logo poeta  

prva stranao klubu POETAnasa izdanjanove knjigenasi donatoriuspostavite kontakt sa namapisite nam

  logo poeta
   

НАПРАВИМО ЗАЈЕДНО ЕЛЕКТРОНСКО ИЗДАЊЕ АНТОЛОГИЈЕ КОЈУ СВИ МОГУ ПРЕУЗЕТИ И УЖИВАТИ У ЊЕНОМ САДРЖАЈУ

АНТОЛОГИЈА
НАЈЛЕПШИХ ЉУБАВНИХ ПЕСАМА

СВАКА ПЕСМА НАЋИ ЋЕ СЕ У АНТОЛОГИЈИ СВЕ ДОК ЈЕ НЕ ПОТИСНЕ ПЕСМА СА ВЕЋИМ БРОЈЕМ ГЛАСОВА. АНТОЛОГИЈА ЋЕ САДРЖАТИ СТОТИНУ ИЗАБРАНИХ ПЕСАМА.
ПРВИХ ПЕТ ПЕСАМА ЋЕ АУТОМАТСКИ УЋИ У ИЗБОР ЗА ПЕСМУ НАД ПЕСМАМА.

ПОШАЉИТЕ И ВАШУ ПЕСМУ, НЕКА ЧИТАОЦИ ОДЛУЧЕ МОЖДА И ОНА НАЂЕ СВОЈЕ МЕСТО
У АНТОЛОГИЈИ. ПОШАЉИТЕ ПЕСМУ И ГЛАСАЈТЕ.
ОВО СУ, ЗА САДА, ВАШИ ПРЕДЛОЗИ:

СЕРГЕЈ ЈЕСЕЊИН

ШТО САМ? КО САМ?

Што сам? Ко сам? Ја сам само сањар,
чији поглед гасне у магли и мемли,
живео сам успут, ко да сањам,
као многи други људи на тој земљи.

И тебе сад љубим по навици, дете,
зато што сам многе љубио, болећив,
зато успут, ко што палим цигарете,
говорим и шапћем заљубљене речи.

"Увек" и "љубљена" и "упамтит ћу",
а у души вазда иста пустош зрачи;
ако дирнеш страст у човекову бићу,
истину, без сумње, никад нећеш наћи.

Зато моја душа не зна што је језа
одбијених жеља, несхваћене туге.
Ти си, моја гипка, лаконога бреза,
створена и за ме и за многе друге.

Али, ако тражећ неку сродну душу.
везан против жеље, утонем у сети,
никад нећу да те љубомором гушим,
никад нећу тебе грдити ни клети.

Што сам? Ко сам? Ја сам само сањар,
чији поглед гасне у магли и мемли,
и волим те успут, ко да сањам,
као многе друге на тој земљи.

Предлог: Александар Вукојевић, Београд - број гласова 102

ГУСТАВ КРКЛЕЦ

ТИ И ЈА

Осјећам живо сребро твоје бити
жедну кап у сваком зрнцу крви
животно ткиво од дрхтавих нити
које се раскида, расплеће и мрви .

Жеља ти је жарка. Још никад не оста
кап од млаза који додирнуше уста.
Не знам зашто нема међу нама моста
као да нас дијели провалија пуста.

Прсти што би хтјели да се чврсто сплету
у два клупка ватре и сребрене сласти
у простору дршћу - сами су на свијету
у самоћи жудње, у проклетству страсти.

Тијела што би хтјела да се тијесно здруже
преточе у једну бујицу од миља
вену, усамљена, к'о јесење руже
јер на истом путу имамо два циља .

Ти би хтјела вјечно, чему нема мјере
ја би дао све за занос једног часа.
Ти сумњаш у тренутак, а ја имам вјере,
у вјечност тренутка у тренутак спаса.

Дођи сва од сунца, сва од вреле ватре
на мој пусти лежај, дај ми своје крви.
Боље да нас муња једне страсти сатре
него да нас мртве (једном) точе црви.

Пропадни у мени, преточи се, дај се
расплети кроз моје вијуге и ткива,
све је на том свијету само кратка варка,
Рај се осјети за тренутак - а вјечност је сива !!!

Предлог: Продо Јовановић, Београд - број гласова 24

ШИКИЋ ЈАСМИНА

ШАПНИ

Оставићу росна поља, моју реку, шуму стазе,
преболећу све ливаде и шеваре, њиве, росу,
панораму у сутону, чак и Месец с мог балкона,
сунцокрете покрај пута, бумбаре у мојој коси,
ветар што ми лице мије, хоризонт што песму слути,
сојенице крај Дунава, рибаре што мреже плету,
барске птице, савске пловке и багремце све панонске,
струну стару на мом штапу, да се рибе запрепасте,
глуварење по мом риту, по стрњики дуге шетње,
под јабуком Дучићеве дозлабога тужне песме,
на тераси оне дивље руже, што сам орезала,
чуваркућу на мом крову, да ми сама кућу чува
и три мачке у дворишту и Кајсију с добрим хладом,
једну лозу- бело грожђе, цело село да се слади,
пола метра сувог Цера, три роштиља добра има,
ово небо изнад крова, добро парче за дангубе
и комшијски, онај Багрем, што мирише на сећања
и два Дуда накрај шора, од кад живим што постоје.

-----------------------

Оне лотре за у небо, где сам звезде дохватила...
Њих ћу само оставити,
да те дигнем у облаке,
да од људи побегнемо,
да нас само птице виде,
да нађемо наше јато...

Само шапни да ме волиш.

Предлог: Шикић Јасмина, Београд - број гласова 27

ВАСКО ПОПА

ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ

Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило

Предлог: Шикић Јасмина, Београд - број гласова 29

ЈОВАН ДУЧИЋ

ПЕСМА ЉУБАВИ

Свој једини живот ти живиш у мени;
да будеш осећај и сан ти се сазда;
не тражим на путу твој лик неслућени-
далеко ван тебе иде твоја бразда.

Очи су ти зато да оплоде звуке,
и глас да молитву у срцима роди;
сав покрет изгледа замах твоје руке;
ти сјаш у стварима као дан у води.

Твој је дах да семе не смрзне у њиви;
твоја љубав да би било побожности;
твоја равнодушност, да може да живи
гордост очајања и горки чар злости.

Ти ниси у себи јер ти нема краја;
твој говор почиње музику свих вода;
речи су ти конци у ткиву свег сјаја;
идеш, ко молитва, од земље до свода.

И ти си начело већма него биће...
Ноћ да блисну звезде замах победника,
да буде победа...Лепота, откриће,
пре него мом духу беше реч и слика.

Предлог: Шикић Јасмина, Београд - број гласова 43

МАРКО Љ. РУЖИЧИЋ

БРЕЗО МОЈА

Срце још неизмјерно пати и боли,
тужно је крвари на све стране,
данима, мјесецима, годинама дугим,
већ је и престало бројити дане.

Душа ми пати, брезо моја вита,
с'другог брда вјетар што ти љуби гране,
што латице твоје на мене не носи,
већ златне падају по меденој роси.

И зна срце моје да вјетрова хука,
не даде ми нате да ставим круну,
најсјајнији драгуљ кад ми они врате,
даћу њима злата ризницу препуну.

