Никица Банић

ПОСЕТА                 
Зовем се Никола. Радим као новинар у "Нашим новинама". Сусрет са старицом Маријом уговорио сам преко нашег конзула. Усправна, живахна, дочекала ме је бистрим погледом. Приметио сам да не носи наочаре ни штап као други стари људи. Већ је била припремила причу:
- Дошла је јесен. Лишће је брзо опало. Ранијих година се знало: падао би један по један лист. Те године дрво одједном оголи. Све у истом дану. Да се нађеш под њим, завејало би те.
Сумрак је додиривао наборане прозоре када је у блато и село дошло  нешто војске. Ушли су у ову моју кућу. Рекли су ми да се ту настањују, а мени су дали нужни смештај - на крај села. Послушала сам јер нисам имала избора. После их нисам више видела.
Живо се сећам тих дана. Свега сам се у животу нагледала, али што се тада догодило никада нисам. Сад ћу ти рећи: јежеви су се шуњали и кашљали као људи. Пацови су гугутали по олуцима и дрвећу. Жабе су дубиле у ритовима гузицом јаме у које су пропадале. Пси се ваљали по ледини где се стрвина тек распала. Прелећући пашњак, вране су губиле орахе које су сточари трпали у xакове и носили кућама ...  
Док је баба говорила, посматрао сам где се војска сместила. Била је то зелена кућа под бројем три.                                                                                                                                                        Од богатства остало је пиргаво појило за коње на коме су уклесани жир и година градње. Оронули бунар завршен је годину раније. На њему је писало име домаћина - Јаков Ремац.
Ушли смо у кућу. Показали су се злаћани пехари и свећњаци најдивнијих шара.
- Стално их брискам. Већ су остарили. Сјај је утуљен. Мој покојник је говорио да злато настаје од гвожђа. Шалио се, будалио мој Јаков.   Скупљао је старо гвожђе и њиме трговао. Где сам ја отишла? Боже, старост ... Јеси ли за кафу?
Ставила  је џезву и наставила:
- Мој први комшија Петар је у младости прележао опаку болест. Од тога слух и вид су му се изоштрили. Очи су боље виделе, а уши чуле оно што је за друге било нечујно. Није могао да спава, само би преко дана мало прилегао.
Казивао је да је јасно слушао разговоре војника. Када је војсковођа туђинац сазнао да против себе има војску свога стрица, отишао је до њега. Изљубили су се. А војничку реч дали о ненападању. Обе војске су биле изнурене од претходних борби.
 Одмор је добро дошао. Војници су проводили време како су желели. Неки су спавали по цео дан, други резбарили фигурице  од дрвета, трећи причали шале и певали. Дуго је трајало. Војници су се заситили одмора. Почели су да се картају за новац, опијају, свађају, па и потуку. Први је војсковођа ово приметио. Увео је страже, иако није претила опасност. Мислио је да ће се промрзли војници мало смирити. 
Баба је ставила кафу на сто.
- Војсковођа је размишљао како да им доскочи.  Како их оно ти назва? Да, афоризми су били једино штиво које је волео, те се досетио.
 Једнога јутра постројио је војску обративши се: - Војници моји, гугутке моје подбуле, дуго сте већ одвојени од својих, па сам одлучио једног од вас да пошаљем на петнаест дана кући. Да бих одлучио ко ће од вас бити награђен, смислио сам малу игру.
Баба ме повуче за рукав и позва у собу чија врата су била отворена.
- Овде су, по зидовима, исписивали своје мисли. То им је био наградни задатак. Онај који, по оцени војсковође, напише најбољи тај, како кажеш, графит, иде кући. 
У руци је плесала вретенаста четкица. С времена на време је мењала плесаче. Плава боја је слушала танке прсте док су калуђерска мирноћа и дим уживали. Мисли су писали красописом. Томе их је учио војник-иконописац. Садржај записаних мисли није ни монашки ни војнички. Нико од војника није имао име. Међу собом су се ословљавали бројевима: Први, Други ... Тако су се и потписали.
- Сутон је био - настави старица -  када су војници известили да је задатак извршен. Војсковођа им је обећао  да ће зарана прочитати још једном све написане мисли. То је учинио.
