Теодора-Тода Матић-Медић

ТЕОДОРА ТОДА МАТИЋ МЕДИЋ рођена у Бајиној Башти. Школовала се у Београду.  После удаје за аустралијског држављанина одлази у Аустралију -Сиднеј где и данас живи и ради као слободан новинар, књижевник и летописац.
Поезијом се бави од своје ране младости. Песме објављује у отаџбини и новој домивини. Заступљена је у 40 антологија широм света на српском и енглеском језику. Седам пута је учесник “Међународних сусрета писаца”, које организује Удружење књижевника Србије. Присутна је алманасима и зборницима који су објављени Аустралији, Србији, Немачкој и Америци.
Добитница је награде аустралиског Удружења WRITERS World QVD за 1995. годину. Такође је заступљена у две антологије THE TIDE OF HOURS OF THE INTERNATIONAL SOCIETY OF POETS, као и у THE BEST POEMS & POETS за 2000. и 2002. годину. Њена “Апокалипса” је уврштена међу 25 најбољих данашњих песама на свету и као таква је урамљена и истакнута по свим канцеларијама напред поменутог Удружења широм Америке.
У Аустралији су штампане две књиге на енглеском:”97” NEW REFLECTION AND SHORT STORIES I “98” WRITERS WORLD AND ERA POETRY ANTHOLOGY. Два пута је добитник Златног пера,награде Удружења српских писаца у - Аустралијској “ЗОРИ”. Уврштена је у 4 зборника која су објављена у издању аустралијске ЗОРЕ, као и у другим зборницима штампаним у Србији и Немачкој.
Награђена је на конкурсу Удружења писаца 7. Франкфурт на Мајни из Немачке И тада је уврштена у  8. Зборника истог удружења. МАТЕРЊА РЕЧ, ОТАЏБИНА, ПОЗДРАВ ЗАВИЧАЈУ, СУНЦЕ ЗАВИЧАЈА, СТОПАМА ЦРЊАНСКОГ, СЕДМИЦА 4,5,6, 7. Песмом НЕБЕСКИ  ХРАМ улази у тематску антологију о манастиру Дечани и у алманах НАЈДРАЖА РЕКА.
Њени текстови су објављени и у књигама КЛЕТВА СРБИЈА, (Пролеће 99) и ОПТУЖУЈЕМО, чији је издавач Удружење књижевника Србије. Уврштена је у антологију МЕЂУ СВОЈИМА (издавач Београдска књига), као и у Антологију за дијаспору САВРЕМЕНИК (издавач Апостроф). Затим у књигама ПЕВАЈ НАРОДЕ МОЈ, МАЛО  ПОЈАЧАЈ РАДИО И  ДА ЈЕ ПЛАТОН ЖИВ.
Заступник је и саветник за пројекат књиге БЕОГРАДСКИ ЛЕКСИКОН СРБИ У СВЕТУ КО ЈЕ КО 1996/99. Уврстена је и у БИОГРАФСКИ ЛЕКСИКОН ЗЛАТИБОРСКОГ ОКРУГА. Добитник је ЗЛАТНЕ ЗНАЧКЕ 2007. године од стране Културно-просветне заједнице Србије и друге награде (сребрени пехар) КЊИЖЕВНЕ КОЛОНИЈЕ ПИСАЦА ДИЈАСПОРЕ, Бијела, Црна Гора.2007.
Поред класичне поезије у прози, пише Хаикy песме и прице за децу. Објавила је осам књига на српском:
НЕКО МЕ ИЗ ДРУГОГ ВЕКА ДАРИВА (Издање Просвета,-Београд 1997)
У ПОДНЕВИМА СУНЦА (Бук Марсо, Београд 1998)
У ПЕСМИ ТЕ ТРАЖИМ (Гхосос, Београд 2001)
ПРЕСТО СВЕТЛОСТИ (Српска књига, Рума 2001)
ЗЕМЉА СКРИВЕНА ИЗА МОРА (Златоусти, Београд  2003)
БОГИЊА САМОЋЕ (АС дело, Београд 2005)
ИЗГУБЉЕНА ЉУБАВ - Хаику поезије (Златоусти, Београд 2007)
ОЧИ МОЈЕ МАЈКЕ  (Златоусти, Београд 2007)
Спремне су за штампу још две књиге: дечја збирка поезије и дечји роман. Преседник је Удружења “ПРОСВЕТЕ” из Сиднеја, члан Удружења новинара Србије, Удружења песника у Аустралији и Америци и члан Удружења књижевника Србије.

ВЕНЧАЊЕ МОЈИХ СЛОВА

Не знам да ли сам још увек жива,
Или сам у праху песме расуте?
Тихо дишем и сањам венчање мојих слова…
Стадоше пред олтар обучени у рухо симбола
Под шифром вечност!
О; каква радост преплави моју душу.
Уз топли загрљај песама и соната,
Осећам да кружим Глобусом света…
Полако устајем из кревета,
Расањујем несаницу,
И сакупљам све омиљене песнике
Да заједно поделимо радост
Венчања мојих слова.