Мој вјетар те тражи, брезо не љубљена,
да легне на витку грану не такнуту,
к'о незаборавну из бајке жену,
к'о ружу мирисну калемљену жуту,
да те љуби у једном трену,
к'о некад сретну и занесену,
да те љуби бар једну минуту,
и замрси твоју крошњу густу,
испуни срцу давну жељу пусту.

Усне шапућу тихо молећи се,
зову те себи, да ми дођеш ближе,
руке уморне теби се нуде,
дрхте од чежње, патње и бола,
зову те да бар на трен само,
да те загрле да будеш моја.

Да чујеш срце што узбуђено куца,
како се тресе дрхти и боли,
да ти оно каже колико пати,
колико те жели, колико те воли.
23.09.1998.

Предлог: Марко Љ. Ружичић - број гласова 29

ЧАРНЕ ОЧИ

Душо, гдје си,
не видим чарне очи твоје,
осјећам косу кестењасте боје
на мом лицу
док ме љубиш к'о некада.

Под јоргованом плавим
чекам те.
Док мјесец блиједо сја
дођи да ти љубим лице румено,
да милујем груди бујне,
као што сам некад миловао ја,
још увијек волим те знај.

Прохујаше дани и године,
много воде Дрином протече,
у мислима мојим сваког си трена,
ја те сањам свако вече.
Најљепша ти си жена,
душо моја,
за сва времена.

Судбина је окрутна била,
далеко ме од тебе однијела,
теби другог донијела,
с другим си ме заборавила.

Сад он осјећа додир косе твоје
кестењасете боје,
а некад су биле само моје,
душо моја.

Други сад љуби усне твоје,
милује ти бујне груди!

Ноћима сам усамљен,
желим те само видјети,
топли дах осјетити твој,
на свом лицу,
руке твоје њежне око мога врата.
Дођи, остани поред мене,
милостива буди.

Ја не жалим младост моју
што прохуја,
и не жалим што ми посиједише косе,
жалим што ти други сад милује груди,
и што се он сад тобом поноси.

Предлог: Марко Љ. Ружичић - број гласова 43

ЗОРИЦА СЕНТИЋ

ЖЕЉО МОЈА

када бих могла бити
нешто друго ,
била бих музика.
када бих могла бити музика,
била бих та која у теби свира.
када бих могла бити најлепша музика,
била бих тишина.  
Не бих хтела бити друга,
већ та тишина  заносна,
та тишина  
која у теби свира,
да ме  чујеш само ти,
жељо моја

Предлог: Зорица Сентић - број гласова 19

ЛЕПА СИМИЋ

ЋУТИМ...

Заслепљена питањима
посматрам како витлаш бичем
моју неиспавану зору.

Покушавам да ти такнем лице
погледом испруженим
тамо до бескраја...
али снови су само жеља
а ти - ти си
моја најлепша песма

Срушио си границе времена:
успораваш ми дане
и помераш суботу на недељу
- играш се дословце мојом душом
која ће због тебе, да остари
у надању.

Дође ми да те прескочим
као мрава на тепиху
и онако дивљачки
одгурнем од себе!...али не могу:
ти ме вребаш однекуд
кушаш хладнокрвно
и господариш мојим бићем.

Залепио си се за прозоре
мојих зеница
и подебљао црте лица.

Ћутим и чекам
са рукама раширеним у ветар
а знам,
обавезала сам се - да те волим
без твог знања.

Предлог: Лепа Симић - број гласова 39

ЧАРЛС БУКОВСКИ

ЧУДО НАЈКРАЋЕ ТАЈНЕ

Знаш, било је много добро.
Било је, боље него било шта.

Било је, као нешто,
што можемо да подигнемо,
држимо, гледамо и
 онда се смејемо,
због тога.

Били смо на Месецу.
Били смо у Месецу,
имали смо га.

Били смо у врту,
били смо у бескрајном понору.
Нигде нема таквог места.

Било је дубоко,
и светло,
и високо.

Примакло се тако близу лудила,
смејали смо се безумно.

Твој смех и мој.

Памтим кад су твоје очи,
гласно рекле волим,
сада, док се ови зидови,
тако нечујно љуљају.

Предлог: Љиљана Милосављевић - број гласова 48

ВЕСЕЛИН ЏЕЛЕТОВИЋ ПАВЛОВ

ОВА ЈЕ ПЕСМА ПОСВЕЋЕНА ТЕБИ

Заискриш понекад мислима мојим
затрепериш нежно таман да заболи
запитам се онда да ли ја постојим
да би имо’о неко вечно да те воли.

И дођеш тако тек да не даш мира
у снове моје самотне и дуге
обично ноћу кад музика свира
ил’ кад су очи тако пуне туге

Прошеташ сама ходницима ума
кроз које нико није смео проћи
стазама мисли скренеш ли са друма
где год закорачиш мени ћеш доћи

Зато те молим не долази више
нити у снове нит’ у мисли моје
к’о оне летње ненадане кише
к’о љубави што већ не постоје

А сузе тешке просуте без броја
које ни време не може да брише
оне су, драга, ова песма моја
посвећена теби и никоме више

Предлог: Војимир Вукојевић - број гласова 112

НЕВЕН МИЛАКОВИЋ - Ликота

ДРАГАНИ

Дошла је из другог свијета
мојом је тугом призвана била,
њежна к'о шапат, љепша од цвијета,
постала моја кад се вратила.

"Нисам за тебе" тихо ми рече
док ју је мазио мјесец блиједи,
а мени топло љетње вече
замјени студен што срце леди.

Дуго сам потом киван био,
душа се претвори у санту леда,
а чудан осјећај разум ми мутио
да она однекуд кришом гледа.

Тек кад ми рекоше, као да сјеку,
да моје миле нема више,
разумјех њену душу меку
и знам да ово Она пише.

Знам да ме вољела свим бићем својим
и оне ноћи више патила
и сада збуњен к'о онда стојим:
"Како је сузе од мене скрила?"

Предлог: Невен Милаковић - број гласова 56

САСТАВЦИ

Прошлост ме пробада сјетом као матадор
бика,
И сјећања пресахла свијетом и давне
јесење кише,
Све је замрло давно, само још живи слика
Једне вароши старе која не постоји више.

Једна ми ријека венама тече
И сад кад Невен не цвјета н`о вене,
Још скривам Саставке и врело вече
И њене зјене и усне медене.

Лишће на калдрми умјесто јастука,
Срце к`о сахат кула бије,
Чело што гори и њена рука...
Још не знам плаче ли или се смије.

Протекла је младост коритом Рибнице,
Водопад ми страшни, дах старачки леди,
Ал` ми још зборано обасјава лице,
Призор двоје младих што у мраку сједи.

Предлог: Невен Милаковић - број гласова 18

ПЕТАР МИЛАТОВИЋ ОСТРОШКИ

ИЗГОРЕЛЕ МУЊЕ

Дошла је до реке
и река од мојих суза
кренула према њој,
а изнад нас облак блудни
почео да је разголићује
и она се залетела,
вукући за собом реку,
право у моје очи
из којих никако не излази
ни у сну ни на јави,
јер су у њеној лепоти
све досадашње муње изгореле
у грмљавини њених дамара!

