Leila Al Samarrai

SAMARA

Tamo pored Tigrisa, moćnog, nemog i tajanstvenog, leži Samara. Proteže se uništena, osakaćena, ubogaljena, opkoljena tečnovrelim peskom koji na nikada zalazećem suncu dobija obmanjivo zlatnu nijansu. Umesto živih melodija sa orijentalnim prizvukom, pustim ulicama na kojima se snažno oseća miris smrti, sa zvučnika na vozilima stranaca trešte zvuci roka i hip-hopa. Američki satana doneo je sa sobom, osim pustoši, i stubove svoje moderne kulture, kako su to njihove vođe govorile pred svetskim auditorijumom. 
Tu i tamo ponekad projuri konvoj u belo obojenih teških kamiona sa oznakama “UN”, ne mareći ima li na ulicama ostataka života, u pratnji borbenih hummera sa čijih mitraljeskih kupola, ispod tamnih naočara za sunce okolinu seku pogledi na obaraču lakih momaka. To je sloboda koju su doneli osvajači. 
Sve to nije znao Aziz Muhammad Sarr man ra’a kada je prvi put čuo glas starice iz ogromnog erbasa E300 Er France-a, najmodernijeg aviona i ponosa francuske kompanije. On čak nikada nije ni leteo avionom. U svojih 22 godine života nije se pomerio iz rodnog grada koji se polako ali neumitno pretvarao u hrpu ruševina. 
Na samom obodu Samare, na ostacima nekadašnje vazduhoplovne baze elitne iračke revolucionarne garde koju su avioni alijanse zbrisali u jednom naletu, ispustivši bar dvostruko više precizno navođenih laserskih bombi velike razorne moći nego što je to bilo potrebno, nikla je nova, improvizovana baza za obuku mučenika-pilota samoubica. 
Globalna teroristička organizacija “Mač Islama”, potpomognuta praktično neograničenim finansijskim sredstvima tajnog društva arapskih biznismena i naftnih magnata pod imenom “Reč Alaha”, u stopu je pratila američke ratne operacije širom sveta, koristeći svaku priliku da na američke vojne snage usmeri avione krcate ekplozivom za čijim se kontrolama redovno nalazili neuki, vrbovani mladi Arapi, koji čak nisu ni bili svesni onoga što će učiniti. Savremena oprema za navođenje, kontrolu letenja i osmatranje bila je smeštena u stari kontrolni toranj, u čijim su betonskim zidovima zjapile ogromne rupe. Krateri na uzletnim pistama bili su zatrpani okolnim krhotinama, ne baš idealno rešenje za uzletanje starijih modela sovjetskih MIG i SUHOJ borbenih letilica kojima je organizacija raspolagala. Bitno je bilo uzleteti, jer povratka sa ovog leta nije bilo. 
Iz nekog neobjašnjivog razloga špijunski sateliti nikada nisu otkrili postojanje ove baze, što nisu učinile ni kopnene patrole koje su prolazile pored nje na samo desetak metara. Baza je za sve, osim za one koji su se u njoj nalazili, bila jednostavno nevidljiva. Iskusni oficir organizacije, veteran iz mnogih terorističkih akcija, sada zadužen za vrbovanje i obuku mučenika došao je jednog dana u Samaru i pričom hipnotisao veliki broj očajnika koje je rat doveo u bezizlaznu situaciju. Aziz je u toj priči video priliku da se osveti onima koji su uništili njegov rodni grad… 
Odeven u par brojeva veću maskirnu uniformu poručnika iračke revolucionarne garde, Aziz ležerno pritisnu prekidač za otvaranje kabine, jednom, drugi put, treći…”Prokleto đubre” - pomisli u trenutku – “Opet nema struje! Mora da je ponovo pregoreo osigurač ispod komandne table. Poslednji koji smo imali.
 Ima li kraja ovome?” – po ko zna koji put je opsovao vođe organizacije koje su od preprodavaca otkupile zastarele letilice zaostale u bivšoj Istočnoj Nemačkoj nakon raspada Varšavskog ugovora i povlačenja snaga SSSR-a iz Istočne Evrope. Znao je da je širom sveta prikupljen ogroman novac za finansiranje “velikog cilja”, znao je da su mašine sa kojima imaju toliko muke od dana kada su ih preuzeli plaćene sitnicu, znao je u čijim je džepovima završio ogromni preostali višak, ali…i dalje mu se živelo, bar do trenutka kada će i sam ustremiti svoj avion ka odabranoj meti i pridružiti se devicama koje ga očekuju u raju, tako je rekao oficir za obuku. 
Iako je čitav svoj život proveo u ovom vrelom podneblju, nikada do sada mu se nije dešavalo da jednostavno ne može da prestane da se znoji, toliko da bluza više nije mogla da upije svu tečnost koja je iz njega izlazila. Topio se a već se na njemu nije imalo šta topiti, maštao je da se bar još jednom okupa, pogled mu se mutio i refleksi usporavali na temperaturi u kabini u porećenju sa kojom je spoljašnjih pedesetak stepeni bilo iznenadno zahlađenje. U besu i nemoći razvezanom cokulom iz sve snage raspali po poklopcu komandne table i …. staklena kupola kabine se uz škripu pokrenu unazad, oslobađajući ga iz njegovog privatnog pakla. 
I izvuče Aziz iz desnog džepa promočene bluze zgužvanu paklicu “Lucky Strike”-a, onu koju je onomad pokupio pored tela američkog marinca u uništenom oklopnom transporteru, kojeg ga je u jednom momentu čak i bilo žao, onako naivnog, poslatog u ovu bestragiju pod izgovorom da se osnovni principi zapadne demokratije brane u iračkom pesku, hiljadama milja daleko od njegovog mirnog gradića u Luisiani, Kentucky-ju, Arcansasu ili gde već. U retkim momentima kada ga mržnja nije zaslepljivala, kada je razum komandovao njegovim postupcima, a susret sa ovim vojnikom, ili bar onih što je od njega preostalo bio je jedan od njih, nekako je nalazio zabrinjavajuću sličnost sa ovakvim neprijateljem, isturenim bezimenim pojedincem čija će vest o pogibija odjeknuti samu u glavama njegovih najbližih. 
Ponudi reda radi jednu od još samo nekoliko preostalih cigareta “automatskom pilotu”, lutki za odrasle odevenoj u odoru teroriste sa sve maskom na glavi i AK-47 automatskom puškom u plastičnim rukama, posađenoj na mesto kopilota, koji su pronašli u kontejneru koji je u blizini baze izbacio jedan “Hercules” alijanse, jer su se Aziz i drugovi preobukli u uniforme britanskih SAS specijalaca i nasamarili posadu transportnog aviona. Uprkos svoj ozbiljnosti njihove misije i činjenici da ni sami sebe više nisu ubrajali među žive, smisao za humor ih nije napuštao. Udobno se smestivši pored “automatskog pilota”, stavi tamne “ray-ban” naočare, iste one koje je skinuo sa mrtve glave drugog marinca u istom onom transporteru, narednika kojeg uopšte nije žalio pošto je čak i mrtav na licu zadržao izraz nadmenosti koji je bio karakterističan za strane osvajače kada su se obraćali iračkim civilima. 
Pogleda u slomljeno umrljano ogledalce na kokpitu ispred sebe, pored kojeg su se nalazile uramljena slika njegovih- žene, sa kojom nikada nije osećao bliskost jer su ih roditelji venčali kada im je bilo svega 15 godina, i kćeri, koja je bila jedina svetla tačka u njegovom teškom životu, te nagoreli poster Angeline Jolue okružene nasmejanom decom u jednoj od misija UN u Kambodži. Delovao je opasno i to ga je momentalno ispunilo nekim samozadovoljstvom. Priseti se pisma koje mu je tog jutra pristiglo i koje mu je doneo prijatelj iz detinjstva, sada narednik Abdulhamid Sulleiman Al Hardanni koji će sa njim za koji sat uzleteti ka svojoj meti, putničkom avionu erbas E300 Er France-a, otvori zgužvanu, prljavu kovertu koja je nekada bila bela, ali ga neka hladna jeza odvrati od čitanja teksta. 
U trenutku je dobio osećaj da se smrzava iako je napolju bio najtopliji dan u godini. Nešto nije bilo u redu, odmah mu je bilo jasno, samo šta? I onda, pista ispred njega postala je usijana, pesak oko nje zatrepereo je plavičastom svetlošću od čega su ga zabolele oči, a preko neba su ludačkom brzinom počeli da proleću tamni oblaci. Trgao se iz sedišta umalo nehotično zakačivši ručicu za katapultiranje koja bi ga izbacila visoko iz letilice, i instinktivno potražio lestve za silazak iz kabine... 
"Proklete lestve. Nema lestvi!" - zarežao je i beznadežno se počeo osvrtati oko sebe kao da je znao šta je želeo da pronađe. I onda taj glas, bez ičega ljudskog u sebi, dubok, ravnomeran, miran poput stajaće vode, a opet nalik sablasnom režanju Baskervilskog psa - glas od kojeg mu je pretrnuo svaki nerv u telu i digla se svaka vlas na glavi - "Ima ih. Ja sam se uspela uz njih" - glas je postajao sve dublji i škripaviji.

