су исписане судбине. Хитрим ножицама би, послушавши речи Паулине, пребирао по листићима и, одабравши један,  чупкао га из гомиле и њој предавао. Она  би га  читала ономе који жели да сазна своју судбину.
Бели миш би вадио листић судбине по свом нахођењу, а заинтересовани грађанин је веровао да је на извученом листићу његова и само његова судбина. Паулина је увидела да њен штићеник мало-мало па извади блиставим зубићима један те исти листић. Страх да људи не посумњају у њихову моћ, доводила је до честог сељења.
Једном га је оставила на неком тргу на трен. Удаљила се. Ветар је изнебуха дунуо. Заковитлао је котарицу и развејао листиће. Унутра је остао само један. Руке су хрлиле за њима. Пролазници су их радознало загледали, читали, а затим, размењивали међу собом.
Глодар је био љут на себе што је шмугнуо из котарице, чим је господарица зашла за ћошак. Додао је у браду: - Гле, како су полудели.  Мисле да су ухватили баш своју судбину. Видим им на лицима да су радосни јер нису платили. Беплатна судбина лакше се подноси. 
Убрзо су грађани враћали листиће назад, у котарицу. И Циганка се већ вратила.
Бели миш је добро познавао људе, њихове погледе, речи и покрете руку. Предухитрио је газдарицу. По повратку кући искрао се с једним листићем у зубима. Био је то онај листић који је остао у котарици, онај што га је најчешће извлачио из свежња, и одмилео.         

НИКОЛА ТЕСЛА И ГОЛУБОВИ
Облак се пењао од средине планине. Био је тром и крофнаст. Почео се мењати; за кратко је попримио облик мушкарца високог око двадесетак метара, сувоњавог, клесаног лица, правилних црта, гргураве косе, плавих  очију и танких усана.
"Зар? Никола Тесла ...!" помислих.
"Да", глас се простре по земљи. "Ја сам познати песник. Написао сам на стотине песама. Лутао светом и певао. Сваки град у моје време имао је трг и на њему цркву. Редовно сам недељом одлазио на службу. Чинио  сам то због Бога и због голубова. Они су моје омиљене птице, а тргови њихова највећа гнезда.
Увек сам са собом носио храну за њих. У цркви би се људи око мене насмејали пошто би приметили да ми зрневље испада из ногавица. То се дешавало као по правилу усред обреда; нисам се обазирао на то, јер  би ме био стид да немам голубовима да дам неки залогај  по изласку из цркве. Као да су знали кад ће се богослужење завршити, па су ме чекали пред вратима цркве збијени у предивну голубије сиву ружу.
Радо би кљуцали зрневље које сам разбацивао по тргу. Надевао сам им имена као: Вукмир, Емил, Зосим, Настас, Гмитра, Евдокија, Томка ... Знали су да захвале: слетели би ми по пар на рамена, додирујући се кљуновима иза мога врата. Успут сам им говорио своје песме. Приметио сам да црни голубови лакше памте стихове, а да су бели бољи летачи.
Сваки наш сусрет завршавао се појавом дуге. Голубови би прхнули. Гледао сам за њима пут неба - пратили су дугу. Почињала је на једном, а завршавала на другом крају света. Голубови су се једва назирали. Можда је то јато долетело и у твоје место. Тако су преносили моје песме. Слушао си гугутање. Оно те је надахнуло. Несвесно си преписивао песме и присвајао их.
Ништа за то, младићу. Не љутим се. Од сада су моје песме само твоје. Тајну ћу чувати. Умало да заборавим: други облаци су се одавно испадали; морам да пожурим да дуга не би закаснила."
СВИ ЋЕМО БИТИ ЗУБАРИ КАДА СЕ ЦЕО СВЕТ БУДЕ СМЕЈАО.
               /Десети војник/