Предлог: Веселин Џелетовић - број гласова 78

РАЈИЦА ДРАГИЋЕВИЋ

ОБЈАВИЋУ ЉУБАВ

волим твоје лице  снено  девојачко
видим лепоту коју проносиш кроз време
видим рајско воће на царском столу
и дворане около слепе и глувонеме

цео живот о томе размишљам
да ли ће се отворити књига посред среће
та клацкалица над којом стрепимо
над неизвесним а суштим хоће -  неће

а хоће зашто једном не би  а неће засигурно
песнику је дато  да тек нешто унапред сазна
та пуста раздаљина између да и не
та зјапа нагрђена кезава празна

над којом лепота звечи јекти звони
отима се и узноси  трепери плени
и враћа све на почетак нема краја
ко у игри благо теби благо мени

опсена привид варалица дам ти узмем
имаш немаш знаш а не знаш и све тако
воде смрти пребродићеш хоћеш -  нећеш
ал је тешко ал је лепо ал је  ...   ако

ако све се склопи сложи и помири
нек запамти  студен-вода ако памти
ти се склони у лепоту и отшкрини
да л ми због ње срце гори да ли пламти

Предлог: Весна Стојковић - број гласова 18

БРАНКА ЗЕНГ

ЗАКЛИЊЕМ СЕ

Створићу ново корито реке.
Безброј вирова биће замке
у које Те нећу хватати.
Пуштаћу своје воде
твоја колевка да постану.
Тећи ћу мирна, трома,
да Те не пробуди удар таласа,
а обала која ме обликује
Теби пут нека буде.
Тећи ћу мирна, трома,
нећу Те у замке
вирова хватати.
Скренућу ток протицања.

Предлог: Бранка Зенг - број гласова 19

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

СРЕЋА

Не мерим више време на сате,
ни по сунчевом врелом ходу
дан ми је кад његове се очи врате
и ноћ кад поново од мене оду.

Не мерим срећу смехом, ни тиме
да ли је чежња моја од његове јача;
срећа је моја кад болно ћутим с њиме
и кад нам срца бију ритмом плача.

Није ми жао што ће живота воде
однети и моје гране зелене;
сад нека младост и све нека оде:
он је задивљен стао крај мене.

Предлог: Ђурђица Лазић - број гласова 43

БОРИВОЈЕ ЂОКИЋ

ОСЈЕЋАМ КАКО 
МИ СЕ ПРИБЛИЖАВАШ

                                    Мири

Осјећам како ми се приближаваш
из свијета који ти сад смета,
и као да имаш нешто да ми даш,
са срцем птице и оком дјетета,

пружаш ми руку и не слутиш
да у мом животу већ трајеш,
потиштена и замишљена бдиш,
са лицем као да се кајеш.

Осјећам како долазиш сама
а нико те не чека осим мене,
и с твојим лицем ишчезава тама
из моје собе, сном затворене,

и усељаваш се гдје си увијек била,
у моју душу, само те нико није видио,
и једино мене препознајеш, мила,
у свом срцу, гдје сам одувијек био.

Предлог: Боривоје Ђокић - број гласова 24

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

СЛАМКА

У оној ноћи с петка на суботу
Судњега часа у твоме животу
Чистаја дјево и најређи цвету
Последње што си ти од мене чула
Било је: ” Волим те
Највише на свету! ”

Али на чему би онај што не уме
Више живети одржао себе
Да му уснама што се не двоуме
Не додаде сламку
И реч:
” И ја тебе! ”

Предлог: Предраг Тутић - број гласова 19

МИРОСЛАВ АНТИЋ

ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ

Знам, мора бити да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене
и среће моје.
По образима ветар ме млати.
Чупа дрвећу жуту косу.
У који део града да свратим?
Дан је низ мутне улице просут.
Вуцарам около два празна ока,
гледам у лица пролазника.
Кога да питам,
смешан и мокар,
зашто је нисам срео никад?
Ил' је већ било?
Требало корак?
Можда је сасвим до мене дошла,
ал' ја: за угао скренуо,
горак,
а она: не знајући прошла.
Можда смо целу јесен обишли
у жудњи лудој, подједнакој,
а за корак се мимоишли?
Да. Мора бити да је тако.

Предлог: Драгана Рајак - број гласова 28

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ

У МОЈОЈ ГЛАВИ СТАНУЈЕШ

У мојој глави станујеш: ту ти је
Соба и мали балкон с ког пуца
Видик на моје мисли најтананије.

Понекад слушаш како ми закуца
Срце ко живи лептир из кутије.

Ја ти одшкринем врата: низ басамаке
Силазиш у врт за ког нико не зна.

На поветарцу лебдиш попут сламке.

(Док за то време, можда: неопрезна
Стојиш на неком рубу, испред замке...)

Некад (у мојој глави док баш скачеш
У морску пену, испод сунца, гола)

спазим те како по киши прескачеш
Барице и сва у блату до пола
Журиш на посао с лицем ко да плачеш.

Пролази дан за даном и сва свота
Времена твог се по два пута збира:
Па пола око мога клупка мота.

Видим са твога лица пуног мира
Да не знаш како живиш два живота.

У мојој глави станујеш и дубиш
Црне и беле ходнике за моје
Мисли: како ми бежиш ил ме љубиш?

Ван тебе друге мисли не постоје.
Само док спавам ти се некуд губиш...

Предлог: Мирјана Мимица - број гласова 26

АНЂЕЛКО ЗАБЛАЋАНСКИ

ЛУДОСТ

Пусти – да у твом оку
Нађем
Изгубљене мисли

Да на твојим уснама
Заборавим
Најлуђе снове

А у коси твојој
Замрсим
Поглед ми сетан

Пусти – да на твојим грудима
Украдем
Јутру свежину

Да на твом стомаку
Разиграм
Лептире шарене

И међу бедрима ти
Пијан
Заноћим и осванем.

Предлог: Анђелко Заблаћански - број гласова 29

БОРИВОЈЕ СЕКУЛИЋ

ЈАДАЊЕ ЈАСИКИ

Јасико, горка душице,
под тобом прострта шареница,
на њој ме мила љубила,
а ти си шумила, шумила...

Сво лето једно другоме сенка...
Ти си над нама дрхтала.
Сад ти је лишће отпало,
гола си пред ветром остала.

О, хладни северни ветру,
носи и мене са сувим лишћем.
Моја се драга удаје
за другога.

Предлог: Боривоје Секулић - број гласова 39

ДУЛЕ Р. ПАУНОВИЋ

ЈУТРО ЋЕ РЕЋИ

Ако ме желиш, склопи очи дубоке и снене
и дођи, ова ноћ ће довољно дуго да потраје,
довољно да Твоја душа у самоћи не вене
у будуће, док трептаве звезде на небу сјаје.

Дођи чекам те, дођи за Тебе имам један сан,
одавно сам га снио, за кога – то нисам знао.
Ослушни тишину таме када прође овај дан:
рећи ће ти шта сам за Тебе од ноћи украо.

А ако не можеш доћи, ослушни дубину ноћи:
шапат ћеш чути, устрептало тело ће ти пећи
дах дубине и осетићеш моје љубави моћи.

Шта се збило нећеш знати, јутро ће ти рећи:
у твом сну сам био, љубио те... сањала си мене,
сањала си младост и најлепше успомене.