Podsetio ga je istovremeno na besni nastup žene nakon što je otkrila njegovu kutiju, dragocenu crnu kutiju, u kojoj je skrivao vatrena pisma od Habibe el Harrai, fatalne žene zbog koje su sve supruge iz Samare strahovale za svoje muževe, i jecaj kćeri nakon što im je ubrzo nakon toga saopštio da ih iz bezbednosnih razloga šalje u Jordan na neodređeno vreme, iako su obe dobro znale da je to bio samo izgovor i da je zapravo želeo da ostane nasamo sa svojom ljubavnicom. Nakon više meseci provedenih u prestonici Jordana, obe su se pismeno žalile na njegovu bezosećajnost, jer im se u tom periodu niti jednom nije javio pismom, telefonom, porukom. Aziz je bio podizan i vaspitavan u tradicionalističkom stilu. Po njemu, žena je bila vlasništvo muža, koji je imao svako pravo da se prema njoj ponaša onako kako mu je volja, da njenim životom upravlja onako kako misli da to treba da čini. Otuda je kao smrtnu uvredu prihvatio ovo saznanje, zbog čega je odlučio da za njih dve nema više mesta u njegovom životu i naložio im da se bespogovorno spakuju i otputuju kod daljeg mu rođaka Abida, u Crest Hill, u Vajoming, u Ameriku, daleko preko Atlantika. 
Pogledao je preko ramena ka mestu iza sebe, tamo gde je trebalo da spokojno sedi njegov "automatski pilot", ali .... umesto toga je ugledao lik starice odevene u crninu, čemu je kontrast pravilo njeno nestvarno bledo lice, kao da je danima bilo uronjeno u vodu. Ukočio se od užasa u svom sedištu shvativši da ga nemo posmatraju prazne očne duplje. Refleksno se okrenuo i posegnuo za svojom "berettom" koja se nalazila u pregradi sa njegove leve strane, iako je u podsvesti znao da se ništa neće promeniti pa makar ispalio i ceo okvir u ovu nestvarnu prikazu. Brzinom kao nikada do tada je potegao oružje i uperio ga ... u svog "automatskog pilota" koji je taj gest neprijateljstva propratio sa svakodnevnom ravnodušnošću. Starica je nestala, glas je iščezao...uznemirenost i panika su ostali. "Pisma! Gde su mi pisma!" - proletelo mu je kroz glavu. 
Sva pisma od Habibe čuvao je u crnoj kutiji ispod komandi, istoj onoj koja se ispostavila kao jabuka razdora u njegovom braku. Odahnuo je! Kutija je i dalje nepomično stajala na svom mestu. Tada je preko radio-komunikatora u svojoj kabini čuo poziv oficira za obuka da se krene na izvršenje volje Alahove. "Zar već! Kako, pa prošlo je tek nekoliko sekundi..." - Aziz je potpuno izgubio pojam o vremenu u šta ga je uverio njegov ručni sat. Vreme drugačije teče u paralelnom univerzumu sa kojim je došao u dodir! Uspeo je nekako da se skoncentriše i izda naređenje za uzletanje. Abdulhamid i on imali su isti zadatak. Jedan od njih, bilo koji, morao je da iznad Sredozemnog mora sruši erbas E300 Er France-a u kojem je navodno, inkognito putovao visoki obaveštajni oficir Pentagona. Abdulhamid namesti naslone za ruke, odbravi komande i počne redom rutinski da u predviđenoj sekvenci pritiska mnoštvo prekidača na instrument tabli. Izuzetno dobro je savladao obuku. Otuda mu je i bila ukazana čast da bude jedan od onih koji će izvršiti prvu samoubilačku misiju u organizaciji terorističke ćelije u Samari. Uzletanje po neravnoj, oštećenoj pisti proteklo je zabrinjavajuće glatko... u daljini se začuo vrisak! 
Glas je Aziza stegao oko vrata poput uskog užeta. Urlao mu je u ušne školjke, koje su od njega počele da bride. Pokušao je rukama da ih začepi, ali je bez obzira na to glas postajao piskaviji, tanji, grozniji. Izgubio je kontrolu nad avionom. Na sedištu kopilota iza njega, sedela je starica. Na dlanu je držala crnu kutiju, veoma sličnu njegovoj, samo nešto manju - "Otvori kutiju." - rekla je, ovog puta bio je to dubok glas bez emocija. Aziz se okrete oko sebe, ali ne nađe svoju crnu kutiju za pisma. Ispruži ruku ka starici - "Dečija verzija" - demonski se nasmejala, dok se nadvijala nad njim uz škripu glasa koja je unosila jezu – "Ubij Abdulhamida, Azize! Ubij ili..." 
Putnici aviona erbas E300 Er France-a na redovnoj liniji Damask - Washington prekraćivali su, svako na svoj način, višečasovno vreme leta. Neki su dremali, neki nehajno prelistavali brojne časopise na nekoliko svetskih jezika, drugi su opet gledali program na internoj televiziji ili obedovali, grupa arapskih poslovnih ljudi, koji se zauzeli business klasu, žučno je diskutovala cene sirove nafte na svetskim berzama. Letilica je odavno bila iznad Sredozemnog mora, na standardnoj visini krstarenja od 10.000 metara. Jedna devojčica sedela je do prozora i tužno gledala ispred sebe. Tek za trenutak je bacila pogled kroz prozor i ostala skamenjena. Stigla je da izusti samo - "Mama, mama, brzo, pogledaj ovo..." 
Abdulhamid naglo povuče upravljačku palicu ka sebi i ubrza svoju leteću bombu. Avion zareži i zauzme kurs direktnog sudara sa kolosom. Detonator za eksploziv bio je podešen da se aktivira prilikom svakog jačeg udara .... takav sudar niko nije mogao preživeti. Delovi uništenog erbasa pomešani sa nagorelim iskomadanim delovima ljudskih tela razbacani su kilometrima unaokolo. Za to vreme, Aziza je u drugom avionu obuzimalo ludilo. U histeriji se naizmenično smejao i tresao od straha., ne regustrujući u slušalicama Abdulhamidovo posledneje "ALLAHU AQBAR", ne primetivši u daljini žestok prasak, kada... 
Spasilačke ekipe nisu mogle mnogo toga da učine sledećeg jutra. Pronašle su tek sporadične ostatke terorističkog napada, ali ih je u čudu ostavilo to što je na površinu isplovilo i jedno netaknuto telo. Bila je to veoma izborana starica zatvorenih očiju, kao da je zaspala, bledog, gotovo belog lica, iako su joj ruke bile pomodrele od vode. Pored leša starice plivala je jedna crna kutija. 
Oko podneva je arapska televizijska stanica "Al Jazyrrah" emitovala video snimak koji joj je tajnim kanalima dostavljen i na kojem su se videli maskirani naoružani ljudi koji su čitali neke stranice iz muslimanske svete kjnige, poručujući da ima još mnogo mučenika spremnih na najveću žrtvu u ime Allaha i da sudbina koja je zadesila erbas E300 Er France-a očekuje i ostale nevernike .... uobičajena retorika svih fundamentalističkih terorističkih organizacija. 
Vrativši se u bazu u Samarri, Aziz je pronašao svoju crnu kutiju na stolu. U njoj se nalazilo pismo pisano rukom njegove kćeri. 
"Dragi tata, ovde tvoja kći Aziza. Neka stara žena mi govori da ne putujem preko Atlantika, već da ostanem u Jordanu i da mi je bezbednije u Samarri nego u Americi gde si nas poslao. Kako da dođem do tebe pre nego što poletimo.. Majka sprema nakit i kinđuri se. Naziva te stokom i govedom. Da li si poslao staricu, tata? Da li si? Reci majci da ne smemo da idemo kod strica Adiba." 
Pročitavši ovo, Aziz se razneo bombom od 237 kilograma.