СВЕКАР      
То се дешавало испред пијаце. Облетао је око ногу пролазника, који су журили да покупују оно што су наумили.
 Један старији брачни пар је застао, боље рећи госпођа. Почела је да том псу даје комадиће хлеба. Узео је неколико мрвица, халапљиво убацио у гладни бездан. Затим је почео да се мази. Муж је коракнуо, па стао. Очекивао је да госпођа крене. Међутим, пас је све више играо своје коло. Псеће коло: што су шапе више у ваздуху, то је коло успешније. Упињао се и протезао ноге ка жени. Знао је да га улица више не прихвата и није желео да пропусти прилику.
 Муж је позивао. Бацила је још мало хлеба, па још ...   Пас није хтео ни да лизне, ни да погледа. Очи су се час ледиле, час жариле.
Ово надмудривање трајало је до ћошка иза којег су све троје замакли. Посматрао сам неколико минута.
Пуцањ је одјекнуо. Као да је пиштољ с неба опалио. Још се дим барута није спустио, а вриска жена, песма набреклих мушкараца и раздраганост деце испуни главну улицу.
Пролазници се помакоше као по команди ближе фасадама. Застава је вијорила, а алкохол и музички инструменти су се отимали за ваздух. Нигде не влада неред као у свадби - неред који прија.
Убрзо су знатижељни престали да гледају свадбу. Окренуше се себи. Нешто су ћућорили. Чуђење је расло на сваком лицу. Чкиљавим очима питали су сватове: - Где је свекар?! Не види се.
- Ноћас је - рекоше - сањао да је уловио највећу рибу у животу. Није одолео. Јутрос је рано отишао на реку.
 
КАРМИН
Снег је почео да пада. Нико се томе није надао. Пахуље су мирисале на лет гусака. Наслоњен на ограду терасе посматрао сам језеро.
Младе гуске су се брчкале, гњурале и извијале вратове, а одрасле мирно пливале и тимариле се.   
Вид ме служи као никада. Од обале по брду води стаза до гробља. Пред улазом неко пише белом бојом: "Хвала". Оно је упућено свима: било да се врате, било да остану иза краставих, зарђалих врата. Због високе ограде у гробљу се ништа не види сем црног, враголастог крста који провирује.
- Хајде, деда! - огласи се најмлађа унука Вујка. - Ручак је готов!
Пошао сам у гостињску собу где су ме чекали укућани и постављен сто. Супа је била врућа; слатко сам је покусао. Усне обрисао салветом и положио на сто. Приметих да су сви упрли поглед у њу. Салвета је била од кармина - добро знаног кармина. Мук је завладао собом, а онда смех. Све је праскало у ваздуху. Само се ја нисам смејао. Правдао сам се: - Па, то је било пре четрдесет година, када сам пољубио Персиду. Ништа није било међу нама ...
АКО ТИ СЕ ПТИЦА УНЕРЕДИ НА ГЛАВУ, СЛОБОДНО ЈОЈ ПРИЗНАЈ ДА НИЈЕ ЈЕДИНА.
               /Једанаести војник/
                                                                                                                                       
ЦВЕТ             
Сазнао је да девојка коју обожава тога дана иде на тенис. Кренуо је на аутобуску станицу. У аутобусу је сео покрај средовечне даме. Мало затим је на седиште испред њега села Софија. Тако су је звали. Познавао ју је из виђења.
Ћаскао је са сапутницом до њене последње станице. Она је понудила предиван цвет који је добила за Осми март од свог колектива. Није желела, како је рекла, да га у градској гужви сломи, а он ће већ знати коме ће га поклонити.
Аутобус је стигао у велеград. На изласку пазио је на цвет, размишљајући како да ослови девојку. Чим је крочио ван аутобуса, био је богатији за изненађење: пред њим је врвело мноштво људи. Свако је ишао својим путем. Број пролазника се при сваком трептају ока повећавао. Његове очи је маглила паника. Девојка је нестала. 
" Бацићу најлепши цвет у најружнији контејнер". Стајао је баш поред таквог. Цвет се отворио свом пуноћом мириса и лепоте. Пролазнице су га кришом загледале.
Предомислио се. Отишао је на тениско игралиште. Тамо је требало да буде девојка. Цвет је изгледао као да му се смеје.
Меч је трајао више од два сата. Толико је трајало и његово трагање погледом за девојком у публици. Прелазио је с лица на лице настојећи да је спази. Узалуд. Наши су победили, само је он изгубио. Није баш тако. Девојка је преседела цео меч у свлачионици за играче. Њен момак је тенисер. Пред његов излазак на терен пребацила му је:
- Заборавио си да је Осми март, заборавио си да је мој рођендан. Ниси ми ни цвет поклонио.