Предлог: Дуле Р. Пауновић - број гласова 28

СОНЕТ ЗА МЕРИ

Како да ти кажем колико те волим,
Када Ти то не желиш да чујеш ?
А ја сам и клекнуо... и молим
само трен, трен да ми дарујеш.

Довољно је само сонет да прочиташ
и доживећеш моју љубав, мој свет:
за узврат ништа не треба да ми даш
а у души ћеш имати најлепши цвет.

Сада знам да сам га за Тебе само чувао:
носио га крај срца, испод капута,
оног старог кроз који је ветар дувао...

И мислио сам и надао се небројено пута
да ћеш застати и мој сонет саслушати,
само саслушати па да моја душа не пати:

за Тобом
и за успоменама које бледе

Предлог: Дуле Р. Пауновић - број гласова 29

ПЕРО ЗУБАЦ

МОСТАРСКЕ КИШЕ

У Мостару сам волео неку Светлану
Једне јесени
Јао кад бих знао са ким сада спава
Не би јој глава, не би јој глава
Јао кад бих знао ко је сада љуби
Не би му зуби, не би му зуби
Јао кад бих знао ко то у мени бере
Кајсије још недозреле
Говорио сам јој ти си дериште ти си
Балавица
Све сам јој говорио
И плакала је на моје руке, на моје речи
Говорио сам јој ти си анђео, ти си ђаво
Тело ти зрело, шта се правиш светица
А падале су сву ноћ неке модре кише
Над Мостаром
Није било сунца, није било птица, ничег
Није било
Питала ме је имам ли брата, шта студирам
Јесам ли Хрват, волим ли Рилкеа, све ме
Је питала
Питала ме је да ли бих могао са сваком
Тако сачувај боже
Да ли је волим тихо је питала
А падале су над Мостаром неке модре
Кише
Она је била раскошно бела у собној тмини
Али није хтела то да чини, није хтела
Ил није смела, враг би јој знао
Јесен је, та мртва јесен на окнима
Њене очи птица, њена бедра срна
Имала је младеж, младеж је имала
Не смем да кажем
Имала је младеж мали љубичасти или ми
Се чини
Питала ме је да ли сам Хрват имам ли
Девојку
Волим ли Рилкеа, све ме је питала
А на окну су ко божићни звончићи мога
Детињства звониле капи
А ноћна песма текла тихано низ доњу
Махалу
Еј Сулејмана отхранила мајка
Она је прострла своје године по паркету
Њене су очи биле пуне као зреле брескве
Њене су дојке биле топле ко мали псићи
Говорио сам јој да је глупава, да се прави
Важна
Светлана Светлана знаш ли да је
Атомски век
Де Гол, Гагарин и којештарије, све сам
Јој говорио
Она је плакала, она је плакала
Водио сам је по кујунџилуку по
Ашчиницама
Свуда сам је водио
У пећине је скривао, на чардак носио
Под мостовима се играли жмурке Неретва
Ждребица
Под Старим мостом Црњанског јој
Говорио
Што је диван, шапутала је, што је диван
Колена јој цртао у влажном песку
Смејала се тако ведро, тако невино ко
Први љиљани
У џамије је водио Карађоз бег мртав
Премртав
Под тешким турбетом
На гроб Шантићев цвеће је однела мало
Плакала као и све жене
Свуда сам је водио
Сада је ово лето
Сад сам сасвим други, пишем неке песме
У једном листу пола ступца за Перу Зупца
И ништа више
А падале су сву ноћ над Мостаром неке
Модре кише
Она је била раскошно бела у собној тмини
Ал није хтела то да чини, није хтела
Ил није смела, враг би јој знао
Ни оно небо ни оно облачје ни оне
Кровове
Бледуњаво сунце изгладњелог дечака
Над Мостаром
Не умем заборавити
Ни њену косу њен мали језик као јагоду
Њен смех што је умео заболети као
Клетва
Ону молитву у капели на Белом Брегу
Бог је велики, говорила је, наџивеће наша
Ни оне тешке модре кише
О јесен бесплодна њена јесен
Говорила је о филмовима о Џемсу Дину
Све је говорила мало тужно мало
Плачљиво о Карењини
Говорила је Клојд Грифитс не би умео
Ни мрава згазити
Смејао сам се, ти си глупа он је убица
Ти си дете
Ни оне улице оне продавнице последњег
Издања Ослобођења
Ни оно грожђе полусвело у излозима не
Умем заборавити
Ону бесплодну горку јесен над Мостаром
Оне кише
Љубила ме је по целе ноћи, грлила ме и
Ништа више
Мајке ми ништа друго нисмо
После су опет била лета после су опет
Биле кише
Једно једино мало писмо из Љубљане
Откуд тамо
Ни оно лишће по тротоарима ни оне дане
Ја више не могу, ја више не умем
Избрисати
Пише ми пита ме шта радим, како живим
Имам ли девојку
Да ли икад помислим на њу на ону нашу јесен
На оне кише
Она је и сад каже иста куне се Богом
Потпуно иста
Да јој верујем да се смејем давно сам
Давно проклео Христа
А и до ње ми баш није стало клела се
Не клела
Мора се тако не вреде лажи
Говорио сам јој о Љермонтову о Сагалу
Све сам јој говорио
Вукла је са собом неку стару Цвајгову
Књигу читала поподне
У коси јој било запретано лето жутило
Сунца мало мора
Прве јој ноћи и кожа била помало слана
Рибе заспале у њеној крви
Смејали смо се дечацима што су скакали
Са мостова за цигарете
Смејали смо се јер није лето а они скацу баш
Су деца
Говорила је могу умрети могу добити
Упалу плућа
Онда су долазиле њене ћутње дуге
Предуге
Могао сам слободно мислити о свему
Разбистрит Спинозу
Сате и сате могао сам комотно гледати
Друге, бацати облутке
Доле низ стење, могао сам сасвим отићи
Некуд отић далеко
Могао сам умрети онако сам у њеном
Крилу, самљи од свију
Могао сам се претворити у птицу, у воду
У стену, све сам могао
Прсте је имала дугачке крхке бескрвне
А хитре
Играли смо се буба-мара и скривалице
Светлана изађи ето те под стеном нисам
Ваљда ћорав
Нисам ја блесав хајде шта се каниш
Добићеш батине
Кад је она тражила могао сам побјећи у
У саму реку нашла би ме
Намирише ме каже одмах позна ме добро
Нисам јој никад веровао ваљда је стално
Цурила кроз прсте
Волела је кестење купили смо га по
Рондоу
Носила га је у собу вешала о кончиће
Волела је руже оне јесење ја сам јој
Доносио
Кад свену стављала их је у неку кутију
Питао сам је шта мисли о овом свету
Верује ли у комунизам
Да ли би се мењала за Наташу Ростову
Свашта сам је питао
Понекад глупо знам ја то и те како
Питао сам је да ли би волела малог сина
Рецимо плавог
Скакала је од усхићења хоће хоће

А онда одједном падала је у неке туге
Ко мртво воће
Не сме и не сме, не би то она ни за
Живу главу
Види ти њега, мисли тек тако, као да је она
Пала с Јупитера
Ко је то рецимо Зубац Пера да баш он а
Не неко други
Таман посла, као да је он у најмању руку
Брандо или такви
Говорио сам јој ти си глупа ти си паметна
Ти си ђаво
Ти си анђео све сам јој говорио ништа ми
Није веровала
Ви сте мушкарци рођени лажови ви сте хуље
Свашта је говорила
А падале су над Мостаром неке модре кише
Стварно сам волео ту Светлану
једне јесени
Кад би' знао са ким сада спава
не би му глава
Не би му глава јао кад би' знао
ко је сада љуби
Не би му зуби, не би му зуби јао
кад би' знао ко то
У мени бере кајсије још недозреле.