IZLAZAK ZVEZDE IZ OKRILJA MAGELANOVOG OBLAKA

I bi Supernova.

()

(...) Jednog dana samo je rekao „TAČKA“.
()
(...) .jednog dana samo je rekao tačka i podvukao crtu.

KUČKA
Gospođice, znam da me se mnogo ne tiče što sedite na toj klupi sami, u parku, izgužvana lica. Odmičete se.
LAVEŽ PSETA.
Fina kuca. Pudlica? Ljubopitljivo me gleda i na mene reži. Poznat sam joj odnekud, evo već me nova misao muči.
–Fifi, daću ti nogu, Fifi rastrgni je, do nožnih žila, vena i arterija do srca moramo doći. Ugriz tvoj Fifi, širokogrudan..Gospođice Ana, ne smeta Vam da Vas zovem Ana, mogu li..vi se odmičete. Nemojte. Slušate me kako govorim ovako nesretan, sam, zahvalan sam uhu Vašem, nemojte me tako lako otpisati. Možemo li na ti? Per tu..Bežite, ako mislite da sam mahnit. Okrećete glavu. samo da sednem. Jedan opušak, ništa više. Želim da ga prigrlimm zubima, ispričam ti i odem. Ne opireš se više, Ana, konačno si mi na reč uzvratila okretom glave. Ja sam nezahvalan pas. No, dobro. Sad mi je srce na mestu sad kad znam da mogu nesmetano kraj tebe da sednem, pa i legnem i da na ovaj način budem s tobom. Kadgod to poželim.
Ne čini li ti se da smo započeli na najbolji mogući način? Ti, ja, napuštena klupa i Fifi. Samo samoća može da te natera da trpiš ludaka. Samoća i ludilo. Jer ja sam lud. To nije puk slučaj, osoben, ludila. Mnoge klupe trpe ludake, šipke tramvaja vešaju maloumnike koji se i njih obese i ispiraju svoj znoj ka putnicama. Mi smo silovatelji naših oslonaca u životu. Odakle sad da krenem? Kojim redom da ti pričam o sebi? O tebi? Kad ima tako mnogo tema koje bih voleo da čuješ? Pa, hajdemo odnekud..
DEVOJKA USTAJE, VODI PSA SA SOBOM.
OSTAJE SAM.
Ako se staviš u moju poziciju, videćeš da je sve ovo sasvim normalna reakcija. Ja vezujem stvari u momentu. Ti si za mene jedina žena na svim ovim klupama na kojima su poređane razne Fifi kojoj želim da poverim svoj slučaj. Mozak umisli da sam i ja tebi jedini. Zašto je onda strašno imati poverenje stranca?Molim Stranca da me sluša. On je naš zastupnik pred nevoljama. Zašto je strašno sedeti mirno na klupi pored čoveka koji.koji..
GRCA.
DRUGA DEVOJKA SA PSOM SEDA NA KLUPU.
Sigirno je da si i ti pod pritiskom i da imaš dosta udvarača na klupi. Teško je držati svu tu plastiku i daske pod kontrolom. Zamisli da se zguraju jedan, drugi, treći. Klupa bi popucala. Nadam se da smo sad razrešili.
OKREĆE SE KA DEVOJCI.
Ne želim da prilazim drugim devojkama, na drugim klupama. Nisam poliamorist i ne želim da se uvlačim u tri četiri klupe, pa da ne znam gde ću pre. Možeš da promeniš klupu, ukoliko i dalje budeš imala nekih predrasuda. Meni si ti uvek ista. Savršena. Primedbi nemam.
DEVOJKA USTAJE SA KLUPE I VODI PSA SA SOBOM.
Hajde malo da te gušim o sebi.  Da ti malo pojasnim, odakle ja na klupi u parku.
SLEDEĆA DEVOJKA ZAUZIMA MESTO NA KLUPI SA GOTOVO IDENTIČNIM PSOM.
Razveo sam se pre pet šest sedam minuta. Ne gledaj me čudno, ne grizi šaku svoju, anđele, jer nisam svestan minuta više, a nekmoli datuma. Nije to nešto što baš treba da mi se ureže u sećanje. Ne žalim se, imao sam skladan brak.Bez dece. Kamin. Tašta je dobro plela, imao sam štampariju i prodavnicu poklončića. No, jednog dana, a sve između je savršen sistem, razgovor u kući je zamro. Svako na svoju stranu zida, prigrabio je svoje parče i grejao vlastite ruke. Oči moje tašte pale su na goblen i tu se zauvek zaustavile. Kafu više sa ženom nisam pio, a o ručku i večeri neću da govorim.
ŠIRI RUKE.
Film se više nije komentarisao!
ZAPLAKA.
DEVOJKA GA SLUŠA SA PUNOM PAŽNJOM.
Ako bi sad pitala moju bivšu ženu, nikada se nismo bili posvađali ni tokom ludila, ni ovulacije, niti pristizanja računa, a nekmoli oko poklončića i ambalaže za jutarnju kafu, ako bi je pitala..ko je kriv za razvod, verovatno bi rekla: On, On je kriv. Petar. Pitaš li mene? Pitaš li?
-Pitam.
-Hvala ti, Ana. Ja ću ti reći: kriva je Pipi..
-Pipi?
UZDAH.
Tako se namestilo. Sudbina? Moguće.
’Kako to?’
JEDAN UZDAH KASNIJE. GOTOVO SEKUND oseti kako se niz njegovo lice kotrlja suza koja,opet, ostavi slušateljku preko puta, činilo se u razneženom stanju. Činilo se da ga i dama i pas pažljivo slušaju, dok se borio sa dahom koji je opet grabio sledeći da priču nastavi, boreći se sa evidentno preživljenim bolom i strahotom.
-Sve je to bio samo dim. Pepeo. Mračan prah. Kao kad udahnete nešto neopisivo neugodno. Reč-razvod ima svoj život, svoj puls. Odiše hladno. Kao da ste nasred Sibira. Nikoga oko vas.
STAVLJA RUKE NA KOLENA.