БОГИЊА ПРАВДЕ

Да ли ме видиш међ’ словима кријем се?
Неко ми озари лице
Кроз мирис кафе. Отаџбина,
Земља моја!
Српски опанци крвљу се пуне
Кроз векове проливене.
Сањам, а будна сам,
Бесане снове сањам.
Са пером разговарам,
Где је “Богиња правде”?
Да ли још увек са мачем
Тражи Богове с Олимпа,
Док чекам да моја слова оживе ?
Из песама процвета лотос
Док у овим стиховима
“Богиња правде се крије”…

ОТИШЛА СИ

Отишла си,
Изгубила се у хладним маглама вечности
Са сенкама на издисају,
Док су ветрови спавали на небу.
Отишла си,
На бескрајним дугама пешчаних брегова,
И у рањеној души мојој
Остави топле отиске нежних стопала твојих.
Ужасан бол и туга надвише се нада мном
Као тамни облаци олује.
Мајко, гледајући твоје анђелско лице
Не смедох ништа да кажем.
Било је као туга што личи на смрт!
Мука ме обузе.
Узнемирена ходам улицама.
Сунчеви зраци носиће ме све даље и даље.
Угледаг Сребрено језеро
И виле како излазе из воде.
Уз непознате звуке заиграше коло!
Чекам крај језера све док виле не одоше.
На том месту створи се кутија пуна блага.
Нечији глас ми проговори:
“Узми, то ти је дар од Бога!”
Стадох замишљена и претворих се
У пророчанство.
Брзо се окретох и кренух према кући.
Испред куће створи се гомила људи!
Ништа не говоре, зуре једни у друге.
Вихор туге ме преплави!
Помислих на тебе, мајко!
Отишла си…

УСТАНИ МАЈКО

Враћам се са далеког пута кући.
Кроз мене пролазе неодољиве мисли:
Да ли је Сунце завичајно сагорело у очима моје мајке?
Осећам мртву кућу како лелуја закуцана мојим словима.
Веруј да ћу и у пукотини прага
Мирис твоје душе осетити.
Опрости ми, мајко!
Моја душа је залутала негде на морском песку.
Нека туга, уместо мајке, наслања главу на моје раме.
Устани, мајко! Ослушни моје кораке!
Чекај ме тамо, где си ме увек чекала!
Пођи према мени у сусрет са кочијама Сунца!
Устани из окова тишине!
Донећу ти са собом светлу зору
Да те пробудим са њом.
Да ти поверим тајне, од кад се виделе нисмо.
Устани мајко, никад  заборављена!
Чиме да те даривам, моја успавана душо?
Да ли са песмом или мојим земаљским животом?
Устани, мајко!
Отклони таму, што те прекрива у шкрињи закованој!
Душа ми црна, као и ова слова на папиру.
Мајко, да ли те ветар кроз траву буди у ноћи?
Да ли још памтиш на Земљи шта је остало
Или се одмараш у безбрижном сну?
Молићу Сунце насмејаног лица,
Нека ти светлост врати кроз пукотину леденог камена!
Замолићу и моју песму да пробуди смрт, која те успавала.
Пробуди се, проклета Земљо,
Хранитељко смрти од Искона!
Мајко, чујеш како је вриснула нека реч у мени,
Док сам је писала.
Сва твоја светла јутра нестала су!
Престала сам да се радујем од твог последњег пута.
Ко скрива твоје очи, мајко,
Кад је у њима бескрај?
Устани, устани, мајко!
Устани, моја успавана душо!

ЋУТЕЋИ ПЕВАМ

Отета од среће кружим планетом
У облацима пуним кише.
Из дубине свести осетих страх
Како транзиције животног прогонства
Погледах у себе ја нисам више она.
У концепцији мисли
Угледах и неко огромно пространство.
Ћутећи певам и гледам у реку
Како протиче својим бесмртним коритом.
Седох на обалу да слушам шум воде
И шапат цвећа што се шарени по обалама.
Угледах над водом и свој лик празан и болан
У њему нема ништа сем једне песме што живи.
Тамо сам и ја ћутим и дишем кроз слова
У којим сам одпевала сва своја ћутања

ХАИКУ ПОЕЗИЈА

На ратном пољу
Из крви рањених
Божури цветају.

 

Звона на цркви
Звоне да ли неким
Или некоме.

 

Грбавац прође
Али још нешто на
Леђима носи.

 

Снежна планина
У подножју видим
Уцветале шљиве.

 

На летњој жеги
Ено и змија своју
Кошуљу скида.

 

Цигански караван
Коњи покисли деца
Босонога.

 

Залеђено језеро
У ритму музике ветра
Ждралови лете.

 

Да ли кајање
Или неки глодар мој
Немир нагриза.