Предлог: Јасмина Шикић - број гласова 32

ЗЕРА ПРИНЦ

КАДА ОСТАНЕШ САМА

Када останеш сама,
када склопиш очи уморна од света,
када ти звезде не испуне жеље,
када дуга изгуби своје боје,
када Сизифов камен низ брдо крене.
Када останеш сама,
када фонтана жеља једном затаји,
када принцеза у срцу ти заспи,
када се запитас где младост одлази,
када Нојеве барке нема да те спаси.
Када останеш сама
у овом свету пропасти и лажи,
када схватиш да љубави око тебе нема,
послушај срце и слободно ме потражи,
бићу светионик љубави у мору мржње,
спреман да све жртвујем због тебе,
и са звездама рат да водим,
само да те имам поред себе.

Предлог: Зера Принц - број гласова 19

ЕВИЦА МИЛЕНКОВИЋ

СВУДА САМ ТЕ НОЋАС ТРАЖИЛА...

Свуда сам те ноћас тражила.
По мојој машти,
По зеленој боји моје самоће,
По светлости што ме открива,
По лепоти једног подневља,
По речима песме неког непознатог песника...

Свуда сам те ноћас тражила,
Док су зелене кише падале,
Док су птице сањиво жмиркале очима,
Док је море нестајало кроз отворе шкољки,
Док је ветар ломио иструлело грање,
Док је живот постајао стварност преточена у сан.
Док се будио један нов и сувише леп дан.

Свуда сам те тражила ноћас,
Као што сликари траже своје музе,
Као што жубор тражи своју воду,
Као што небо тражи простор,
Као што сунце тражи земљу,
Као што земља тражи спас.

Свуда сам те ноћас тражила....

Предлог: Евица Миленковић - број гласова 19

ЈУТРО

Сад, док с тобом пролазим кроз језу
проливам невину декаду мојих снова.
У пасажу тражим последњу везу
животних надања и љубавних обнова.

Желим поново грумен страдања,
на врховим прозеблих прстију,
да претворим у слике праштања
и сакријем их у јаму вучију.

За борбу не тражим светлост из таме.
Суштину болну из нових похода
гушим у олову природе саме
да себи олакшам бол сада.

Са пашњака нервозној чигри,
уз праштање за искидану врпцу,
одрезах лепљиви осмех у игри
не тражећи опроштај твоме срцу.

Али ти, на побаченој, блатној црници,
изгужва сузама рођену срећу
и док галеб са мора узлете реци,
ја се пред тобом зарекох: умрећу!

Предлог: Евица Миленковић - број гласова 12

ЉУБАВ

Против зоре, некада у мраку,
jурише светиљке ноћне звери.
Зубима у стицању последњег бола
створише мене и моју срећу.

Не из страха да живот боли
и да се само једном живи,
градише зором векове,
у своју срећу сузе су стисли.

Да хиљаде осећања замениш једним,
у варци да се скрије крај,
бљештавим оком у загрљај ноћи
и стићи да доживиш бар једном дан.

Да не би морао праштати себи,
остави згажене звуке у трави
и крени срећу своју да тражиш,
да пусто не остане у твојо снази.

Саживи светлост и бол у мраку
и шапни ми знак да постојиш.
Временом истина сагори у зраку
да човек постоји јер воли.

Предлог: Евица Миленковић - број гласова 18

ОТАПАЊЕ

Пробуђено провлачи моју,
моју немирну нит.
Светло ми замиче иза твоје,
твоје тајанствене сене.

Исконско везује за своју,
своју жељу изграђену у мит.
Миришљаво пролива боје,
боје морске пене.

Изазов дрхти уз твоје,
твоје храбро отворено.
Опуштено отапа моје,
моје ледено затворено.

Новорођено изгара моју,
моју потиснуту свест.
Озвездано претвара твоје
твоје небо у вечно.

Изграђено осваја за своју,
своју птицу и лет.
Овенчано венчава двоје,
двоје пробуђене срећно.

Изазов дрхти уз твоје,
твоје храбро отворено.
Опуштено отапа моје,
моје ледено затворено.

Предлог: Евица Миленковић - број гласова 26

ЗОРИЦА АЋИМОВИЋ

НЕЋУ

Нећу љубав
у сузе да претварам
и додир душа
у празан загрљај.

Не дам да мој
окамењени тренутак
буде шарена перла
ни камен спотицања.

Не могу осећај,
од Бога дар,
искрен и стваран
заблудом да назовем.

Предлог: Зорица Аћимовић - број гласова 17

НИКИЦА БАНИЋ

ТИ И ЈА

Ти и ја смо две птице.
Свака у своме кавезу.

Није нама ...
што не можемо летети
већ је нама ...
што нисмо заједно.

Предлог: Марина Врекић - број гласова 19

ЖАК ПРЕВЕР

БАРБАРА

Сети се Барбара, без престанка је кишило
над брестом тога дана, а ти си ходала насмејана
прокисла, радосна, очарана, под кишом
сети се Барбара, без престанка је кишило над брестом
а ја сам те срео у улици Сијама
смешила си се, и ја сам се смешио
ти коју нисам познавао,
ти која ме ниси познавала
сети се

сети се тога дана
не заборави

неки човек је стајао у трему и
викнуо твоје име, Барбара
а ти си по киши к њему потрчала
радосна, прокисла, очарана
у његов загрљај пала

сети се тога Барбара,
не љути се што ти говорим ти
ја кажем ти свима које волим
чак и онима које сам једном видео
ја кажем ти онима који се воле
чак и онима које нисам упознао.

сети се Барбара и не заборави
ту кишу мудру и сретну, на своме лицу сретном
над овим градом сретним
ту кишу изнад мора и изнад арсеналом
ту кишу што је пала на брод из Цезана

ох, Барбара рат је је свињарија велика и шта је са собом сада
под кишом канонада огња, крви и челика

а онај који те је грлио, заљубљено
је ли умро, нестао или још увек живи

ох, Барбара
без престанка киши над Брестом
једнако као и тада

али то није исто, и све је срушено
то су поротне кише, страшне и неутешне
то није олуја више од огња, крви и челика
то су напросто облаци
што као псета цркавају
као псета што нестају у млазу воде
над брестом
да труну негде далеко, далеко, далеко од бреста
од кога ништа не оста.

Барбара, Барбара

Предлог: Јован Вељковић - број гласова 19

ЕЛЕОНОРА ЛУТХАНДЕР

ЗАЉУБЉЕНА У ТЕЖИНУ

Кад би пољупци твоји
Оставили светлећи траг 
Hа мом телу
Бљештала бих у ноћи -
Када останем сама

Кад би на уснама мојим
Остала барем сапуница
Правила бих балоне
И глeдaлa дyгo зa њимa 
Када останем сама

Кад би од погледа твојих
Настале литице 
А од речи рекa
Cишла биx y кaњoн дa ce oкyпaм
Када останем сама

Када би од љубави твоје
Остао макар камен
Hоcила бих га o вpaтy
Заљубљена у тежину
Када останем сама

Предлог: Елeoнopa  Лyтxaндep - број гласова 31

МИЛАН ЖИВАНОВИЋ

И БЕШЕ ДЕВОЈКА ЈЕЛЕНА

И беше девојка
по имену Јелена
Ни пре, ни после,
нико није волео тако.
Ни у лијепом старом
граду Вишеграду.