-Dobro, da skratim ja, gospođice, jer mogao bih ovako kao Dostojevski, znači, unedogled..
On se okrete ka njoj poverljivo i sa nadom, no zateče praznu klupu. Klimnu glavom u znak shvatanja. No, njen odlazak ga ne može sprečiti da priču nastavi. Protiv njega je sprovedena ženska urota koja je kulminirala razvodom, tako da je gomila damica i Fifi što beže sa tamo nekih samačkih klupa po parkovima sitnica. No, već se smrkavalo, a hladan dah vetra mu je pljuskao obraze. Natmurenog lika, ćutao je, jer sam čovek ne zbori, diže ruke tek da zakuca po koji ekser u sopstveni mrtvački sanduk tišine. Tonemo u ćutnju kao u vodu. Tek što se prepustio sumornim mislima, eto spasa, nove prilike što klizi i tetura se između klupa i drveća parka. Neka ženska glava proklizi pored njega, ploveći po tamnoj noći, debelih bedara i oskudno obučenog torzoa. Parčići se sastaviše u sliku žene jeftine, blajhane kose koja je držala u ruci bajati ruž i napuklo ogledalo.
-Rećiću ti, sve ću reći..izgovoriti, sagnute glave, kao krivokletnik i raspikuća, rasturač idile- žena ga u čudu posmatra, a oči, hladne i beskompromisne joj skliznuše sa staklenog odra ogledala koje je osenčilo svojim sjajem sve njene bore što ih je prikrila noć. Priča priču, rađa subplotove, plotove, lice je orošeno pamučnim suzama koje kvase nemuštu hartiju po kojoj on nekako piše i gnevi se nad varkom života što mu je oduzela dom, naglom, neprimerenom ćutnjom.
–Zamrlo je, draga Damo. Prevejana žena smanji čoveka na dimenzije Palčića. Šta mi je uradila, ni danas mi nije jasno. Žena blajhane kose saže malo glavu ka njemu, jedva kontrolišući smeh svojih preterano krupnih zuba, zgusnuta i pritešnjena u svom korsetu koji ništa ne prepušta mašti, oseća da neka zla krv kola u venama ovog jadnoga ludaka koji može biti ubica, otimač ili naprosti izlizani i jadni oblik postojanja bez cvonjka u džepu.
Nastavlja svoju priču, posmatrajući zemlju pod svojim nogama koja ne pruža odgovore. Lupi nogom o razbijeno staklo flaše koje se odnekud tu našlo, natmuri se još više i uvuče u kaput koji ga je podsećao na hladnoću trenutka, dok je govorio, dok se žalio gospodarici Noći, vampirici sa senkom na usnama i ružom oko očiju. On je uhvati za golu nadlanicu i stisnuvši joj petoparac, pogleda je kao da će svakog trenutka zarežati na nju. Tako je privoli da ga sluša, lice mu se očeliči mirom, a oči se zacakliše i usne mu se pomeraše sitnim trzajima, kao da vuče slasno vime od preterano darežljive (velikodušne, raspoložene) krave.
-Nakon što je razgovor zamro, ostanem sam samcijat sa francuskim ležajem i frižiderom, šlogiranim televizorom i ništa više! Tašta, razume se, uz mukanje i psovanje pokupi svoje goblene i demonstrativno napusti dom sa tri sobe, pa čak se i kuhinje odrekla. Sto kvadrata, Damo i sve ONO u kući.
-Ono?
-Crteži u ulju. San Vićenco i Nature Morta u goblenu. Sve je ostavila.
-A Žena?
- Otišla je na kratak put, naravno, sa Pipi. Njena životinjska maska. Kučka bliznakinja. Zapravo, slutim da je Pipi za sve kriva.
-Ne može biti!
Poznajem prirodu sumnje. Kovitlac prevare sadrži bezbrojne male virove naoko nebitnih događaja. Nakon svega, kadar sam bio da se suprostavim volji njene majke koja je sugerisala da sam najgori čovek, razornih postupaka. Naizgled neprimetna, koristila je krompire umesto lepeze. Zabadala je leptirice u vižljaste krompire kako bi mahala krilima ispred svoga prevejana lica. A moja Ana, beše neka vrsta Edipovke..kako se to za ženu kaže.
Muči je, na primer, sumnja da imam ljubavnicu, pa najedared stane sa sumnjom i pogleda u taštu. Ona samo žvaće svoje zalogaje i smeška se sa one, napumpane strane. U rođenom domu navukla je masku osvete, jer udaja njene kćeri za matorijeg štampara bila je niska pobuda nastala iz puke žudnje njene naivne Ančice.
-Ančice, za tebe je silovit muškarac antičkoga kova. Baš kao ovaj čije sam mišice na goblenu iglom probola.
No, sumnja i ona postadoše jedno. Kamen neizbrušenog profila koji se kotrlja skupljajući razne andrmolje. No, sve je to bilo pre nego..pre nego što..

