Светлана Станковић Авакумовић

Циклус: Ратниче тужни
Деди Радомиру Цици Станковићу, у покој и спомен

Под сунцем

Под подмуклим сунцем                         
над ораницама
воћњацима
ливадама
крај бунара
извора,
потока
немирно срце од врелине да сакрије
да окрепи тело сањиво
да одагна силе нечастиве

Под проклетим сунцем
што ко слутњу, за вратом осећа
и звук демонских корака
негде у даљини
па у мук

Под злокобним сунцем
плач
давно умрлог
Човека

Тескоба
Стеже свој обруч
Нагриза
Разједа

И злокобни дах,
на врату осећа
Откуцаји срца
Сасвим нечујни
Сасвим нестали

Тескоба
стеже обруч
Као слутња
Као злокобно предсказање

И нестаде га

И нестаде га
у титрају сунчеве нити
у дрхтају клонулих трава
У обрисима
лака корака
скривајући се невешто

Одмота се невидљиво клупко
пожутела фотографија
човека кога не беше
ни ова кућа
ни авлија
ни проклете њиве
презрело воће
испуцала земља

Лака корака
невешто
свега жељан
оронули ратник
ратујући
туђе битке …
Победник и једина жртва
сопственог рата.

И растурен би                                               

И растурен би
на сачинитеље
у невидљиве честице
расут
понад куће и авлије
уз брдо
кроз виноград и воћњак
сасвим Слободан
Преко њиве   
под облаком пуним кише
растурен на сачинитеље
кроз шумарак, па низ поток
у невидљиве честице
расут  
у јаругу
вечни мир
и свој Гроб

Ратниче тужни

Да ли се поклонити пред тобом,
љубећи тло којим ходиш.
Или ти као и сваком уморном путнику,
на трен прећутати речи хвалоспевне
и пружити утеху
достојну човека.

Хоће ли се бездан,
у твом срцу,
у твом угашеном оку
испунити плавим океанима,
свим водама овога света?
Како ћеш се васкрснути,
у себи самом,
на јавној,
и срамној голготи?
Може ли то пружити
утеху достојну човека?!

... утехе нема Радомире

(М)ој живот(е)

Какав ужас и крајња одвратност,
према овом безначајном животу.
Тешко поверовати у ту стварност
не налазити некадању лепоту.

Каква туга и непрегледан јад,
носи се кроз чемерне дане.
Очекивати своје душе последњи пад,
Пролећа црне, оголеле гране.

Каква мисао у ову суморну јесен,
док прошлост лута у садашњости.
Откуцај била, последњи занесен,
не чути га, у бића пропасти.

Каква жеља и нада у ништа,
Мучно чекање последњег зрака.
Младости некадања попришта,
не могу се видети више од мрака.

Какав покрет сад може покренути,
Ничије тело из ништавила.
Ништа неће кроз њега кренути,
Сува се стабљика под земљу савила

Једном кад полудим
и кад из моје главе све оде.
Мени све теже биће да се будим,
зрак сунца ће ко нож да ме прободе.

Једном кад бесциљно одем,
а једном, ја знам, у бескрај ћу поћи.
Пожелећу  тад да срце ти прободем,
а бол ће лако, неосетно доћи.

Хеј, човече!

Када погнеш главу пред неправдом каквом
Ти све мање човек ћеш бити.
Кад очи склопиш пред истином таквом
од себе сама нећеш се моћи скрити.

Јеси ли човек или звер обична
Има ли у теби људскости мало
Чему ће ти глава бити слична,
када ти мозак урасте у сало.

Хеј, човече!
Ти за себе тражиш оправдање
И мислиш, крив ниси за слепило своје
Хоћеш ли икада у срцу спознати кајање
када се последњи дани живота одброје.

Призна(ва)ње

Тешко признајем своју слабост
Кад заустим да кажем какву гадост
Осетим у себи, људску коб, јадност
Дупета и главе коначна складност.

Јер далеко досеже људска глупост
Гротескна лица и на њима тупост
Док мозак поврати своју умност
Достојну хвалу, добиће лудост.