 

Медвед букву тресе
Да дође до меда кад
Кад жалац у њушку.

 

Вуци на месец
Завијају а он од
Страха пребледео.

 

Тупа кашика
Потајно завиди
Оштроме ножу.

 

Над планином месец
Сенаџире да чује
Поток што жубори.

 

Седим крај обале
Видим рибице моје
Сузе скупљају.

 

Петао рано
Објављује зору месец
Гледа збуњено.

 

Горе је хладан
Месец доле снег вуци
У лов кретоше.

ЖЕНА ИЗ КАКТУСОВОГ ЦВЕТА

Напаћене жене често развијају запањујуће перцепције које поседују широке дубине и ширине. Мада не бих желела да некада ни сама погледам у душу своје тајне подсвести, чињеница је ако смо преживели тоталну репресију  (одузимање слободе, спречавање слободне воље)  подсвесне људске дари замењују оно што смо изгубили и које нас штите.
У том погледу жена која је живела мукотрпним животом и размишљала о томе има непроцењиво богатство психе. Она је до сазнања дошла кроз бол,  ако се чврсто ослањала на свест,  имаће дубок и богат душевни живот и безграничну веру у себе, без обзира на повремене сумње у своју снагу.
Постоји време у нашем животу, у средњим годинама, када жена треба да направи одлуку - можда, најважнију психичку одлуку о свом будућем животу, да ли да живи животом  мржње и разочарања или не. Женама се то дешава у педесетим или почетком шесдесетих година. Оне су на прекретници  “Када им је све преко главе”  Када више не могу даље”  “Када је прошлост сломила леђа камиле” и живот им постаје неподношљив и горак.
Због брака што се распао, или сломљеног срца због обећања, и вечно празних обећања. Тело које је дуго живело пуно је олупина. То се не може порећи. Али ако се врати својој инстинктивној природи, уместо да утоне у мржњу, осећа се оживљена и препорођена.
Кроз бол и патњу човек “умире” и поново се “рађа”  (читај те Јунга!  Египатски мит говори о Исиз што саставља раскомадане делове свога брата Озириса.
Целу ноц од мрака до сванућа она саставља делове, јер ако до јутра не заврши, Сунце се неће родити.
Христос је васкрсно Лазарус-а, а Деметра (Богиња) дозива кћерку Перзефау из Хага. (не знајући да ли је Рај или пакао). Напаћена жена дозива беживотне и разчлањене аспекте живота. (Не мушкарце, не љубавнике, и мужеве). Она, као птица Феникс, што се из свог пепела рађа, и постаје снажнија, одлучнија храбрија и обогаћена искуством претходних патњи. Једном сам о том чак и песму писала. О вили која живи на дну језара. (Односи се на напаћену жену), једног дана измучена, бледа и преморена, са алгама,  прекривеним од морских трава, огртач јој се отвори, златна светлост преплави све, и док срцем куца на вратима, (Симболична кућа прославља душу њену, контакт са самом  собом).
Не треба заборавити: У томе нам помаже долазак правог тренутка, тренутак кад смо спремни, отворене душе и срца, за преображај. Тако је говорио Заратустра: Постоји време за све-време кад се смеје и време кад се плаче, време за сејање и време за жетву, време кад се воли и време кад се мрзи.  Најјаче су особе које су као Јунгов, хиро (херој) прошле кроз многе тешкоће, “Дундеаус)- опасне пећине у којима их непознате немани (аждаје) вребају, са којима се они боре и побеђују их.
Онај ко се у животу није сукобљавао са неманима живота и трагедијама не може рећи да је храбар.
Тај процес “Интиатин” омогућава ти да се препородиш, да упознаш себе:
Уосталом жене су биолошки и психички јаче од мушкараца. Ми често живот започињемо у пустињи: Живот у пустињи је место где је живот веома кондензован. Корен биљки се грчевито држе за последњу кап воде и цвет што одржава влагу и на тај начин цвета само рано у зору или касно по подне. Живот у пустињи је краткотрајан и суров, али у исто време и величанствен. Оно што се у великој мери дешава, дешава се испод земље, скривено од погледа.
Ово је слично животу жене. Многе од нас су живеле животом пустиње: Безначајне на површини, али интензивне и огромне испод површине. То су врста делења или психичке дистрибуције!  Таквом врстом живота живе све жене које су преживеле психичке трауме у животу, и трагедије чији извори су разноврсни, а због којих нису могле да остваре свој пуни понтецијал.
Напротив, има жена које се неће задовољити животом пустиње до краја, њих  неће заблеснути повремена лепота блиставог цвећа, кактуса већ ће наставити да ходају у правој линији, по ужареном песку, далеко према хоризонту, преко долина и планина, кроз кањоне, и клисуре, пењући се по оштрини и каменитим литицама до пећина, пузећи  по њиховим зидовима горе према прозорима снова.