А, онда војсковођа је на смотри рекао: - Војници моји,  нажалост, данас нећу прогласити најлепши афоризам, ни име награђенога. Добили смо наређење од више команде да одмах кренемо даље.
Војници су  се гледали. Петар, који је све ово крадом посматрао, причао је касније да је сваки на челу  онога другога видео како се бора издужује. Уместо подочњака гнездила се брига. Момци нису ништа зло учинили.  Криви су владари, крива је моћ - најгора рђа. Не напада ни круне, ни царски трон, већ саме цареве. Кад их моћ освоји и изједе, крећу у рат.
Бабин поглед прелете собу и паде на кестењасту полицу за књиге, која се налазила одмах до ње. Узе свеску тврдих корица:
- Ово је од њих остало. У брзини су заборавили. То је збирка коју је сачинио Први војник. Тако се, видиш, потписао. Међу корицама се налазе приче и снови. Можда је неке доживео, неке слушао, а вероватно је, понеке и измислио. Приче је писао ћирилицом, а снове латиницом. Петар је чуо у једној препирци да је Први војник полутан. Он живи негде у твојој земљи. Понеси му, лакше ћеш га пронаћи него ја.
Дошао сам овамо да бих написао репортажу о нашим војницима који су писали афоризме у рату, а сада носим "Збирку прича и снова" Првог војника.
СЛАБ САМ ДА СЕ БРАНИМ ОД МИСЛИ,  НЕЈАК ДА СЕ БОРИМ ПРОТИВ РЕЧИ.
                                                            / Први војник/ *
* Афоризми које су војници писали по зидовима просторије су придодати "Збирци прича и снова".

ЗБИРКА ПРИЧА И СНОВА
БИСЕР
Стаза је утрта. Крај ње девица немира плете косу. Над њом ветар промиче дахом врућине и један човек пође за неким - док два свица спавају крај глога.      
Путник намерник на стази срете пужа. Прихватио је његов ход. Пуж је одмицао низ стрмину. Онда сиђе са стазе и пође преко њива. Плазио се и пузао. Човек га је пратио.
Месец је сменио сунце. Прешли су читаво поље. На његовом крају дочекала их је пужица. Сада већ путник примећује да је изгубио пуно од хода. Тргао се и загребао као парип и трчао је дуго ... Престао је угледавши море. Оно је било далеко два забачаја каменом.
Изненада му у ципелу ускочи каменчић. Када би се то раније дешавало, путник би каменчић прихватао, мувао би га стопалом све док не би нашао место за њега.
Познато је да свака ципела има места за каменчић. Да ли ће га угостити, не зависи од ње, него од доброте ноге, боље рећи, од власника ципеле и његовог расположења.
Стигавши на док, путник је био љут и нерасположен. Сазнао је да је закаснио и на други брод због обичног љубавног састанка пужа и балаве пужице.
Изуо је ципеле и истресао каменчић. Било је то једино до чега му је било стало у том тренутку. Ноге су радосно веслале по води. Наставио је да чека брод који ће кренути за три сата.
Око њега група ронилаца скупљала је опрему за покрет. Путник се загњурио у умор и одмарао. Из тога, врло брзо, пренуо га је глас:
- Видите, шта сам нашао!- викао је један ронилац.
- То је бисер! Па, то је бисер! - сви су се обрадовали.
- Нашао сам га, ту! - показивао је срећник на место где је путник завитлао каменчић.
"Да то није из моје ципеле?" помислио је. Узео је ципелу и загледао дно. Угледао је удубљење величине зрна бисера.
Ципела је воњала на протекло путовање.

ШКОЉКА
Гледао сам небо; птица је одлетела. Ишао сам ливадом и приметих два дуга ува како стрижу; уперих пушку, зец побеже. Запех за бусен и змија шмугну.
Сишао сам до обале и подвио ногавице. У води угледах предивну шкољку која је самовала. Зађох у реку и забацих удицу. Воду сам замутио. Риба се отргну. Када се разбистрило, шкољка је била на истом месту, мировала, као пре. 