ИНАТ
За време празника истичу се заставе. Постоје зграде које су изабране за то. Налазе се на бираним местима, упадљиве и допадљиве. На себи имају кућишта где се заставе својим крајем настане. Лепршају при сваком дашку ветра јасним бојама.
То траје неколико дана. За то време завесе на прозорима полуде. Налазе се на свакој кући показујући боје и шаре. Често провире ван прозора ношене промајом. Поред свих позива са прозора ретко ко их примети. Залуд је сав труд. Заставе им се смеју у лице. 
ЖЕЉЕ НЕ ЗАКЛАПАЈУ УСТА.

/Дванаести војник/

ИГРА ЖМУРКЕ     
Као деца играли смо се жмурке. Изаберемо ћошак куће или неко дрво где ћемо жмурити и онога ко ће да жмури. Тај стане покрај таквог места; заклопи очи рукама и броји до сто. За то време ми се раштркамо, посакривамо.
Пошто одброји до краја, онај стане да нас тражи. Кога примети, ослови га именом и опљуне. Пљуцне на дрво или ћошак. Онда га овај одмени.                
Дешавало се да, као најмлађи, најчешће жмурим. Било зато што сам био дебељушкаст, па ме друга деца претрче, или што су били старији и безобразнији. Биће да је једно и друго.
У то време моја мајка Круна је помагала при сахранама у припремању покојника. Ако га је срце издало, очи нису; остајале су отворене. Често сам гледао како мајка прелази руком преко лица покојника спуштајући капке на очи.
Моји вршњаци су тада скупљали  значке, салвете и привеске. Имао сам и ја хоби: почео сам себи да склапам очи. Вежбао сам да склапам капке рукама.
Деца са променом панталона мењају интересовања. Тако је било са нама. Моји другари јурили су за лоптом и задиркивали девојке. Само сам ја остао исти - нисам се могао одупрети. Наставио сам да се играм жмурке са замишљеном смрћу.
Бојао сам се да ме другови не одбаце, презру. Одлазио сам на скровита места и тамо склапао капке. Када дође време смрти, сам ћу себи да склопим очи. Осетићу да она долази, предухитрићу је и дочекати затворених капака. И данас то чиним.
Сутра палим седамдесет свећица. Само ће магаре гледати док не згасне и последња, а онда ће се, по обичају, окренути од мене и наставити да стриже ушима.
Магаре га гледа својим сјајним црним очима: "Смрт ће мога господара Максима још једном заобићи. Толике се године спрема за њу и њен долазак. Не зна он да смрт не воли припреме."