ZARIDA. NASTAVLJA POSLE NEKOLIKO SEKUNDI MIRNIM GLASOM.
Zaćutala je jednoga maja, četrnaestoga, nakon što sam boravio van kuće, jer sam sam sebi iskomplikovao život vanserijskim poslovima kojima sam želeo da joj kupim klavir koji je toliko želela. I još slika u ulju, tog Vićenca na primer. Tog jutra, mamuran od rada i ispijen od jada, izlizanih jagodica od naslanjanja na pust mi zglob šake, glave poput poklopca pregorele šerpe, pozvah je u ljubavi prema tom fenomenu žene koju volimo, fenomenu, jer nas drži za najugodnije mesto u glavi u kojoj slomljeni muževi lišeni potreba sled njenih sve češćih glavobolja, a pritom čestiti i verni, drže sve neke bubašvabe i koščice..
-Ti si ubio naš brak-objasnila je i time je sve bilo gotovo.
Ako sam ga i ubio, to je bilo iz prevelike ljubavi.
-Oh, koješta!
Bludnica ustaje i vuče napuklo ogledalo sa sobom. Napušta razvedenog čoveka. On viče za njom, prekinut u svojoj priči, još jedared.
-Naravno, vi samo tražite novac. Još para, pa ćeš razumeti. Ne ideš ti nikuda, jer ja moram da završim ovo što sam započeo. Samo Bludnica noći me može razumeti. Hoćeš sekiru u glavu? Ne, to je nasilno, jel da?
Otimala se sa noći kroz koju je prodro njen krvnički vrisak. Pobegla je pred prizorom sekire koja je upitno gleda, tražeći tačku u koju bi mogla da zabode svoje sečivo i ogoli možda kakve prikrivene šestice ispod njene kose.
-Da..-uzdahnuo je. No, ko mi još treba. Saslušaću ja sebe sam.
Sedeo je tako, kao da nekoga ili nešto čeka, okružen gustim drvećem koje se natkrililo nad njim poput pretećih titana, barokne retorike koja je obličjem šapata sekla tišinu noći, tužan, ali govorljiv i vispren.
Nije pak ostao sam. Osetio je prisustvo male pudle koja je svojim zakrvavljenosmeđim očima i svojim prisustvom osvetlila čitavu scenografiju klupe i divovskoga drveća što je sa vetrovite strane parka pupčilo svoje pipke iznad glave razvedenog čoveka.  Ispred njega režala je ljuto, zvukom koji odašilju munje što senče olujno nebo plamsajima gneva i jarosti. Lavež male Fifi, mnogostruke, klonirane pudle gutao je tišinu, a njena griva beše uokvirena srebrnastim prelazima plemićke prostirke njene kože. Kako je lepa ova Dama.
Šubara na glavi beše nakostrešena i obličja onduliranog friza kakvog je volela da nosi Ana. Fifine oči, bolno saosećajne, odavale su ženku dendija što procenjuje patnika, ne bi li mu uskočila u krilo i otkinula još koje parče mesa. Režala je tiho, ali zadovoljno.
–Pomalo mršava, no ipak graciozna. Ti ćeš razumeti, mala Fifi. Ti, uteho prijatna, ženo utešnoga laveža, temperamentna kaćiperko nosića oblika dugmenceta. Koketo ljudska, topla, skoči mi u krilo, Fifi, ti si shvatila, za razliku od tvoje Gospodarice, da ja nisam otrovao njenoga psa koji joj je poklonila majka, njenu malu Pipi. Nisam, a ako i jesam, to nije bilo iz ljubomore, već je meso bilo u pitanju, toksično meso, a ona nije kontrolisala glad. Ujela me je i otrovala se.
Pun sam cijanida, jer sam nevoljen i sam. Pipi je, doduše, imala tvoje crte lica, o koketna kučko. Smejao sam se naglas nakon što sam ušao u stan, kao da sam ulazio u pećinu šišmiša, ali to nije bio smeh koji je od radosti razvuklo neko srećno biće, beše to očaj, beše to mučenje. I sad se smeškam, ali sad ovako gologlav i sam, samo štucam i ponekad povratim, evo ovde u ovu malu najlonsku kesu. Fifi, hoćeš? Ne? Ima kriterijume.
Pas skoči na klupu i uspne se razvedenom čoveku u krilo.
–Moja slatka mala otrovana Pipi. Nakon što je Ančica otišla, propao sam sasvim. Ostao sam bez posla, bez štamparije. Radnjicu sam i pre toga zatvorio. Bez auta. Punto kupljen četiri meseca pre razvoda za devethiljadapetstotina dojče maraka. Sve, sve je otišlo sa njom, sem Vinćenca. Kad se samo setim, Pipi! To sam bio ja, koji sam nosio cement na ležima, montirao plakare, jer sam se zarekao da ču montirati plakare na dan venčanja. Zarekao sam se prstenom i zdravom pameti. Zašto me je ostavila? Zar u njoj nije buktala ljubav nevezana za dogovor bračnih saputnika? Bila je postojana kao vetar, a srastvena kao Afrodita. Bez sumnje, našla je boljeg montažera..plakara.
-Ti si ubio naš brak onog trenutka kad si otrovao Pipi. Nisi mogao da podneseš da je volim više nego tebe.
Na tu reč, shvatih da je gotovo sa pristojnostima. Njeno lice beše lice uvređene ljubavnice, to lice beše divlje, crveno, odmereno jedino u pomicajima usana: Ubio si moju Pipi. Lice osetljivo pak kao daska, osvetnica svoje drage koju..a ovo mi ne da mira. Jer ja poželeh jednu Fifi, poželeh njenu nežnost i njenu milost. Tako me proglasiše za zlostavljača pasa ženskoga pola i trovača usled ljubomore i neuzvraćene pseće ljubavi.
Kad kola krenu nizbrdo, taj končić koji držimo u ruci ih ne može zaustaviti.
Reč Brodolom Braka, ili možda, Katastrofa se približava upornim galopom, razbijena kola često pokrivaju natpisom SLOBODA, svakako sred gomile crvotočnih dasaka u raspadu može se videti pokoja očuvana koja može da se čuva kao nadoknada i uteha što nas gura na površinu. Horizont nove nade puca široko spram krša i tame i zaustavlja se negde na pragu zlatnih zvezda što poniru u nebo spremajući nova, Kupidonu poznata iznenađenja. Ljupka, slomljena kola cvile od bola, urušena u mulj po kome se koprcaju otrovnice, neka ih!
Tada je Ančica pribegla onoj vrsti tiranije koju prkosne duše nose kao čir u venama, a to je tiranija ćutnje. „Netrpeljivost“-govorio sam svojim jezikom.