Сагнуо сам се и руком је извадио. Биће леп залогај, помислих, окрећући се ка обали. Отворио сам је. Пошто сам се осладио, љуштуре завитлах ка брду. У њему сам приметио безброј отисака шкољки на стењу.
Схватио сам шкољку и њено мировање: смрти, више но животу, радује се будући фосил.
ОДРЕКАО БИХ СЕ СЕБЕ, АЛИ ЈЕ ОГЛАШАВАЊЕ СКУПО.
                                                                            /Други војник/
КАМЕНЕ ПЛОЧЕ  
Никодин Симанић служио је војску у граду чије су име често мењали. Колико имена - толико и мостова. Име промени и нови мост се сагради. Препознавали су га по најстаријем мосту, остале су само бројали.
Град је гледао дивљач на брду како се  разиграва. Камење по брдима било је глатко као обрашчићи. Кише су га углачале, усијале.
Никодинов чукундеда отео је девојку јашући на коњу. Wеговом прадеди даровали су девојку по коју су сватови већ кренули. Баба по мајци не зна да ли је заволела полузрелу јабуку или његовог деду. У старости се жали да је јабука била црвљива.
Млади Симанић је желео да упозна девојку другачије од својих предака. За време вежбе логоровања на каменој плочи је изгребао: Никодин Симанић, село Гавраново, општина Крушчица. Можда ће нека чобаница да примети и прочита. Прижељкивао је да буде плава, болесно плава, са дугим прстима; да има хладне глежњеве како би мушку јарост сузбијала.
                                                                                         .  .  .
Већ шест година је прошло како је бацио војничке цокуле. Вратио се планинарењу.
Ових дана наишао је у пределе војниковања. Са дружином је постављао шатор. Узео је најближу камену плочу да укуца кочић. Сва чула су се одузела. На плочи је писало: Никодин Симанић  . . .
Ипак, за кратко дошао је к себи. Вратио је камену плочу на њено место. Приљубљена уз њу лежала је друга снежнобела плоча и позивала га да је окрене. Није могао да верује: Неранџа Ковачевић, село Леска, писало је на њој.
Одлучио је у усхићењу да је пронађе. Била је из села чији су се обриси назирали. Делио га је сат хода од ње.
"Да ли је онаква какву сам је у војничким данима замишљао или је, можда, црнка са крупним очима", сликао ју је низ пут. "А, можда је то див-девојка. Можда је већ скакала са старог моста. Можда . . . можда" - враћало се у мислима.
Мало је недостајало до првих кућа. Мамио га је јарко црвени плод нара. Сишао је са стазе да би се освежио. Боље да није. Дрво је било необичног облика и располућено.  Својим јаким деблом прикривало је камену плочу: Овде почива Неранxа Ковачевић. Настрадала од удара грома у седамнаестој години.
Око њега се зачас начичкала дечурлија. Утркивали су се ко ће му пре испричати:
  - Прве године после грома дрво нара  није рађало. Друге године само процветало, а треће изнова родило, да би прошле године јели с њега најслађе нарове.
  Нисте ви једини. Многи намерници дођу да виде наш нар. 
  Игра их позва. Одоше као да их ковитлац подухвати. Нису стигли све да кажу.

САТ
Радили су вредни мајстори из света. Неке далеке године поставили су сат на торањ сеоске цркве. Сви су на њ гледали као на божанство.
Први петао је престао да кукуриче. Приметио је да се нико не буди уз његову песму. Сат је уљез. Од тада се повукао у себе.
Срећом, није завршио у лонцу. Домаћица се сажалила, домаћин се смиловао. Дали су га у прву свадбу, где је висио наглавачке завезан за јарбол. Испрва је отресао крилима али су га она после издала и отрембесила се.
Несмотрени сват ранио га је. Када су пијани сватови оставили заставу, нико не зна како, петао је успео да се, иако озлеђен, одвеже. И даље се нагађа куда је отишао. Тајна мирује.
Верује се да је жив, јер и даље се чује кукурикање, кад му време није. Остало је да пркоси сату и свету.
КАМЕН НА ВАШЕМ СРЦУ ЈЕ НЕЧИЈИ КАМЕН ТЕМЕЉАЦ.
