Милован Аксентијевић
Рођен је 12.02.1940. у подкосмајском селу Сибница где је и завршио основно школовање. Неке његове песме речито говоре о животу и детињству. У Осијеку је упознао супругу Мирјану, са којом сада живи на Новом Зеланду, где су такође ћерка Весна, син Жељко, унук ФРАНО и зет Жец. Дишу пуним плућима када је са њима ФРАНО.
Милован се тек од недавно опробао да пише поезију. Дошло је то изненада, након лепог сна о свом селу, родитељима, школи, друговима. Преточио је та сећања у стихове, послао Удружењу писаца ПОЕТА, а касније и за емисију Србија на вези средом, којом приликом је уредник Веселин Џелетовић и Јелена Ђ. Поповић са РТС, похвално и стимулативно утицали и ево за кратко време књига. Основни циљ је био да се пријатно изненади породица и пријатељи, а уједно обрадује супруга Мирјана и деца лепим поклоном за рођендан. Све је објављивано под псеудоним МИЋА ДИКИЋ, (од децембра 2010) а добар број песама је дуго времена био на првој стани сајта ПОЕТА, као најбоље песме.
Одабрано је и шест песама за конкурс ПОЕТИ НА ДАР на коме је добио признање Повељу "Поета".
Отац МИЛИВОЈЕ, вршњак бившег Председника Тита, учесник је у II светском рату, и носилац Албанске споменице. Милован још увек носи сећање на приче свога оца о тим страдањима. То је видљиво и у песми "Мирише највише", " Чујем" и др.
Мајка КРСТИНА, домаћица, шесторо деце. Изузетно је волела снаху Мирјану, говорећи у шали: "Ко састави козу из долине и вука са планине?" Мирјана се и данас тога са радошћу сећа.
СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН
Дуго смишљах како да Ти честитам,
данашњи Твој рођендан,
па ми допре из дна душе,
и стихови полетоше
да Ти стихом поклон предам,
и кроз песме све од себе дам.
***
Када у мају, осване дан 18-ти,
нежни звуци ће Ти честитку пренети,
и за тај најмилији дан,
прегршт песама за твој РОЂЕНДАН.
Најлепше жеље за рођендан Твој,
прими на дар као поклон мој,
најлепше жеље до сада изречене,
и оне које нису нигде наведене,
најлепше речи још неизговорене,
у песми још неиспеване.
Да те срећа и здравље прати,
да Ти се само осмех на лицу злати,
све што могу, на дар ћу Ти дати,
бићу и ја срећан што ћеш га примати.
Прими ову честитку љубављу извезену,
окићену, надахнуту, до неба узнесену,
коју ти дајем за цели живот и Твој дан,
да срећан Ти буде рођендан.
СВЕ моје жеље које преносим теби,
и никоме другом дао их не би,
јер још нису нигде написане,
нити у риму стиховане,
ни песмом опеване,
ни у заносу изречене,
ни у балади компоноване,
ни у причи исприповедане,
ни у бајци насликане,
ни у царству љубави изговорене.
18. мај 2011. Воли Те Милован
МИРИШЕ НАЈВИШЕ
Мирише чађава петролејка у соби чатмари,
што светлом по стаклу палаца и гарави,
миришу умрљане књиге и свеске ђачке,
сузом прве љубави доживљене наопачке,
али како дивно мирише Албанска споменица,
мојих предака, оца и стрица.
Мирише чинија жутог качамака,
и сада се преда мном пуши, посан и без кајмака.
Мирише детињство гологлаво и без опанака,
и зној мирише наших сељака, јунака,
али понекад, само понекад замирише гибаница,
и пуна авлија деце мусавих лица.
Али најчешће замирише цицвара врућа
и моја чатмара, СТАРА КУЋА.
Мирише пекмез од шљива,
јечам и жито са посних њива,
док смо чорбу дрвеном кашиком јели,
и тада многа друга јела желели.
А сада, премда нам је свега доста,
мирис мога засеока у срцу оста,
то нема нигде, одавде до Раја,
то је мирис мога ДОЊЕГ КРАЈА.
Мирише снегом завејани поточић,
и црвени дечији носић,
и кад прохуји пахуља мека,
мирише узбрдица и плашљиви зека.
Мирише тек покошено сено,
и око прве љубави жмиркаво и снено,
мирише стара ограда од прућа,
и лепиња с машћу намазана, још топла и врућа.
И још мирише долина, њиве, жубор воде и врело,
па то мирише само моје СЕЛО.
Мирише клепетуша предводника овна,
миришу поново на узбуну сва сеоска звона,
сада се измешаше нови гробови за старе,
где поново младост положи себе на Олтаре.
Мирише дуња жута преко пута,
и оскоруша чворната, уврнута,
што смо их кришом јели.
али смо знали да нисмо смели,
мирише багрем бели.
и чичак што убада иако увели.
Мирише обзорје са Космаја,
одакле излази Сунце као из раја,
и сад ми је у срцу још милије,
јер осећам мирис ШУМАДИЈЕ.