ЈАБУКА
У руци сам држао жуту, начету јабуку. Сласт се поливала пљувачком у грлу. Отворих очи. Из јабуке, поред саме петељке, излазио је бели црвић са црном главом. Претури се. Стаде да расте. У почетку полако, а онда, све брже. Постао је велики. Саме су му очи биле као две људске главе.
Ја сам се за то време смањивао од страха. Побегао сам у отвор из кога је црв изишао. Стигох до средине јабуке и склоних се у семенку. Срце ми је јако куцало. Чуо сам како се црв, уз фијук, смањује. Затим  појури да ме тражи. Јео је халапљиво. Од јабуке остале су само семенке - и тако сит одгегао се.
 Из семенке је израсла лепа јабука пуна румених плодова. Под њом је млада девојка са плавом косом, коју су плели неуморни пауци.
Седела је на белој столици и писала писмо свом драгану. Када се умори, писмо је наставило јато шарених лептирица, а она би пожелела да се освежи. Два детлића кљуцала би петељку јабуке у коју би упрла прстом. Сласно је јела јабуку. Огризак је предала белом галебу који га није испуштао до брзе  речице. Тамо га је преузимао врх највећег таласа. С њим се утркивало јато рибица. Најнесташнија је успела да отме огризак и избаци га ван тока.
Било је то наше имање. Из огриска искочи семенка и истог трена претвори се у дрво са огромном крошњом. То је приметила моја вереница. Потрчала је јабуци и убрала једну. Таман је хтела да је загризе када зачу: - Немој ме ... - Уплаши се и испусти је. Дуго је нарицала - до сумрака. Почело је да захлађује и тада је склонила руке са очију. Угледала је предиван цветни воћњак јабуковог дрвета. Израстао је дуж пута, којим се јабука откотрљала.
УГОДИЛИ СУ МУ И НА ОНОМ СВЕТУ - КРСТ МУ ПРАВИ ХЛАДОВИНУ.
                                                                  /Тринаести војник/
ЦРНО СРЦЕ     
Прсти на руци били су дугуљасти. Од њихове дужине шака се редовно ломила.
На ноктима одувек памти мале беле мрље. Није им дао да расту. Грицкао је до заноктица само да пре нестану.
Кажипрстом је обгрлио реп шоље и пио црну кафу. Испијену шољу преузела је девојка Симка.
Загледала се у њу да би убрзо устрептао сваки део тела, а очи су живо палацале. Шоља испаде. Заобилазила је све на путу и докотрљала  се до ћошка собе. Онда се вртела око себе и умирила. На поду пред девојком остаде црно срце од кафе.
Пала је на колена и руке. Затим је забацила главу и показала дланове. На десном је било црно срце, док је под остао чист. Мицала је уснама, али  без гласа. Сузе су се сливале низ образе на руке и спирале срце са длана.
Младић Ћетко је отишао као опарен. "Сузе и вода се не мешају. Ове се мешају", помислио је тада.  
Затим је отишао у варош на школовање, које је трајало три године. Мучили су га страшни снови. Сањао је стару швапску кућу, која је имала велики ајнфорт и огромну тешку капију.
Када би у сну отворио врата од кухиње, где је спавао, и стао на први степеник, капија би се уз гробну тишину отворила. Без лика црна неман кренула би к њему да га угуши.
Пошто га је она морила скоро сваке ноћи, досетио се: да би успео да побегне испред чудовишта, пре спавања би у кревету испружио ноге. Тако се будио, али је успео у сну да умакне. Касније, увидео је да је довољна и једна испружена нога.
По завршеном школовању Ћетко се вратио. Пожелео је да види Симку.
Чим је попио кафу, уз растегнуте усне у виду немог осмеха, узела му је шољу. Она је показивала исто што и пре три године. Девојка је проговорила као да није никад ни занемела: - Волим те!

УЈАК
Ујака Љубишу су нашли крвавог на земљи поред козе која га је обилазила мекећући.
- Иди куда си наумио. Поведи и њу - мајка ми рече слабашним гласом показујући на козу. Пред наш полазак лекари су утврдили да је ујак на себе дигао руку.
Ћук се огласи. Белка и ја пошли смо у ноћ. Овде путовања започињу при пуном месецу. Путника не прате - само се понеки камен откотрља у голубњачу. Ако се то деси, пробуђени промрљају: - Опет, неко оде.
Баш смо прелазили задње брдо када се појави пред нама анђео са ликом ујака и његовим гласом прозбори:
- Кренем ли да закољем козу, она ме посматра, као човек. Гледа ме дуго. Последњи пут је дубоко завиривала у душу. Указао јој се пун месец. У месецу небо. У небу облаци. У облаку плава река. У реци сплав. У сплаву свитац. У свицу пун месец. У месецу двоје младих. У младима љубав. У љубави срца.
  Два срца се нађоше на брвну. Лупају јаче него сва друга. Одваже се и једно другом крену у сусрет. При сукобу не падају са брвна. Загрљени надлете га.
Градитељ брвна надаље види само једно срце. Нервозно шета по њему. Наднесе се преко брвна и оно га изда. - Анђео се тргну и одлете. У лету додаде. - Коза је бленула ... док сам падао ... у амбис. Када дођете ... до манастира, врата ће бити отворена.
Још једном сам бацио поглед на брда која смо прешли. Световно име сам мрзео. На крштењу кум ми је дао, не име, већ надимак боксера из далека. Јежио сам се када су ме тако ословљавали. Зато сам га радо одбацио и ушао кроз  већ отворена манастирска врата.
КАДА БИ НЕБОМ УМЕСТО ПТИЦА ПИСМА ЛЕТЕЛА, ТВОЈЕ БИ МЕНИ СЛЕТЕЛО.
                                                                /Четрнаести војник/