                                                                          /Трећи војник/         
НЕДЕЉА     
Недеља - слободан дан када се мештани и стока одмарају. Qуди би бежали од кревета - у њима је већ лежала врућина. Одмарали су се под дрвећем и плотовима.
Ми, деца, играли смо се сваког дана и нисмо примећивали разлику међу данима.   Тада сам пошао у први разред - у школу сам ишао свакодневно. А онда је дошла недеља и тетка је рекла да се не иде у школу. Како? Свашта?!
Нисам могао да схватим; хтео сам да идем. Наваљивао сам. Имао сам плитке очи, зато се лако излише пред тетком. Није имала друге него да ме поведе, да ме разувери.
Као да је само брдо размештало камење за ову прилику, те нисмо посртали. Ишли смо ка школи која се издизала у дољи покрај главног пута. Изнад ње, у брду, наткрилила се црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. Обе су имале звона. Школа мало домарево, а црква велико звонарево. Наглуви би рекли: "Велико тучано звоно котрља орахе низ грло, а мало као да крцка лешнике."
Спуштајући се низ стрмину према школи, зачули смо звоњаву. Звона су одјекивала заједно. А опет, свако се засебно чуло. Ликовао сам у себи пркосећи тетки. Дочекала су нас три миришљава чемпреса и гвоздена закључана врата. Нисам видео ни учитеља, нити некога од својих другара. Подвио сам инат. Ипак ми је лакнуло: данас се ,заиста, не иде у школу. Али, зашто ми се учинило да чујем звона разговетно?
- Видиш, нема никога! Ни домара нема. Он недељом у цркви звони - шапутала ми је на уво.

ЗЛАТНЕ РИБИЦЕ
Истресао је једну, да би за сат-два испразнио и другу чизму. Указало се велико лесно брдо. Сви су се смејали Марковом умећу и насталом делу. На крају су се од смеха заценили. Од просутих суза наста језеро у дну брда - боје њихових очију. Смех прерасте у дивљење сељана.
Краљевић је само мало предахнуо. Носио је кабаницу од овнујског руна. Двадесет најбољих овнова је жртвовано. На њему су остављени брабоњци по Марковој жељи. Мајстори кројачи нису их смели скинути.
Марко учепи ногом у језеро и све их исполива. Почели су да се даве у води. Када су дошли к себи, није га више било; само су брабоњци још падали с неба. Долазећи, присећали су се, рекао им је да је пошао сељацима у друго село да извеје поље пшенице.
Разговарајући  о Марку приметише да се у језеру праћакају пресрећне рибе. Пожелеше да пецају.                              
Прву је упецао старешина села. Враголаста риба прозбори:
- Ми смо златне рибице,  златније од свих. Испуњавамо тристо тридесет три жеље свакоме ко нас упеца. Услов је да нам риболовац каже све жеље да би их почеле испуњавати и то редом који ми одредимо.
На обали пецање је заменила заједничка брига. Свако се напрезао да се сети својих жеља. Без успеха - само су најуспешнији допирали до стотињак.
Од муке старешина је први скочио у воду. За њим  и остали. Сви до једног постадоше рибе. Нису биле радосне, нису се праћакале, само су злаћане главе извиривале и у један глас збориле обали:
- До малопре смо биле људска бића, а сада смо рибе. У сваком моменту човек има по коју жељу. Онај који има три, може   за себе  да каже да живи; онај са мање - умро је за друге; док онај са више од три жеље  у једном трену  - умишља да живи.
НЕКА ЈЕ МНОГИМА ЗА УТЕХУ, ЗАТВОР И ДАЉЕ НОСИ БРОЈ.
                                                    /Четврти војник/
 РУПЕ         
Пљусак је заливао шине, а рђа се радовала. Шћућурен на дрвеном железничком прагу жалио је за пластичном кесом која га је понела пут смрти. При дну насипа указа се рупа довољна да  га заштити, али његове ногице биле су слабашне за то. Капи су добовале по свакој длаци.
У уобичајено време туда је наишао пружни радник. Сакрио га је под кабаницу и скоро сувог донео кући.
