Александар Т. Арсић

ВОЛИМ ТЕ ТОЛИКО

Волим те толико,
да ми твој осмех значи
више од хлеба насушног.

Волим те толико,
као што тихи поветарац воли да заспи
у крошњама нежних бреза.

Волим те толико,
као сунце зору,
цвеће росу.

Волим те толико,
да страх од тога да те изгубим,
потире страх од саме смрти.

Волим те толико,
да би дозивао твоје име тако снажно,
не би ли га и богови чули.

Волим те толико,
да би овог тренутка дошао код тебе,
помиловао те погледом и вратио се.

Волим те толико,
да зна да заболи ,
јако.

Када све постане прах,
у пепео све се претвори,
загрлићемо небо срећни јер смо волели толико.

ПЕСМА О ЈЕДНОМ ПРОЛЕЋУ

У једном углу, у крају самом,
У ћошку сакривена сенком искуства,
Светли једна искра.

Тиња полако гасећи дане,
који се налазе иза ње,
Небројене сате, године,

Њена светлост умире.
Њено срце још увек чека нечији дах,
да би опет била пламен.

У данима пролећа искре се пале.
Рађа се живот.
Враћају се успомене.

Један лак корак.
Једно немирно око.
Један стисак руке покренули су све.

Једно име,
благословено међу женама понављам тихо,
плашећи се свог гласа.

Доста речи!
Дајте тишину,
да у њој чујем.

Искро распали пламен.
Осветли сенку.
Помилуј нежност.

Жено!
Саслушај тишину и у њој откуцаје срца.
Ако је сваки откуцај по једно слово мог имена,
нећу више жалити ни за чим.

ПЕВАЧ   

У немирној ноћи препуној лажних речи,
Једина истина би твоја песма.
Тешка истина,
Тежа од самог живота.

Распомамљени звуци нечег,
Јачи и већи од твоје песме,
Затварају круг.
Зачаран, из ког изласка нема.

Ти и даље певаш.
Песмом порађаш истину сакривену, заборављену.
Памте је још они који се сећају времена,
Времена пре зачараног круга.

Ти и даље певаш.
Будиш успаване нежношћу .
Снагом песме невернима ледиш осмех.
Изазиваш ужас у очима оних чији животи јесу оно што нису.

Ти и даље певаш, криком.
Страшним .
Попушта круг из кога није било изласка.
Понесен  жељом, опијен лепотом, одлазиш изнад облака. 

Више не певаш овде.
Ужаса у очима има мање.
Будних више.
А кругова……
Певаћемо заједно.

ПУТ

Поглед.
Огледало истине,
Чак и оне мале скривене
У крајичку ока.

Руке.
Беле, нежне, попут јутарње измаглице.
Јаке, окореле од тешког рада,
Сабирају.

Корак .
Смео, испод ког пршти сумња.
Кротак, стидљив, као сенка настаје.
Оба траже исто.

Реч.
Изречена мисао, истина .
Богатство сабраног,
Наш пут у вечност.