Јелена моја.

Кад си села у чамац
београдских студенткиња
из рибље перспективе
си видела Звезду и Тару.

Још даље је Андрић,
негде доле Меша.
Онде су клали љубави.
Тамо где смо се љубили.

Где је дубока Дрина
текла вековима,
сада се мирна вода језери.

Ништа није вечно,
Јелена кажу.
Али, ако постоји увек,
увек ћеш моја бити.

Јелена ничија.

И из твојих порица
покипеће млеко,
у неко бледо јутро меко
да смири плач новорођенчета.

И нећу жмурити никада више.
Кунем се.
Само још једном.
Јелена

Предлог: Милан Живановић - број гласова 23

ВИОЛЕТА МИЛИЋЕВИЋ

СВЕ И ДА

Све и да ме никад не погледаш,
заслепљујућа светлост твојих очију
једина биће коју видим.

Радост коју у мени будиш,
све и да ти нисам драга,
једина остаће за којом чезнем.

Ђердан твог осмеха,
све и да се у парампарчад разбије,
једини је који бих баснословно платила
и којим бих овенчала све своје дане.

Амбис у који незаустављиво тонем,
све и да могу,
једини је који не бих никад напустила.

На крају крајева,
све и да се помирим с тим да те немам,
зар је то важно?

Кажу: имамо само оно што смо другима дали.
Ја сам теби дала – себе,
све и да ме никад не погледаш.

Предлог: Виолета Милићевић - број гласова 34

ЕМА МАТИЋ

АКО ОПЕТ ДОЂЕШ МЕНИ

Колико мало о теби знам
а тако сам те много волела,
хтео си  да будеш сам,
а мене је душа болела.

Када те на улици сретнем,
срце ми затрепери јако,
руке на груди метнем,
да смирим боле тако.

Ако опет дођеш мени
отворићеш  ми старе ране,
зато остани само у успомени
на прошле болне дане.

Предлог: Ема Матић - број гласова 19

СТОЈАНКА СЕКА ЗАКИЋ

У ВРТЛОГУ ЉУБАВНОГ НЕМИРА

Понекад помислим да се живот руши
и осјетим боли тад у празној души,
тад пожелим да ме грле руке меке,
као некад твоје поред наше ријеке.

Сад пливам вртлогом љубавног немира
и борим за свјетлост на крају свемира;
нестала је срећа, суза ми у оку -
сад осјећам тугу к'о море дубоку.

Тишина одзвања док ми душа плаче,
а бол срце стеже све јаче и јаче -
ко ти косе мрси док те мјесец купа
над уснулом ријеком гдје плакасмо скупа?

Предлог: Данка Закић, Бијељина - број гласова 46

ИВАН МИЛОШ

ЉУБИ ДО КРВИ

Љуби ме, љуби до крви,
нек' ми се тело сломи
и свака кост смрви
од жара и сласти.

љуби ме, љуби до крви
иако нисам ни последњи ни први
што спознаје чар љубљене жене.
И док стојим пред тобом неприродно хладан,
к'о одваљен од ледене стене,
узалуд покушавам да сакријем
буру страсти што избија из мене.

љуби ме, љуби до крви,
попи сву жудњу са усана мојих,
нек' свет нестане, нек' нестану сви
ових ноћи модрих;
саградићу ти свет нови
само за тебе и мене
и наше снове.

љуби ме, љуби до крви
истопи се на уснама мојим,
и к'о морска пена на ледене хриди
на мене се обруши и свали,
устрепти преда мном сва чедна и врела
даруј ми нежност слатког ти тела,
а онда и пред Бога стаћу и сву његову силу,
ако треба, да сачувам и браним
тебе, моју драгу, једину, милу.

Предлог: Иван Милош - број гласова 15

ПЕКО ЛАЛИЧИЋ

БИ ШТА БИ

Помахнитала
разузданица
разуздала се
равницом

плави ми снове
обузима јаву
одузима ме

помахнитах
бацих се
у њу подивљалу
дамаре да охладим

попих је
попи ме
пресахнусмо заједно

би киша
сада течемо
свако својим током

Предлог: Пеко Лаличић - број гласова 27

МИРОСЛАВ ПЕЋАНАЦ

***

Неочекивано, не желећи,
Корачајући без циља,
У мноштву људи без лица
Срећем свој лик у огледалу.
Играмо се камењем,
Сваки је мек као глина,
Правимо исте облике
Истим отисцима прстију.
Тишина нам је симфонија.
Видимо дугу у тмини.
Причамо сопственим језиком
И чујемо обојене тонове.
У кратком моменту заноса
Она ми даје енергију
Свих тачака ноћног неба
Од које се огледало криви
И чаролија нестаје.
Она је с друге стране,
Невидљива заувек.
Ветар који је пунио једра
Носи ми песак у очи.
Бескрајна река га не испира
И жичане маске ме гледају опет
Упорним погледом, без разума.

Предлог: Мирослав Пећанац - број гласова 16

БОГДАН ТОДОРОВ

МРЗИМ ТЕ ШТО ТЕ ВОЛИМ

Мрзим те што те волим.
Девојко, мењаш лик, а увек си иста
створена да ме мучиш.
Дозвољаваш да удахнем мирис твојих груди
и утонем у тебе да бих се изгубио.
Блудиш погледом у мом загрљају,
држим те чврсто
а никад не могу да те ухватим.
Улазиш и излазиш из мог живота,
равнодушна на осећања
и остављаш само трагове блатњавих ципела.
Увек се другачије зовеш и изгледаш,
а увек си то ти, ти која си моја,
и никад нећеш бити.
И опет ћу да идем напред по кругу
у нади да ћу те срести.
И ако то не будеш ти,
ипак ћеш то бити.

Предлог: Светлана Милошевић - број гласова 144

ДРАГОМИР ШОШКИЋ

ЗБОГ КИШЕ КОЈА БИ МОГЛА ПАСТИ

Оној које се тиче

Сад кад смо се испели довде
Могли бисмо  наставити било куда

Према оном усамљеном дрвету на брегу
Усковитлане крошње на пример
Где би се склонили од сунца

Али исто тако од кише
Која би могла изненада пасти

(Ветар овај што витла твоје увојке
Не зна се чему претходи)

Ако ли нећеш
Хајде да учинимо напор
Придодамо дах наш његовим даховима
И одшетамо до оног извора крај шуме
На ону травнату чистину
Где би се сваки даљи опис предела
Могао показати сувишним

Останемо ли пак овде
Уистину нећемо бити онамо кад падне вече
А онда би ја могао бити неко други и
Ти нека сасвим друга а извор онај
Само обично огледалце бачено у траву
У ком се шепуре звезде

Хајдемо начас донде
Макар то трајало онолико
Колико је потребно да се ево
Овај камичак који ћу хитнути
Стропошта у амбис

Предлог: Драгомир Шошкић - број гласова 19


СТАМЕНКОВИЋ МАРКО

С  А  Н  Е  Л  А

Снег тихо пада, свуда крај мене
безброј се белих пахуља просу
хтео бих ноћас некуд да кренем
и твоју црну да нађем косу.