Наредних десетак година био је најсрећнији пас у радничком насељу. Власник га је водио у лов. Улазио је у најгушћу трску и налазио плен. Рањену птицу не би усмртио. Доносио је малаксалу пред господарове ноге.
Милостиви ловац је неговао унесрећене птице у друштву осталих сличне судбине, а заузврат, када би оздравиле, нису напуштале његово двориште.    
Није све било идеално. Власник би наговарао пса да уђе у рупу и истера лисицу. Није било успеха: укочио би се, укипио, накострешио и гледао је неко време у рупу. Сетио би се оне поред насипа када је био мали, схватио би ловац. А онда, као опарен кренуо би назад, не обазирући се, у господарево крило. Није га више вежбао томе.
Пас је волео да посматра огромне зелене вагоне, који су се мували тамо-амо по шинама - гуркали један другог. Пратио би их погледом све док их тунел не прогута.  Угледавши црну рупу након проласка воза, пас би смањио зенице, скупио капке и болно зацвилео.
Добијене чворновате коске скривао је у дну своје кућице. За разлику од других паса није копао рупе за њих. Правио је од њих брдашца. Затим би их разваљивао и глодао белину костију док не би згасла у кућици.
Дрво са слоновим ушима одавно је већ израсло. Календари на зиду су опадали. Пас је почео да седи око њушке. За наредне три године је побелео, слабије јео, још слабије видео, да би на крају сасвим ослепео. Сваки шум је тумачио као опасност. И даље је чувао господара: лајао је насумице.
Лајање је све више сметало укућанима. По наговору својих домаћин је затражио помоћ  суседа. Сам је ископао рупу где ће почивати његов љубимац. Када је завршио копање, пас је већ пресвиснуо. "Жив није хтео у рупу"- отело се домаћину.                             

ФОТОГРАФИЈА
Узео сам греипфрут са гондоле и загризао кору. Стиском руке цедио сам горак сок у уста - као да је од моје жучи.
Qуштуру сам вратио на гондолу. Напустио сам продавницу. Греипфрут нисам платио. 
Силазио сам низ степенице које су врлудале у доњи део града. На сваком скретању мирисала је по једна мимоза. На  задњој степеници дочекао ме је улични фотограф, главе обрасле у катран, косе и браде пуне тамјана. Топао поглед, благ глас и дуга реч:
"Свако  жели да на фотографији буде леп - говорио је као да ме је познавао од раније. - Када се то, уз моје умеће деси, уживање је још веће. При томе се заборавља да ће слика пожутети. Кроз десетак и више година показиваће је пријатељима и познаницима. Биће увиђавни, рећи ће му да се није уопште, а они слободнији, да се само мало променио. У тим приликама  лаж  се не да избећи.
Зато чувајте фотографије које вам се у време сликања нису допале. Сликајте се када сте тужни - јер туга не мора бити ружна, када сте нерасположени - јер нерасположеност не мора бити последица старења; када сте неприпремљени - јер неприпремљеност није само дечија особина; када сте ...
Младићу, у овом трену сте створени за фотографију. Молим вас, станите пред објектив. Осећам, биће изванредна слика. Ја частим."         
ПАЗИТЕ КАКО ГАЗИТЕ ПО ЗЕМЉИ - ВЕЛИКО ЈЕ ЗЛОПАМТИЛО.
                                                                                                            /Пети војник/

ЖЕЉЕ У БОЦИ
Свако има понеку жељу коју скрива од очију осталога света. Руке се склопе, прсти преплету, дланови приљубе - између њих  се настани жеља. Ту остане задуго. Ретки су они који се одваже те је шаљу далеко од себе. Пренесу је на папирић предајући га дну тек испијене боце. Запечаћену баце у море и жеља доспе до некога ко се настави бринути о њој.
 Георг је сувоњав, ужегао и опор као бакалар. Нос му баца сенку покривајући стопало дуго као осредњи поскок; лице избораније од било које рељефне карте.
У младости је гњечио змију рашљама поврх врата. Wено тело се претварало у невидљиво око фијукавог бича. Изненада би стала, почела да бљује и у локви отрова би се умирила.