УСКРШЊЕ ЈАЈЕ    
На вратима уреда стајао је дечак од својих дванаест година. Обратио се скоро женским гласићем:
- Изволите - у руци је држао нарамак књижица. Били су то рецепти за колаче. Пришао је младој жени.
- Дозволи да погледам - била је, на први поглед, богата збирка рецепата. - Буди добар, па наврати при крају радног времена. Добићемо плату. Сада не могу купити.
Дечак је отишао. Био је обучен у старо изношено одело, али је мирисало чистоћом. Око пола три вратио се.
- Желите ли купити књигу?
- Да - рекла је дајући му десет новчића. Тада је погледала дечака. - У оку ти је суза као ускршње јаје. Зашто си тужан?           
- Данас нисам ништа зарадио. Нисам ништа јео.
Млада жена му је дала још пет новчића и испратила га.
Наредних година правила је предивне колаче по рецептима из књиге. Могла је лако да пронађе састојке за своје специјалитете.
Догодило се да је неке године са својом породицом била на одмору. Време је било необично за то доба године. Небом је неко бикарио. Бикови су се у инат отимали. Овом крвавом пиру море је нудило со.
Деца су се ужелела колача од куће. Наговорили су маму да их поведе на тврђаву, где је била најлепша посластичарница. Дочекао их је сто са белим столњаком и посластичар у белом са белим зубима. Колачи су стигли. Поред наручених у тањирићима се појавио и по један више. Прво су деца приметила:
- Мама, ти не правиш овакве колачиће. Овај личи на пет новчића, само је пуно већи од њих.
Мама се окренула ка кухињи. Уместо посластичара који их је услужио, на вратима је угледала момка од кога је својевремено купила збирку рецепата. Црте лица остале су исте, али знатно одрасле. Изгуби се с врата.
 Мало је времена прошло, а он је дошао до њиховог стола носећи пуну корпицу разнобојних јаја.
- Изволите, децо! Узмите, госпођо! Ускрс је, да се куцнемо.

КЉУЧЕВИ
Бог зна бити преварен. Тада се наљути и пљује по свима. Није у стању да одреди кога треба, јер како објаснити оне летње пљускове са крупним капима.                         
Шљапкао је стопалом по барици. Сви у месту су га знали, ако ни због чега другог, а оно што је увек ишао бос. Никада се није обувао. Мада су многи, посматрајући га, приметили да има ожиљке, који су се мотали у круг око ногу, изнад глежњева. Говорио је да му је то од необичних и неудобних сандала, које су му родитељи куповали. Како је у месту био само један обућар, није било избора. Родитељи, као и сваки други, нису допуштали да им син иде бос. Њихова строгоћа га је обувала. Зато је одлучио кад одрасте да никада не обује никакву обућу. Да ли је то истина или изговор, нико није могао да докучи, јер је стигао у ово место из далека, тек пре пет година.
Како било да било, ено га гаца у барици. За појасом увек носи свежањ кључева. То је необично велики свежањ. Wегово кретање је звецкало. По мраку се лако познавао. Било је ту малих , великих, сребрних, поцинкованих ... Сви су припадали њему и његовој фамилији. Затварали су подрум, обезбеђивали улазна дворишна врата, закључавали бицикл, обезбеђивали таван, електрично и гас бројило, водомер, поштанско сандуче ...
Био је то чудан оркестар кључева. Wихово звецкање наликовало је узнемиреним  пчелама. Желели су да се отргну са алке. Неки је за трен успевао да се скине. Музика би се мењала, а он би сместа наћулио уши, вратио се који корак и подигао га.
Када би га неко слободнији упитао да ли постоји кључ који нема за својим појасом, одговорио би, као да некуда жури:
- Немам кључ за душе.
ГЛУМЦИ ЖИВЕ ТУЂЕ ЖИВОТЕ.
СОПСТВЕНИ ИХ ОЧЕКУЈУ У СТАРОСТИ.                           /Петнаести војник/