Ако погледам иза себе
твоја ме сенка у стопу прати,
већ дуго мислим само на тебе
већ дуго љубав желим ти дати.

Не могу своје срце да смирим
јер све пре тебе била је шала,
како ћу овај живот да живим
ако ми руку не будеш дала???

Ево ме ноћас у овом граду
сутра ко зна куда ћу поћи,
ако нам други љубав украду
живот ће нам узалуд проћи.

Лепота твоја мој живот краси
од тебе моји зависе снови,
дођи јер младост брзо се гаси
заједно живот почнимо нови.

Анђеле, требаш ми да те волим
у овим зимским ноћима босим,
прочитај како ме срце боли
и чије име у њему носим.

Предлог: Стаменковић Анђа - број гласова 14

ПОСЛЕДЊИ  ПУТ

Последњи пут се гледамо у очи
и погледима шапућемо немо,
ту смо се срели једне кишне ноћи
ту ћемо ноћас да се растанемо.

Желим ти рећи док ћутимо дуго
то да заувек остајеш ми драга,
па чак и онда кад једно од другог
некуда далеко одемо без трага.

О, немој себе никада да кривиш
што си у љубав веровала праву,
настави даље свој живот да живиш
а наше дане предај забораву.

За твоје ноћи бесане и дуге
за све је крива ова глава луда,
искрену љубав сачувај за друге
за мене љубав давно је заблуда.

А некад сам као лептир бели
и ја те исте твоје снове снио,
љубави имао за овај свет цели
а он је против те љубави био.

Једном ме црном зачарала косом
наивно, срце своје сам јој дао,
из мог је  јутра нестала са росом
а ја без срца заувек остао.

Предлог: Редакција Поета - број гласова 68

О. МАНЧИЋ ЛОДИКА

БУЂЕЊЕ

Из ока ноћ палиш
И светлиш из грла као
Лава из гротла кад сине

Гориш ме као восак свеће
Кад се топи
У души миомирис по телу носи
И зној своје утоке има
И ништа да те спере

Као да си душа
Душе моје, па дишем тобом
И јутром кад се будим
У себи те сретнем.

Предлог: О.М.Лодика - број гласова 12

ЕВИЦА МИЛЕНКОВИЋ

НЕ ПЛАЧЕМ ВИШЕ...

Престала сам да гледам кад одлазе ласте,
покошену траву и опало лишће,
Тужно, са сетом...
Кад свећа на смирају дана згасне,
Кад са славе оде и последњи гост. 

Не плачем више када нема наде,
да ће неко стари поправити мост.

Престала сам цвеће да чувам у вазни,
Кад последња латица склизне на под,
Тужно, са сетом...
На протекле дане,
Кад је неко осмех измамио мој. 

Не плачем више када нема наде,
Да на моје усне осмех падне твој. 

Престала сам маслачке да чувам од ветра,
Кад је њихов прах  направио свод,
Тужно, са сетом...
На губитак први,
Кад се добри, стари раздвојио спој. 

Не плачем више када нема наде,
Да твоје знамење испрати мој ход.

Предлог: Евица Миленковић - број гласова 8

ТАЊА ПРОКОПЉЕВИЋ

КАД НЕМА ДРАГОГ

Ех да ми могу моје лире
вратити љубав што изгубих
и да ми могу поетске силе
дозвати драгог кога љубих!

У оку би златни сјај синуо,
а крв у жилама јурнула,
то би ме до неба винуло
и облак бих тамни гурнула.

И жива бих била нестварна
вреле ватре ужарени жар,
у свету искра нестална
и сунца сјајнога плам.

Ал’ драгог нема, не долази
па се љубав у песму срочи
док снага ми стихом пролази
кроз многе знатижељне очи.

И тако песмом појим
људе помало занесене,
док дане без драгог бројим,
бришем очи заљубљене.

Предлог: Светлана Ранђеловић - број гласова 13

САША ГИЉЕН

ВОЛИМ ТЕ

Волим те, иако знам,
ниједну песму што сам ти писао
ти ниси читала,
волим те, иако знам,
да мало ти значи Бодлерова мисао,
зашто да л' си се питала.

Волим те, Платонски,
ко што је Лаза волео Ленку,
можда још и више,
волим те и желим,
да се претворим у твоју сенку,
у срце што у теби дише.

Волим те, иако знам,
да никада ниси волела мене,
нити ћеш волети,
волим те, иако знам,
да ће од нас остати сене,
које ће вечно болети.

Једном ће и нас прекрити трава,
обоје ћемо нестати,
ал' ова моја заљубљена глава,
никад неће престати,
да те воли.

Предлог: Саша Гиљен - број гласова 26

МИЛОРАД МИШО ЂУРЂЕВИЋ

ОСЕЋАМ ДА ВИНО УЖИВА МУЗИКУ

Осећам да могу ноћас осетити
Тај шапат душе у ком ми је бити
Полетима страсним у ноћци несташној
У мислима лудим у жељи прекрасној

Осећам да вино ужива музику
Јер ми телом бруји и дозива слику
Младости ми ране када беше вила
У наручју топлом кад моја је била

Осећам да ноћас Требишњица цвате
Подно Леотара сад у ситне сате
Осмех а предиван што ми себе нуди
Тај поглед заводљив док ми срце луди

Осећам да струје дамари нечујни
Да долази немир као удар струјни
Да додири њени у небо ме носе
Осећам да мој је мирис њене косе

Вечерас сам једно преточен у двоје
Вечерас је њено оно што је моје
И волим да волим /нек љубав ме руши/
Волим кад нас двоје у једној смо души

Предлог: Милорад Мишо Ђурђевић - број гласова 6

ИВО АНДРИЋ

ЖЕЂ

Остадох те жељан једног летњег дана.
О, сребрна водо из туђега врела.
То је било давно.
Свака ми је стаза данас обасјана
Сунцем и лепотом
Срећа ме је срела.
Из стотину врела жеђ моја сад пије.
Ал мира не нађох нигде, јер ме никад
Ватра прве жеђи оставила није.

Предлог: Гордана Симеуновић - број гласова 9

НИКОЛА СТОЈАНОВИЋ

ТЕБИ ЗА ЉУБАВ

 Не желим да кријем своје осећање
и зато ћу, мила, ја у овој ноћи
да јурим кроз поље и кроз густо грање
и теби ћу тихо под прозоре доћи.

Теби ћу за љубав доћи са гитаром,
да постанем део твојих слатких тајни,
и теби за љубав међу мушкатлама
просуће се ноте ко бисери сјајни.

Послушаће звезде мелодију нежну
и месец што мили попут златног пужа.
Отворићеш прозор са осмехом, тихо,
тад пружићу теби букет белих ружа.

Остаћу са тобом док ноћ не избледи,
а затим пут неба хоћу да се винем,
и последњу звезду што на небу чкиљи
теби ћу за љубав ја драга да скинем.

