logo poeta  

prva stranao klubu POETAnasa izdanjanove knjigenasi donatoriuspostavite kontakt sa namapisite nam

registar autora

  logo poeta
   

Ј

Јовичић Иван

Јојић Радомир

 

 

 

 

Јовичић Иван

НАПРЕДАК НА НЕДОХВАТУ

Проводим дан под истим небом,
Крећем се ја путем истим,
И сваки дан са истом потребом,
Да не разочарам себе разочаравши друге.

Живим живот да бих преживео,
Узрок живота не познајем свог,
Од питања ових свак би се стидео:
Због чега живим? Постоји ли Бог?

Све видим добро а ништа не разумем,
Ко ми онда може рећи да нисам слеп?
Да схватим простор око себе не умем,
Како онда живот може бити леп?

Лепи су дани, лепа је љубав, лепа је срећа,
Ал' у једном трену све деси се и прође,
Због тога живот није букет цвећа,
Већ пролећна ласта што одлети па дође.

Живот је мрачан, живот је таман, живот је зао,
А човек је у њему један свитац мали,
Зато је човек на једну радњу спао,
Да светлост око себе кадкад распали.

И место да сви заједно светлост ширимо,
Ми бежимо у крај и мрзимо једни друге,
У туђу ватру ми злобно пиримо,
И наносимо себи самоубилачке туге.

У мраку ћемо живети све до оног дана,
Кад човек схвати да није сам,
Тек кад туђи успех буде сваком храна
Свануће светлости пун  и богат дан.

АГОНИЈА

Разлог да постојим,
Дајте ми бар један.
Одговоре бројим.
Ал' ниједан вредан.

Смрт ме негде чека,
Увек сам јој ближи.
Негде из далека,
Чујем виче: Стижи.

И ја таман крећем.
Убрзавам корак.
Ал' у рупу слећем.
Погоди ме ћорак.

Да је прави метак,
Лакше би ми било.
Овај бол је редак,
Срцу мом је мило.

Ћорак тај ме спречи,
Да кренем ка смрти.
Ка лек ме излечи.
Али круг се врти.

Ко точак циркулише,
Мој животни круг,
Болу старом враћам се,
Смрт је опет друг.

И опет се надам,
Да ћу до ње стићи,
И опет ја страдам,
Јер љубав ће прићи.

Е зато ја питам,
Зашто да постојим.
Беспућима скитам,
Лажне наде бројим.

Разлог да постојим,
Дајте ми бар један,
Одговоре бројим,
Још ниједан вредан.

AUTOREPLAY АУТОСТРАДЕ

Изгубићеш вољену особу,
Добићеш парче земље,
Задаћеш души тегобу,
Богатије биће подземље.

Сузе ће прекрити свет,
Крв ћемо жедни пити,
Вољене губићемо опет,
Опет ће потопа бити.

Рушимо среће мостове,
Реке су опет непрелазне,
Срцу везујемо окове,
Тешке ће бити нам казне.

Изгубићеш ближње своје,
Другима узећеш наду,
Нестаће радости боје,
Сиву изводићеш параду.

Лепота ће спасити свет,
И уједно ће га уништити,
За један прелепи цвет,
Човек ће човека убити.

БЕСМИСАО

Као листопад међу четинарима,
Осећам се ја,
Цела шума је зелена,
А моје су гране голе.
Погледи на то ужасно ме боле.

Ја тражим друга међу тим моћницима,
Који уживају у својој снази,
Нема немоћи на њиховим лицима,
Ал' живот се њихов купа у лажи.

Тврда је опна истине њихове,
Непробојна за мале људе
Који на њима темеље снове
Будућности блиставе своје.

Јадна је та будућност
Реплика ужасне садашњости,
Ја заиста не видим могућност
Враћања дубокој прошлости.

Те споне међу разним добима,
Покидати се морају
Да свако време плута морима
Ка засебном животу у сопственом рају.

Ми путници залутали
У временима разним
Било са ким и куда плутали
Бићемо алга плава међу модрозеленим

Е, СРБИЈО ВЕЛИКА

Е Србијо велика,
Сањају те сви,
Твоја родна поља и изворе свете,
Од Далмације до Македоније,
Од Црне Горе до Војводине.

И колико крви,
И колико рана,
О Душане силни ти си био први,
Моћној нам Србији доживотна храна.

Вековима си нас хранио,
Српски род теби се дивио,
Све до судњег дана,
Краља младог буздована,
Што продаде Србе,
Ко безвредне врбе,
Једном мраву усташком,
Ко с делима ко са пушком,
убио је Србе.

Сада смо мизерни и мали,
Као на почетку,
На парче земље сви смо стали,
Уништисмо славу и свету беретку.

А беретка се вековима на глави поносила,
Ударе свих сила лако је подносила,
Од мачева турских до топова швапских.

Ал на крају изгубисмо у рату без оружја.

ИМА ЈЕДНА МРАЧНА СИЛА

Има једна мрачна сила,
Звана земља света,
Место рођења највишег је била,
А сада је планета проклета.

Гута нас све,
Устима невидљивим,
Везује нас све,
Ужадима стидљивим.

Влада нама са две руке,
Које су у свађи,
И гледа нас без по муке,
Како се кољемо.
Крвљу нашом нама влада,
А шта ми ту можемо?

Слободу рекламирају,
А ропство продају,
Мир апострофирају,
С ратницима ходају.

Иза тамне завесе,
Вуку свете потезе,
Седе у ложама,
Огрнути кожама,
Кожама људским.

А људи су сви,
Огрнути њима,
И добри и зли
Су под шпијунима.

И докле ће владати,
И ко ће их спречити,
Чему сад се надати,
Шта ће нас излечити?

Људи неслободни,
Обраћам се вама,
Будимо сви родни,
Нек нестане тама.