Миришу снегови први и слане ране,
миришу воћке још неубране,
миришу печени дулеци и џибра у каци,
а бивши и садашњи прваци и други ђаци,
питају: зашто су пали КОСОВСКИ ЈУНАЦИ.
Мирише зора рана кад сарма већ крчка,
а у малом кориту под шупом моја се сека брчка.
Јер тога дана беше нам крсна Слава,
и нико већ зором више не спава.
А Свети Никола морима плови,
док нам отац шаране лови,
да за Славу спреми и окупи најмилије,
уз посни ручак, чашу вина и вруће ракије.
И то ми мирише, све више и више,
па то моја СРБИЈА мени мирише.
Миришу школски дани,
плави и бели јорговани,
и прашина по путу мирише
након нагле летње кише.
Мирише, мирише, црквена порта,
где се између часова шутала лопта,
а она није била као ова сада,
прављена је од дроњака и комада.
То тада беше лопта крпењача,
и ђачка торба напртњача.
И премда тако беше, и то од давнина,
али је то моја ДЕДОВИНА и ДОМОВИНА.
Миришу и довде допиру црквена звона,
што оплакују јунаштво бесмртних колона,
миришу гробови очева и дедова стари,
што осташе на Церу... Гучеву... Колубари.
И ти мириси никада не бледе,
јер они на Олтар дадоше себе.
Али највише, и понајвише,
допире до овде - до Туђине,
за коју до скора нисам знао ни име,
чак довде, до Зеландије мирише,
та Земља, пуна долина и брда,
што уме да буде и мека и тврда,
и Тамо и Овде и Свуда,
ох, како мирише родна ГРУДА.
ЧУЈЕМ
Још чујем мајчин шапат и завет:
да поштен будеш кад идеш у свет,
да волиш своје и покаткад се јавиш,
и никада порекло да не заборавиш.
А чујем и оца да гласно ћути,
трзају му се на лицу покрети и слути,
и видим сузу у очима мога оца,
а на грудима подрхтава Албанска споменица.
Мајка ме испраћа и тихо поздраве шапће,
отац крши прсте, с рукама не зна шта ће,
и од тада у мени сазрева хтење,
да овековечим њихово завештење.
Чујем повремено и изненада,
и то допире до овде, до Новог Зеланда,
фијук ветра кроз расклиматана врата,
и моје питање, зашто немам брата.
А одговор мојих два пара,
старијих сестара,
гласи: да је поратно стање ,
и мало, сиромашно имање.
Чујем славуја у лугу и препелицу у шевару,
и жабу крекетушу кад скочи у бару,
највећу у моме атару,
где смо се лети у њој купали.
а зими по леду склизали.
Чујем у даљини звекет меденице,
а чак у другом крају села рад трлице,*
што конопљину трску жваће,
а после нам мати од тога тке* гаће.
Чује се пољем чобанска фрула,
и ветар са Рудника када дува,
чују се сељачка кола да тандрче*,
чаробни зов и песма трубе из Гуче.
Чује се шљапац* гумењаша* по блату,
и у дугој зимској ноћи приче о прошлом рату,
а ми, деца, отворених уста слушамо нашега БАТУ,*
када надугачко прича о преживелом вакату*
И опет се чује звук двојница,
и гугутање грлица,
и окићена буклија* ракије,
када у сватове зову пријатеље и најмилије.
Чујем уоколо радосну дечију грају,
у свакој авлији, усред села и на крају,
а сада, утихло село, не чује се дечија врева,
по који млади човек и чича што о прошлости снева.
Чујем звекће у клечаној ђачкој торби, таблица,
графитна писаљка и мала морска спужвица,
са којима смо прва слова срицали,
косу ил' усправну црту пуно пута писали.
То нам беше уместо праве оловке ил' свеске,
на томе смо домаће задатке решавали тешке,
па док до школе стигнемо пешке,
нашега труда нема више,
клечана ђачка торба све писаније избрише.
Чују се путем, од Записа до Записа, Крстоноше,
што селом песму ускршњу пронеше,
ходају колоном од цркве до шуме ретке,
ту застану и обиђу око манастира Свете Петке*.
Чујем и позив да се сутра пође на мобу,
и ја малишан одлазим јер ћу сркати врућу чорбу,
али ћемо комшији, рођаку и пријатељу помоћи,
а после вечере уз песму остати до поноћи.
Зарасле стазе, многи пути и богази,
по њима нема више ко да пролази,
у видокруг, на све стране,
необрађена поља и њиве непооране.
Тај зов из села, поља и шуме, груди надима и душу блажи,
а глад за тим звуцима и лепотом не може ништа да утажи.
* Објашњења непознатих речи:
Трлица = дрвена направа за обраду трске од конопље
Тке = ткање на разбоју
Тандрче = необичан звук кола по неравном путу
Шљапац = ход по блатњавом сеоском путу
Гумењаши = обућа од гуме, од возила
БАТА = тако смо уместо тата звали оца
Вакат = прошла времена, давна, турска времена
Буклија = окићена специјална чутура у торби са ракијом
Манастир Света Петка* је недавно изграђен нов, где је давно био само извор и камена плоча (Запис), налази се на крај села у дивној шуми.