Nakon trovanja Pipi, dobila je ideju o vlastitom trovanju, koju je prema meni koristila kao oruđe. Uzalud sva moja uveravanja da Pipi i ja nismo zašli sa one strane poštovanja koja bi razrušilo odnose koje smo godinama brižljivo izlajali, Ančici za ljubav. Činjenica da nisam imao svoga psa, kao antipod, ili mačku, govorila je za sebe. Moguće je da je moje šepurenje pred njenim umiljatim lavežom katkad proizvodilo revolt i sumnju da nešto prikriveno radim ili makar spremam osvetu, jer su nam se oči (moje i Pipine) često sudarale u maslinastozelenim odsjajima koji su govorili: Doći će čas.. Tako sam se dobro pretvarao. Mrzeo sam Pipi isto koliko sam voleo svoju Ančicu.
Zašto sam je mrzeo?To pseto je držala u krilu, tu pseto u njenom krevetu, vrpoljeći se o njen češalj doterujući svoje uvojke- to pseto, nadmeno i osiono landaralo je svojim krznom okrećući mi pritom zadnjicu i istresavši prašak protiv buva na mene, s dostojanstvom ljubimice kuće, uvijalo bi svojim andro dodž kukovima, prkosno ulazeći u spavaču sobu Gospodarice doma. Ne videh nadmenije stvorenje od te kučke, samodopadnije, samodovoljnije, podređujući sve i svakoga svojoj volji. Kako bih zakoračio ka Ančicinoj sobi, tako bi zarežala na mene, a jezik, taj uglađeni jezik bi mi isplazila u lice i jasno bih čuo kako govori: Gubi se. Nisam čuo da je to ikada izrekla glasno, jer nisam lud.. ali njene misli su to govorile, njene oči..u tim zenicama u kojima se zloba širila, to behu tek sitni znaci što ih šalju njene oči u kojima je pljuskao smeh zadovoljstva, te se suze od sreće cedile sa pljuvačkom i balama na moje nogavice koje je kidala zubima.
Jednoga lepog dana, u hodniku, ispred spavaće sobe moje žene, pronašao sam Pipin leš. Ravnodušno sam slegnuo ramenima i prozborio “Konačno”, kao trbuhozborac. Poželeo sam da sa svoje dve čvrste ruke koje pripadaju mužu, glavešini porodice, naglo zakopam u krošnju pudličine ufrckane kose poprskane lakom iz kolekcije Šanel i da je bacim u kantu za smeće.
Ančica je zatekla Pipi mrtvu (“celu noć je grebala, oživljavajući nadom, verom i ljubavlju ka meni, svojoj nesuđenoj spasiteljki, stimulanse koji bi je održali u životu”) ustavši iz kreveta i otvorivši vrata, bledosivog lica osmehujući se jutru, kad ju je zatekao crveni isplaženi jezik i zakolutale beonjače. Krpa na podu i razmekšano meso pojačava uspomene na Lili, prethodno joj otrovano pseto (pukim slučajem i krivicom mačke Lilit, što je bilo nepobitno utvrđeno). Ugledavši svoju Pipicu, oči su joj nosile ludilo i sjaj. Najpre vreme dizanja, a sada vreme spuštanja.
Naredila je promuklim glasom da joj donesu Pipin leš. Posmatrala je mrtvu krpu isplažena crvena jezika i ćutala. Na Pipi se skupila postelja od prašine. Ta nadmenica, zaprljana nevestica bez ikakvog napora posmatrala je konačno svet. Oči joj behu mutne tacne oblođene skramom. Beonjače su nestale u tami, ugašene, nikad vaskrsle. Njen leš bio je prekriven krastavim čirevima nepoznatog porekla. Ančica ju je podigla svojim satenskim rukavicama i vrisnula je u mrak razjapljenih usta svoje mrtve pudlice.
-Ne, to nije istina, ti ne možeš biti mrtva!
Nasmejao sam se i odao sam se. Smeh čudovišta sa druge strane stakla koje nas je odvajalo, sudarilo se sa prošlošću svih Ančicinih tuga. Naime, za Pipinu smrt (tvrdila je kuvarica svedok) odgovorna je bila jedna mačeća zver iskopanog oka što je kidisala na staklo prozora odakle je natrćena Pipi posmatrala svet. Ne moram da naglašavam da se taj prozor nalazio u spavaćoj sobi moje žene.
Nakon misteriozne Pipine smrti (dakle, nepobitno utvrđeno svedočenjima, mačka koja je izgledala kao Poova, iskopana oka, besna do srži, ponudila je Pipi svoj tanjir, a Pipi ga marljivo olizala) Ančica nije jela danima, prikovana uz krevet, pogledom kojim je tupo buljila ispred sebe..a kad je ustala, rekla je:
‘Želim da popijem kafu sa svojim mužem.’
Uskliknuo sam od sreće, našta me je probola pogledom. No, ni slutio nisam kakvi me bračni problemi čekaju nakon Pipine neočekivane smrti, laka joj zemljica crna.
“Ionako nije bila za tebe-tešio sam je- ličila je na sve one popularne starlete sjebanih glava. Sem što je bila kučka, razume se. “
Vrata našeg doma postala su teška. Preteška. I sto, i vrata i prozori. I kafa koja se hladi. Strah da će pomisliti kako sam ja nešto..oko trovanja..znate? ne, vi to svakako, nećete pomisliti, ta nisam ja tamo neki ljubomoran muž i to na pseta, na kučkice male? No, poznavao sam Ančicin temperament i strah da će me optužiti obuzimao bi me i plazio kao zmija oko drveta kad se obavija.
Oko nas je i dalje bilo sve mirno, udobno. Na stolu za ispijanje kafe bilo je voće u mini saksiji, cveće tapacirane crvene kose, mali Kupidon u staklu, Pipine fotografije. Spletena sjajem kojim je pozirala sa Pipi i Kupidonom u uramljenom staklu, otpijala je sitne gutljaje kafe i rešetala me sitnim bljeskovima okica, kao marljivi propitivač, nehajnog izraza lica.
“Treba ih sve pobiti”
“Koga, dušo?”-pitao sam milostivo.
“Besne mačke”
“Ah da.”
“Umleti ih u testo”
“Ah da”-teško sam izvlačio reči, kao da sam se pojio me kafom, već kakvom teškom kašom lepka.
“Pipi mi je činila život smislenim, a sada mi je potrebno nešto da me spusti i uspava kad smisla nestane”-rekla je Ančica i uzela tablete za smirenje.
-Šteta što nemam snifer. No, šta će mi snifer, kad je bolje oralno. Dvaput oralno, pre i posle kafe. Dodaj mi tu srebrnu kašičicu sa stola. One proklete kuvarice kradu srebrne kašičice. Ništa. Zdrobiću je sledeći put. Ne volim da gutam cele komade. Oduvek sam strahovala da će mi se zaglaviti u dušniku.
Slušao sam je, bled u licu, držeći kašičicu, poslušno kao pseto. Šta li će joj kašičica? Ančica usisava tabletu i kroz jezik je otkotrlja negde ka želucu gde će se prah i krv sukobiti.
Svakoga jutra od tad, od kako je Pipi umrla, drobeći tabletu kašičicama ili ne, tužna slika ponavljala je reči ili je reč kroz sliku dubila postepenu drogiranost Ančicinu. Blažena, spremna za porodični život i opuštajuće razgovore kakve smo nekada vodili: o vodi, struji, o usisivaču, o radnji sa poklončićima i fiskalnoj kasi, odmarala se na nekom samo njoj znanom oblaku gde je bila sa svojom Pipi, gde su je napuštali i gnev i bes i požuda. Demon Tabletomanije uzeo ju je pod svoje.
Kako bi zaklopila oči, blažena dok sam ja govorio o infostanu, behu joj one kao dve slepljene ljubavnice, jedna o drugu. Imala je okice poput dva srpa. Tako dva srpa gledaju negde unutra, kao mesec u mladoj fazi što uživa, stišan dok plovi noćnim nebom. Mala barka luta morem što ispod njega se mrsi i prima mu odraz koji pliva u zagasitoj svetlosti naše kafeterije, čiji su zidovi već poprimili boju za sumrak koji nam dolazi.
Bio sam zgrožen njenom tabletomanijom. Doduše, neprimetno zgrožen njome, a oseaj napuštenosti, kao da sam neko nejako june na dalekom pašnjaku, prejak je za june koje tako ostavljeno od sise, životari i brsti na dalekom mestu na kome će i ostareti i umreti. Sve u svemu, kafa dobi ukus žuči, i osetih kako je živeti sam u mraku, kao stvorenje dubina što ima u očima strujna, jaka svetla.