Георг и данас воли трешње. За мање од седмице  обрсти трешњино дрво. Једе плодове са коштицама.           
У ушима му расту толике длачице да је због њихове густине помало наглув. Сваки сан слатко одсања. Локвица пљувачке се искраде преко ноћи и осване на јастуку: стиди се због тога у себи.
"Пловио сам бројним морима, на многим бродовима, под разним заставама. Знао сам данима зурити по површини воде док би се море уливало у моје срце. Свака вода има своју боју и нема боје која није у води.
Са дугих путовања донео сам ових двадесет боца. Већ се прашина по њима ухватила, паучина испреплетала; у њима су жеље. Неки су их бацали из радозналости, а неки из нужде; плутале су грлићем изнад воде." Погледом је миловао стакло. "За њих је доцкан. Ниједну нисам до сада отворио, а и не бих. Оне ме не занимају. Доста ми је мојих жеља. Надам се да ће се неко појавити и рећи: Ово је моја боца. Вратите ми је назад, господине. Радо бих то учинио."
Глас пустолова је замицао у дубину ноћи. Питао сам се шта би било да зна да сам јуче боце отворио. Биле су све до једне његове. Препознао сам му рукопис.
Остало је обојици да се надамо да највеће извињење није потрошено. Упутићемо га један другом већ у берби соли. Ја - јер сам завиривао у његове боце, а он - јер је лагао.
Нешто ми говори да ће изврдати одговор као и увек. Покушаће, отприлике:
"Једном сам бацио боцу са поруком у море да бих спасио наш брод из невоље. Нико то није видео. И помисли, решио сам тада: ако се сада извучемо, никада нећу послати ниједну поруку, ниједну боцу. Сам Бог нам је помогао."

Направићу кисело лице и знаће да   нисам поверовао.  

СЛОНЧИЋ
Био је сићушан - мањи од миша.  Имао је ту срећу или несрећу да се роди у слоновском свету где је обичај да се рођендан слави сваког месеца. Почели су да га, у име славља, вуку за уши. Осим тога, мама их је истезала ако не би послушао. Тата је наставио да га чупка кад год би се овај посвађао са другим слончићима. То су и други видели, мало-мало па  би га за уши потегли. Уши су убрзо постале огромне, плазале су се по земљи. Сад су му гњечили нос. Тобоже, балавио је, а то је недопустиво за некога ко је из угледне слоновске фамилије.  И више то није био нос, већ сурла - од стида се повила.
И даље су га салетали. Остао је реп. Од узнемиравања реп је почео да се скраћује. Таман су дошли до пола своје намере  када се слончић досетио:  одлучио је  да расте. Али се мало преварио. Прерастао је своју одлуку. Ижђикао је више него што је хтео. Од тада нико га није задиркивао.
Нажалост, није престао да се стиди: уши је повио као да жели покрити очи, а када хода, под његовим ногама не пуцкета ни гранчица.
УЖЕГНУ ИСТИНЕ ОНОГА КОЈИ НЕ СКИДА РУКУ СА БИБЛИЈЕ.
                                                                                                     /Шести војник/
                                                                                                      
НОВЧАНИЦА  
С времена на време инспектор Јефта је долазио по доручак. Куповао би мало кобасица, мало чварака, а хлеб би припремао сам. Уствари, избор је препуштао месару Ћипрентију. Када је требало да плати, Јефта би помислио: "Неће наплатити јер сам инспектор."
- Ма какви, ни случајно - кућа части, смешкао се месар.
Власт је осветољубива. Неколико пута Ћипрентије је то искусио. Убрзо је посумњао да инспектор сваки пут вади највреднију новчаницу. После неког времена учини  му се да је то, уствари, увек иста, те одлучи да провери.
Пошто је Јефта наручио доручак,  месар је искористио прилику да мало више омасти руке. Зеленкасти вредносни папир је стајао на тезги очекујући да промени власника. Месар га је вратио инспектору. И следећи пут је понуђена новчаница на једном ћошку била видно тамнија, замашћена.
Оба наша јунака добро су запамтила прво показивање новчанице: месар, јер му је крава тада троје отел