ВЕЉКОВА ЗАБЛУДА
Свакога дана Вељко је изводио из стаје најбољег овна. Китио је Галина медаљама које је добио у рату. Нико га у двобојима на вашарима није могао да победи. 
Тога дана Вељку се изненада помрачило пред очима, па је ушао у кућу, остављајући овна у дворишту. Кроз одшкринута врата успео је да се прошуња.
На улици сви су застали у чуду. Жене су се пљескале по образима, а мушкарци су постављали дланове на чело да би боље видели. Галин је парадирао, подигнуте  главе, као да пасе небо. Јако сунце и острижено тело истицали су неговане рогове и бројне медаље.
Дотле је Вељко лежао у кревету и гледао у празно. Као да је нешто препукло у њему.
"Сви ратници су преварени, било од других, било од себе. Заблуда све победи. Кога победи раније, тај покуша да јој се додвори, приклони, наслони на њу. Онај касније теже прима пораз, признаје кривицу и постаје неприлагодљив. Ти си, Вељо, од оне друге феле", као да слуша Јулијанине речи.                                        
Јулијана је била његова најстарија сестра. Удала се за слугу Митра пред рат. Рат је шибао земљу, воду, срца и најзад прошао. Митар је био на кривој страни па  је побегао у недођију. Јулијани  се јавио писмом. Једини је Вељко знао да чита. Читао је: "Удај се, нека ти је просто. Ја не смем назад. Ти не смеш овамо, ухапсили би те."  А писало је: "Волим те. Дођи. Чекам те."
У другом писму стигле су паре за пут. Вељко га, као и последња два, није показао.
Јулијана је наставила да подиже Вељкове синове. Имао их је три. Млађи је завиривао старијем у годину.
"Е, Вељко, изгубио си сестру тада, добијени рат знатно касније. Толике године ниси написао ниједно писмо. После оних из иностранства од Митра, увек  си се изговарао када је требало да прочиташ некоме  нечије писмо.
Адресирана писма на твоје име си враћао. На њиховој полеђини, пошто си био виђен грађанин, поштар би, без поговора, забележио: "Не станује на овој адреси, непознат" - пребацивао је Вељко сада себи у кревету као да се не ради о њему.  Поспане душе спремао се за вечна ловишта.

СМЕХ
На месту, где сам желео да пређем на другу страну, улица је била најшира. Пешачки прелаз је био неких педесетак метара даље. Дошавши до пола, угледао сам мали ауто који се приближавао вратоломном брзином. Пропустио сам га. Само што сам то учинио, иза леђа чух пиштаљку.
Окренуо сам се и угледао бројне пролазнике. Стајали су на самој ивици која је делила коловоз и плочник. Била је то непрегледна врста и допирала је до музеја. Сви до једног су се осмехивали. Qутио сам се на њих, јер ме нису упозорили да је у близини полицајац. Уствари, они су због њега и били ту, да се забављају.
Кренуо сам ка полицајцу, смех је био све јачи. Сетих се да сам пре пола сата за рођендан пријатељу купио играчку за смех. Смех се огласи из мојих руку. Брзо надјача  велеграђане. Лако се уверих да смех најлакше признаје пораз.
Платио сам казну. Само два новчића било је довољно за толико смеха. Заиста јефтино. Мисао ме је носила на пешачки прелаз.