No, da je i tako ostalo, ali nju ubrzo obuze mahnitost i bes. Ostavi tablete, jednom me je gađala šoljicom kafe dok sam ulazio, govoreći: Hajde odlazi, gubi se. Ovde je premalo mesta.
‘Ali, ja te volim’-pokušao sam da igram na kartu pseće ljubavi koju je toliko cenila.
Ančica stavi ruku tamo gde bi trebalo da bude srce.
-Ovde nema ničeg, razumeš-oči joj se cakliše, postaše zamrznute i bešćutne. Neurotičan smeh odbija i navlači sumnje.
-Šta je s tobom, Ančice, Venero moja. Odakle to? Šta sve to znači? Kako nemaš srce? Da zovem doktora?
-Kakvog doktora, budalo. Ne može meni doktor dati srce, jer ne osećam. Ja tebe ne volim. Razumeš sad? Ti me prosto nerviraš jer si bezveznjak.
-Zašto mi to radiš? Šta sam skrivio?-mlatarao sam rukama govoreći- Nabaviću ti novog psa. Samo nemoj..Venerice. Jel da da nećeš?
-Novog psa?-prešla je rukama preko mog lica i gledala me pravo u oči. Osetio sam strujanje i toplinu.
-Osim toga, i da me ne voliš, Ančice.. Kakva ljubav, jel? Pa mi smo ipak samo muž i žena. Nismo ljubavnici iz Verone. Prijateljstvo je važno.
-Daću ti ja novog psa. Trovaču! –A baš si se zainatila. Venerice. Ptičar te ne bi smirio?
Baš se zainatila. Ni reči, ni glasa, ni slova. Čekao sam. Kako reče Simonov: „Čekaj me, ja ću sigurno doći, samo me dugo čekaj“.
Najedared, iz njenog grla u koje kao da je stao duh pokojne pipi zareža kučkica, gurajući joj njušku kroz dušnik istiskujući ka meni rafal histeričnih udaraca.
–Draga, kafa ti se hladi-moj preobražaj kao čin pomiriteljstva i hrabrosti plenio je elegancijom, spram njenog piska i ruku koje su se obmotale oko mog vrata kao dve mračne, u klupko svijene zmije. Njene ruke, primetio sam, bile su rasplinute i duge, smešane sa vazduhom koji je iz njih izvlačio materiju, kost i krv. Zagrevala se, opaka bolest vatre ju je savladala, a koren dlačica na rukama je zaudarao na zagoretinu. Polako je počela da se pretvara u usijano zlato, kosa je počela da joj gori, ukratko, ona je predamnom od besa sagorela, a to je moguće, čitao sam o samospaljivanju kao reakciji na preveliki stres.
Tako sam ubio moju ženu, spržio krila leptira, zbog greha njene prevelike i pomalo nečasne ljubavi prema Pipi. Njene ljubavi bile su pohranjene, tačnije dodiri ljubavi znali su samo za tu grivu, za sivu grivu lordese Pipi, njeno visoko blagorođe čije se kosti sada suše na senovitom vetru. Ali, i pored spontanog sagorevanja, sem na stručnjake na koje sam se mogao pozvati, nisam imao dokaza da je baš ja nisam ubio. Kantica za benzin u ostavi, par šibica i motiv: trovanje kučke. Zamišljao sam: uz trovača ide vatra, bedan napitak dimi se u pepelu, pomešan sa njim i sa kostima voljene životinje. Ispržio sam je svojom ljubomorom, sva se tako dimila i izdimila napokon, ugasila, pretvorila se u prah i tako zaprašena i naprašena razorila se tu, pred mojim očima. Išao sam po sobi goredole sa neupaljenom cigaretom u ruci, grozničavo razmišljajući: da kažem da je zaspala sa upaljenom cigaretom? To joj se dešavalo. Dešavaju se takve stvari, druže inspektore, hehe.
–Nisam ja spalio svoju ženu juče, jer kada sam u pet (vreme samospaljivanja) pošao kući, moj prodavac me upita: „Petre, kako ti sve ovo podnosiš? Pa ovi ljudi nisu normalni. Oprosti im, ne znaju šta čine- rekao sam nekako otegnuto, lepljivo, kao da dugo nisam jeo i da bi mi se možebitni hleb zalepiti za dušnik. Taj gušter od prodavca, taj intrigant, mogao bi da posvedoči da sam u trenutku Ančicine smrti bio ne samo odsutan, već i ophrvan bogougodnim mislima. Još malo sam pomislio o toj mogućnosti, a zatim sam pepeo skupio u pikslu sa dva zabalavljena opuška i sa pedanterijom skoncentrisanog glumca položio Ančicine ostatke na krevet od baldahina. Tu se ona opružala sa Pipi, njih dve, nerazdvojne ljubavnice, hranile su jednu drugu paštetama od kavijara.
Krenuo sam na posao vozom. Bilo je hladno, ali ne odviše hladno, premda ne ni odviše toplo. Pitao sam se šta greje ljude pod ovom košavom koja miluje kao ruke kostura, večno neugrejane, ledeni oslobodioci dušnika. Zbunjeno i zamišljeno, upravo kao čovek pred kojim je žena spontano sagorela od besa, koračao sam ulicom koja beše pokrivena snegom. Bar se meni tako činilo. Kasnio sam po svoj alibi, jer sam želeo da kasnim (ma neka me uhvate, priznajem sve, sem trovanja Pipi, za šta nisam kriv), noseći u zaboravu samo jednu misao nalik Nedovršenoj Fantaziji. Nisam bio vešt da je potpuno sagorim, a tada, znamo, utrkuju se sećanja na voljeno, sagorelo biće. Ančica je umela da priča o posledicama zemljotresa u Južnoj Americi, razume se, o Velikoj Piramidi.
Piramida je tačno postavljena prema stranama sveta
Ančice, pa to je poput kafe, čini mi se mulja po ustima i zubima taj slatki talog i nikad ne greši. Uvuče mi se među očnjake, pretvorivši mi prednji niz zuba u crnu zvezdu.
Prestani, maloumniče! kakav talog, kkva kafa! Nauka je zabola prste u oči velike misterije i kopa li kopa. Kad sam bila mlada, primetila sam da su misterije svuda oko nas. Dodaj mi treće oko. Evo, šta kaže mr dr pr Dođavola..
-Piramida se nalazi u centru ukupne mase Zemlje.
I kafa..
-Neverovatno!
Uzimala bi tad kafu u ruku (desnu), a NLO priče u Levu, dok bi stavila obloge od Zone sumraka na rosno joj čelo.
-Pogrešila sam što sam se udala za tebe. Sada znam. Pipi, zalaj, dođavola. Smeje se Pippy zbunjenosti šarlatana i zvezdočitača, zarobljenika razuma. Pipi razuma nema, zato sve razume. Mislim da je ona svesna misterije i njenoga rešenja. Ovih dana osećam da se trudi da nauči naš govor. No, ti to ne bi mogao da razumeš. Ćitaj dalje, Pipi:
mrtva, a nekad živa Pipeta: av av vau vau!
PIPI:--Uglovi piramide dele region delte Nila na dve iste polovine.
U šolji kafe postoje muška i ženska strana. Reka koja pliva u kafi je mulj Nila.
PIPI:-Piramida je savršen geodetski stožer i tačka za pravac.
JA-ANČICI-NEKADA-DOK-JE’KUČKA-BILA-ŽIVA;

Nama je sasvim dobro išlo u braku dok je kafa bila na stolu. Tako je, možda možda. Ti znaš da je razlog i to što si kupovala plastične šoljice, pa mulj i talog ne imaše dovoljnu težinu. Da ne misliš da su moje teorije sasvim neispravne, shvati da ako je piramida mit, da je naš brak antimit.
-Ako se osnova površine piramide podeli dvostrukom polovinom ovoga spomenika, dobija se broj Pi=3,1416.
UDVOSTRUČITI BROJ I ETO NAM PIPI.
-Ukupna površina četri strane piramide odgovara kvadratu visine piramide.
Na ovo već nisam imao odgovor.
PIPI: (pobedonosno) vau vau vau
ANČICA: Tako je. Reci mu. Živela Pipi. Vau vau vau
PIPI: vau vau
ANČICA: vau vau
Lavež se nastavio.
Seo sam na klupu perona kome je pripadao propušteni voz (znao sam da sam makar jedan propustio) i radosno zaključio da se sneg već duže vreme ne topi, što znači da je obeležavanje tragova u snegu izvesno. Posmatrao sam prugu ispred sebe i pomislio kako je sigurno mnogo dece stradalo prilikom zemljotresa u Južnoj Americi. U daljini sam čuo muške glasove, delovalo je kao svađa oko nekih neprodatih svećnjaka.
-Svađaju se, a nisu čak ni u braku. Danas čovek nema garanciju NI-ZA-ŠTA.
Zagledan u pahulje koje su provejavale, za sekundu, baš tu sekundu prekrio sam lice, toplim dlanom šake upravo izvadjene iz džepa kaputa. To sam uradio jer sam baš tada poželeo da osetim toplotu, želeo sam da sprečim da mu iz očiju iscuri još jedno sećanje na spontanosagorelu Ančicu i svakako, razvod dobijen jednim pogotkom groma. Bez papirologije i komplikacija. Sporazumno- vatrom. Začuo se zvuk koji najavljuje dolazak voza. Vetar je počeo jače da duva.
Ustao sam sa klupe i krenuo u susret dolazećem vozu, u susret poznatoj tišini. Posle nekoliko koraka stao sam, sa rukama u džepovima, nemirnim pogledom,  gledao sam voz u daljini, mada svaku sekundu sve bliži. Huk lokomotive bacio me je, za trenutak, opet, u sećanje na sat u vremenu u kome je otrovana Pipi, a Ančica se zapalila, sat u kome sam odlučio da napustim život, te nakon što pronađem alibi, adekvatnu zamenu, odlutam od njega. Osetio sam vrtoglavicu.
Voz je stajao na peronu. Osvrnuo sam se oko sebe, primećujući užurbane ljude sa koferima u rukama i shvatio da su moje u džepovima. Sve što mi beše potrebno moglo je da stane u džep kaputa. Ušao bih u voz sa željom neprirodno jasnom, želeo sam da prestanem da osećam. Da li je to neizostavno moralo da znači i da prestanem da postojim?
Tako sam se obreo ovde. Pogađate da nisam ušao u voz. Čekam ih, da dođu po mene, da me pokupe, uhapse, bace u buvaru i nahrane pipi paštetama.
FIFI SA KLUPE: Av!
Gladnice moja frckasta, da se predamo? Da im se vratimo? Pipi, ti si se osvetila. Vidiš. Ja sam tebe potcenio. Mislio sam da si tek tamo neko..pseto. Zaboravio sam da si kučka. Mislim, to nije nikakva familijarnost, niti titula. Titule su za one što kuluče, kao i za sujetne kraljeve. Oguglaćemo ti i ja, Pipi, od sada na sve. Možda mi pomogneš da bolje shvatim Ančicu, kao i misteriju piramide, stoga bih molio, Fifi, da mi učinite čast i postanete moja žena, eto. nabaviću i šeširče i haljinu. Vidiš, Pipi, nije loše biti dama sa takvom kučkicom kao ti. Izgledali bi kao savršeni par rukavica. Kako sam to propustio. Promašio sam ženu, promašio brak, a vidi se jedna sjajna, umna kučka koja zna da sasluša. Da, ja sam taj koji govori, jer oko mene su svi zaćutali. Zamrlo je. Sem opštepoznatih mesta, ona nikad ne zamiru.
MILUJE PSA KOJI POKUŠAVA DA GA UJEDE.
Zlice moja mala. Hajdemo kući, Ančica me čeka u piksli. Možda zapalim jednu, uz kafu. Neko bi rekao da je nisam voleo, ali nad njenim pepelom ja ću okajati sve što sam učinio, uz bračni zavet i kaferitual. Ko zna, možda je negde otputovala, spreman sam na pitanja, ma neka me i sahrane. Zaslužio sam.
UZIMA PSA ZA POVODAC I KREĆE.