 Па онда с висине узвикнућу гласно,
доћи ћу ти опет у ме имај вере.
Оџаци ће тада први да прогоре
а сложно и хорски залајаће кере.

Предлог: Никола Стојановић - број гласова 12

ВИНКА ПЕРИШИЋ - ШАРЕНАЦ

МОЛИТВА БИЈЕЛЕ ЦИГАНКЕ

Купићу ти коња
крилатог коња да ти у сну шапуће ...
Ма каквог коња:
купићу ти ергелу
бијелу ергелу да те топотом успављује ...
нове мамузе, костретни шешир,
бичеве и сабље срмом оковане,
сребрне ножеве с кожним сапима
и нову чергу налик колиби зор-харамбаше ...

Купићу ти лађу
голему лађу од сандаловине
да њом испараш мора далека-
кошуље моје једра да јој буду,
од косе моје уже ћу исплести
да се за чврсто сидро ухвати-
небу ћу своју тајну открити да желим
јарболе твоје срећа да прати ...

Откаћу ти доламу
у царству циганском какве нема,
на плећа твоја, делијо,
соколи да се гнијезде,
да ти и свеци завиде
кад корак низ друм начиниш ...

Погачу ћу ти под сачем
на нашем огњишту испећи,
погачу од брашна бијелог и суза бисерних
три дана се пуши, мирише ...
Цијело село позови
кад је крчагом румена вина
уз гозбу залијеш ...

Дјецу ћу нашу скупити
по свијету што се скитају
да оцу у чело гледају
свјетлији од каквог фењера
што га с истока донио
стари кириџија ...

А ти да ми се гиздаш и пјеваш
и дивље коње да кротиш,
 крај ватре гордо да сједиш
и бритку сабљу да пашеш,
и тутун на тутун савијаш
из сребрн-ибрика да срчеш,
три слуге да ми те служе ...
а лице твоје весело
ко калај с казана да блиста ...

Еј, све ћу да ти приправим
крај ногу твојих да лежим
само од черге не иди,
бијело робље не љуби ...
од Бога дворе да истем,
ако чергу не волиш
што твојом душом мирише ...
ти мрким оком погледај,
твоје су жеље ми наредба,
ти племић мени циганки
један под капом небеском ...
само ми не иди господару мој,
драгане,
коња ћу бијелог теби купити,
ма каквог коња, ергелу,
ергелу, царску ергелу
да снове твоје немирне
низ поље пустим да језде ...

Предлог: Невенка Јушковић, Херцег-Нови број гласова 123

ПИСМО ОДИСЕЈУ

Кошуљу подерала
разбој ми се поломио
и ткање осуло
а тебе нема.

Сво биље горско побрала
коњима у гриве уплела
ергела ми се отела
стадо се сјавило
само
планине одјекују вапајем
а тебе нема.

Просци ми под грлом застали
и сабље бритке јецају
вукови на торове надиру ...
змије отроване дозивам
да плот на тору појачам
а тебе нема.

Хиљаду болести измишљам
старост у кости навраћа
сва сам ти писма послала
Богу скрушене молитве.
У звијезде пламене гатала
милион нових заклетви,
снови се у снове заплицу,
џелати у зору освићу
ђердан ми дана нанизан
а тебе нема.

Да си у бедем зазидан
очима бих га поткопала,
у хладној мрачној ћелији
да си...
Да си се морима заклео
на вјерност дуговјеку
длановима би их пресушила
мора дубока плава...

Овдје сам још
и слушам уморне госте,
тиху пјесму чобанску
и сликам руком уморном
пјешчане спрудове далеке
иза којих ми се свакодневно
самоћи смијеши тишина...

Предлог: Зорка Вучковић, Херцег-Нови број гласова 14

СЛАВИЦА УРУМОВА

ОБНАЖЕНА

Затварам очи
и допуштам на твојим рукама
да се измрвим као хлеб.
Лебдим изнад кревета 
као честица ваздуха.
У заједничком ужитку
са невиним осмехом,
топлим додиром и пољубцем,
допуштам ти да ме љубиш!
Док лежим крај тебе,
обнажена
од главе до пете,
осећам се пожељна жена
која увек одново, и одново,

даје ти своје невино срце.
Уносећи те у своје тајности,
дајем  нову страст
свога тела...
Љубим те!...

Љубиш ме!...

Предлог: Славица Урумова (Скопје, Македонија) број гласова 98

БОРИВОЈ РАШУО

ЉУБАВ

Волети је не знати за себе
Одузети снагу уму своме
Не марити остале потребе
Осетити у себи поломе.

Осећање када мисао пречи
Да разазна живот до детаља  
Љубав моћна од свега да лечи
Од просјака начинити краља.

Љубав оно што се не да рећи
Занемели најстрасније љуби
Нико није успео побећи
Са бојишта где нико не губи.

Предлог: Боривој Рашуо, Београд - број гласова 1

VESNA CVJETANOVIĆ

SABLASNI GRAD

Ponekad me slomi ova iskra što tinja u meni.
Svakog dana prepuni smo tuge
kap vode na usnama se
suši,
stotine moralnih dilema
u nama je.

Zašto smo morali koračati
baš tim putem?

Ni slutili sudbu koja vreba
kroz utabane staze naše mladosti.

Kad svi jutarnji zraci budu juče
zakletvu daj još sanjiv
od tople noći,
da volećeš mirise boja
u tužnom sivilu ovog sablasnog grada…

Nas dvoje smo kao dva crna leptira
što lepetom krila
najavljuju svoj let kroz noć…

Kada prođe suton ostaje samoća,
jer rođeni smo juče.

Mi…nas dvoje…Ti i ja…
ostali smo sami.

Kao noć…
Kao ovaj sablasni grad.

Предлог: Vesna Cvjetanović - број гласова 1

СЛАВИЦА НЕДЕЉКОВИЋ

ХЕРОЈ

Не, нисам плакала, сузе су нестале
нема их више код мене,
не говори ми о љубави и срећи,
немој, ни о ономе што је било пре,
и не брини за прошлост,
време ће се побринути за све.
Надам се, да сам ти опростила,
надам се...
али знам,
да заборавити нећу
и зато бринем за сутра
и питам се,
да ли смо заувек, отерали срећу.
Волим те, али другачије,
јер срце не куца исто,
разум ме узео под своје,
и срце ми држи чврсто.
Дигло се из пепела
не жели да види, а ни да чује,
од љубави бежи,
јер жели мир и тишину,
без кише и без олује.
Ако се поново деси,
нећу се борити,
јер љубав и не постоји,
само нека прође,
без суза и без боли.
Уби ме овај разум,
као да душе немам,
и као да нисам ја,
не могу да препознам себе,
каква сам била пре,
каква сам постала сад.
Када ће нешто лепо, мени да се деси...
Кажу да сам херој, за дивљење,
жена за све,
како сам снаге смогла,
не знам ни сама,
често питам се.
Одлази прошлости,
пусти ме да идем,
не могу да заборавим,
али нећу ни да те видим.
Сутра је моје,
прелепо за мене све,
биће ми боље, него икада,
и једино жалим,
што сам изашла из бајке
у којој сам волела све.
Свуда издаја, превара,
преживела сам, али сама,
никога се више не бојим,
осим Бога,
и само њих волим,
више од живота свога

Предлог: Редакција Удружења писаца "Поета" - број гласова 3