ЕПИЛОГ
Јутрос сам завршио штампање "Збирке прича и снова" Првог војника и афоризама његових другара. Ни до данас нисам дознао: ко је Први војник?
После свега, желео сам да се мало одморим и приметих, преко пута редакције, у хотелској башти, слободан сто. На њему су остале само три шоље за чај од гостију који су тек отишли. Наручио сам омиљено пиће и отпивши гутљај, уживао сам.     
- Опрости, да ли је слободно? -  рече мушкарац у кожном оделу, који је већ држао столицу рукама.
- Само изволи! - одговорих му.
"Ја сам Xевад Шеко. Пре три године сам био у ронилачкој екипи која је извлачила старине са давно потопљеног брода. Место се зове Азурско, најпознатије летовалиште у мојој земљи. Међу туристима си био и ти.
 Тога дана се завршавало наше истраживање. Спремали смо се за покрет када си стигао на док. Био си задихан и ошмуран."
"Нисам то био ја", одговорих, изненађен том тврдњом.
"Питао си нас", настави он, "када полази први брод? Чувши одговор, изуо си ципеле на брзину, истресао из њих нешто у море и заспао уз стуб на доку. Спавао си отворених уста. Мој пријатељ Неxад, који се бавио уметничком фотографијом, није издржао. Пришао је и сликао те.
Пожелео сам још једном да се окупам пре него одемо. Маску нисам скинуо. Недалеко од обале сам пронашао бисер. Били смо пресрећни. Ти си се од те ларме пробудио. Загледао си унутар ципеле.
Раздрагани смо отишли, а ти си нас безвољно поздравио.
Бисер сам љубоморно сачувао за себе. Са њим су дошле многе невоље. У стану сам имао мноштво препарираних птица. Ноћу ме будио отужан мирис. Птице су заударале на изнутрице. Сваке ноћи друга. Пошто бих најлепше заспао, ухолаже би се пењале уз врат. Веселе рибице све спорије су пливале у акваријуму. Сакривале су се у траве. Одела су била пуна мрља. Носио сам их на хемијско чишћење - без успеха. Нисам био безбедан ни у купатилу. Пацови су извиривали из клозетске шоље.
По наговору моје жене отишао сам до врачаре. Рекла ми је да ће недаће престати када вратим бисер човеку, по надимку Први војник. Упитао сам је да ли би препознала тога човека. Одговорила је потврдно.
Позајмио сам твоју слику од Неxада и отишао поново врачари. Климнула је главом  и рекла само да живиш у суседној земљи.
Лутао сам по твојој земљи. Свакоме показивао слику. Једни су одмахивали главом, а други су слегали раменима. Све док нисам стигао пред најмање село на мом путу. У сусрет ми је ишао црвенокоси дечачић. Гледао ме право у очи. Пришавши рече:
 - Ја сам најстарији син Јеротија Гробарина. Наше село има само три куће и двадесет осам душа. Зове се Тројство - загледао је слику и наставио. - Изнад очевог кревета виси велика урамљена слика. На њој су његови другови из рата. Међу њима је и овај чика. А, отац? Ено га, доле!
Нашао сам Јеротија, где орезује малињак.
- На слици је Први војник - рече изненађен призором. - Са њим сам био шест месеци у јединици. Лепо смо друговали. Потом је прекомандован у ударну једницу. Рат је потрајао још годину, али га касније нисам срео. Сећам се, у кући бабе Марије, где смо се сместили, причао је да живи у градићу који се налази на нашој највећој реци ... негде на северу. Име града сам, нажалост, заборавио. Поменуо је да у њему постоји црква на чијем врху су заједно крст и полумесец. По предању, туђинска је војска некада  освајала све пред собом и крајем јула ушла у његов град. Ту се утаборила. Преко ноћи, за Св. Илију, нападао је велики снег. Све затрпао. Војсковођа се побојао. Мислио је да га бог опомиње да прекине са освајањима. Да би га умилостивио, подигао је цркву са крстом и полумесецом. Вера је саможива. Свака жели свој храм и не трпи друге у њему. То је једина црква у којој живе два бога у слози.
Са Гробарином сам ћаскао за вечером. Није ми дао да наставим пут, а да ме не угости. На растанку је замолио да те поздравим. Сутрадан сам кренуо даље, на дугу пловидбу највећом реком, пуних петнаест дана. Пролазећи поред бројних места, посматрао сам врхове цркава.
Пре неколико часова угледао сам крст и полумесец. Обрадовао сам се. Био је то крај лутању. На пристаништу твоји суграђани су ме упутили у новинско-издавачку кућу, а ови овамо. Најзад сам те пронашао. Ево слике и бисера! Сја као да је сада у мору окупан.
- Али, то нисам ја. На слици је мој ... брат близанац.
- Води ме њему, молим те!
- Он се из рата ... није вратио ...
Однекуд бели миш протрча поред стола.