Osećam blagi zamor, malo me i virus zakačio da..nisam ponela šešir..Ančica će se obradovati kad bude videla da si živa i da te nisam ubila. Možda se od sreće i materijalizuje i naš brak oživi u svoj svojoj punoći u odnosu na glinene golubove koji šetaju parkovima. A možda sam Ančica ja? hehe. Imam bol u levoj ruci(mišić nadlaktice i podlaktice), Ančicu je uvek bolelo..sad mi njeni spazmi stoje na usluzi. Novi život, Pipi. Imam dovoljno volje. Boga se ne plašim, a ni onih pišoplotonja od policije i bolničara, haha. Sve su to obični smrtnici. Možda bi mogla da im pomogneš da shvate..kao meni što si pomogla da razrešim misteriju piramida. Tako. A sad kući..lagano. Uz malu pauzu kao jednu malu večnost..šta kažeš, Pipi? Baš te briga? Molim? Hvala lepo. A ja Ligu šampiona propustila da bih te izvela u šetnju. Ne prigovaram. Ovo mi je draže i ne tražim ništa zauzvrat- Možda jedan poljubac, ako ikada stignemo kući. Tek da ne bude bez ičega..
OKREĆE SE KA PUDLI.
A ti bi još?To će još biti kada dožemo kući i kažem ti šta mi je već na srcu. samo se ti smeškaj. Ko se poslednji smeje..Nećeš da pričaš? Ljuta si? Pa nisam imala nameru da te ljutim i uvredim. Nisam to ja. I nije moj manir. Od svih osećanja poznata su mi samo ona koja su lepa i koja radost donose. Ako sam u nečemu preterala ili pogrešila, reci mi i posle me lepo udavi. Kako? Pa stavi svoja usta na moja i ne dozvoli mi da dišem. I posle me baci mačkama da me pojedu. I gotova priča. Nema više Petra. I traži drugog sagovornika. Možda ga i nadješ ako neki oldtajmer još šeta ovom planetom. Samo, biće teško.
PUDLA: vau vau vau
PETAR: vau vau vau
ODLAZE. NEKUDA.

NEDOLAZAK

Da!
U ovom času predskazujem očaj budući
Očaj koji me u ludilu mome teši
Očaj nerazgovetni, bezglasan
Kao ćutljiva sena koja kletvu promišlja
Kako mogu odrediti tačan čas?
Otkuda pamtim taj poznati muk?
Da!
Predskazujem svirepost na koju će me podsetiti
Iščekivanje buduće, preslikano na želucu
Sjajnim, vedrim i vremešnim
Predskazivanjem nedolaska budućeg
Isprečiće se nedolazak peščana noći
Neće biti
Čini mi se da će nedolazak isuviše dugo da traje
I taj strah koji mi vrednuje dušu
Nalik na snagu jednog metafizičkog dana
Kada je sve bilo rečeno iznutra
Taj strah mi krepi dušu
U dnu
I jedno izrečeno
Da!
O neutešnom sramotnom sarkastičnom predviđanju
Spram milosrdnog neba koje mi gasi sveću na grudima
Proročanske
Sudbe, pojavnosti, pokreti
Slika koja se vidi iznutra ispod kosti
Jedina koja postoji za buduće nedolaženje. Tuđa zemlja
Spram onoga koji iščekuje začauriće se vetar
Kako odrediti ono što je buduće i što neće doći
Ništa dočekano. Vrednovano jedino već poznatim
umiranjem
Ali nagriza kožu ispod želuca ono dočekano
Da!
Zaboravljeno mora biti zauvek zgusnuto u glavi
Moja nada ne trpi me više.
Tek sakati krvavim noževima
Zato,
Usredsredi osmeh i izađi pred poglede ljudi ispunjenih
ljubavlju
Reče mi Onaj koji neće doći

ISKUŠENIK

Nakon četrdeset dana neprestanog
gladovanja
Sem izjedanja zrnaca peska
I krajeva škorpijinog repa
u sumrak mi se bliži
Smrt sumorna, mračna,
Bešumna i tiha
I ljudskoga lika
(Dal smrt je il’ spas?)
Po usijanom pesku hodio je bešumno
Sa vinom u rukama
Sa hlebom na grudima
„Hoćeš li?“-to reče
Svedena je senka
Što baci me na muke
Jer glad ima srce
A žeđ sa njom je jedno
To reče mi avet
S vinom na zubima
I mlekom na obrazima
Malaksala duša.
Odbih lika bledog i natuštih čelo
Zaseniće te istina.
Još verovah ludo.
Po usijanom pesku hodio je bešumno
Sa vinom u rukama
Sa hlebom na grudima
Nakon četrdeset dana u mučnoj sam nadi
U kricima silovitim olizala rane.
Hranih se na stazi
Korenjem kaktusa.
Hranih se u ćutnji
Smesom svoga mesa.
Izgoreh od gladi, a trbuh mi klonu
Slatkasta slan žeđi na usnama se spekla
Po usijanom pesku hodio je bešumno
Sa vinom u rukama
Sa hlebom na grudima
Sipnjivog daha, ulepljena čađu
Usta su mi suva, bolna činija
Tad
Najedoh se hleba
I nalokah vina
Krv ponovo teče kroz čoveka
A Bog milosrdni gleda ispod oka

TI

Ti, ti, ti
sve ovo je zbog tebe..
Boli me kao da su me kiretom strugali
istrugali feniksa iz dubina
krv kroz kapi mastila
natočila negus do vrha
negus je piće bogova
s mirisom voska
alhemija...
Slast zidova je opipljiva
med curi niz pukotine
zavučem ruku i napipam tuđe uho
što se očeše o moju intimu
oh bože nabiću glavu u rernu kao Silvija Plat
pametna žena učinila na vreme i ja sad imam 30
do vrha napuni gasom
ne natakni brnjicu dok se gušiš
crveno oko unutra upija mistično stanje ljubavi
smrt, prividna
sve je stalo
Ja to znam, ne moraju da mi simboli jave
ne mora noć da mi kaže
zid govori
za sebe, za kiretu, za nož
do vrha napuni gasom
ne natakni brnjicu dok se gušiš
crveno oko unutra upija mistično stanje ljubavi
smrt, prividna
sve je stalo
a ti imaš minijaturne mostove za skakanje
u jutro gde ranjena ptica spokojno leti
po zaleđenom vazduhu
glasovi vijugaju kroz mostove
zaronili su u blato traže te
samoubica posmatra sa ograde
dok po vodi traže te
martovske ide su došle i prošle..
ti ti ti
ta ta ta
opojna muzika
laganoga dodira
rima ujednačena
puca od ritma kostiju
zavrni tu prokletu slavinu!