ПОЕТА - насловна страна

ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ
"СВЕТЛОСТ У ДАЉИНИ" - Радмила Ђукелић

Позивамо Вас на представљање књиге "СВЕТЛОСТ У ДАЉИНИ"
аутор - Радмила Ђукелић
Петак, 18.01.2008, почетак у 18 часова
Галерија 73, улица Пожешка 83а, Баново брдо
Домаћин вечери мр калиграфије Снежана Лукић
О књизи говори књижевни критичар Петар Арбутина
Гости: вокална група "Ђурђеви ступови"

ДОБРОДОШЛИ!!!

МЕТОХИЈСКА НОЋ

Те ноћи је тринаест цркава
За нас сјало
Хтео сам да кажем ти молитву
Али ме издаде глас,
И дуну ветар однекуд
Баш између нас,
У трену заледи било,
А тако топло беше
мекано твоје крило.

И док су речи неке,
Далеке
Летеле за ветром
По уским сокацима
Осетих да нас векови вежу
Нечим, можда и ланцима.

Причала си о свему
Што треба или смем да знам.
Док ћутах и гледах усне
Осетих како тече
Крв у венама врелим
И да те одувек желим,
И зима и ветар и снег,
И моје речи празне
Не беху више важне
И сувишне су биле,
Јер беше их тако мало
А знам, знам,
Да је тринаест цркава,
Само за нас сјало.

Миомир - Мики Јовановић

СЛОМЉЕНА ГРАНА

Засвирај ми виолино
Као некад ове ноћи
Кажи мени о животе
Да л’ ће драга опет доћи

Отишла је на пар дана
А остала живот цио
У срцу ме пече рана
Да ли сам то заслужио

Више нема игре наше
Ни весеља сваког дана
Остале су празне чаше
Сломљена је наша грана

Марко Љ. Ружичић

НА ГРОБУ ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА

Уоквирени сувом травом
камени стећци
у мору шумора
на дну плавога
преци.
Извирују камене главе
залегле на положају наде
у заседи без боја
у заседи неспокоја..

Гласне се орао крсташ
што крстом крсти плавет
и камен топли
што стоји ко завет.

У мору суве траве
камене сузе знане.

Плачем сузом грожђа
на каменом гробљу
на заласку сунца.

На ивици живота
шуме кипариси
ко копља
оловом заливени
да рана буде болна.

О, потеци потоку
оку
светлосног бића
нек заруменим
бојом хочанског пића.
Нека ме сретне
радост плава
наше небо у оку Сјаја.

III

Док капље вино
из цевотока-венотока
из ока
бруји тишином тајна
која одваја
наше кости
у земљи црници
у земљи костурници.
Божури се распукли
бојом зара.
Од онога што је било
мотам једно клупко сиво.
Кос звиждуком пара јаву
у небитку и нежитку
коштану главу остављам саму.

Наталија Јаковљевић

МУДРОКАЗИ

Правдољубиви су будале у свету уштви и полтрона.

Једино је љубав истинита. Њу не обликујемо, нити је контролишемо. Она сама бива, без наше воље,
дакле и без трунке лажи.

Радити с задртим бабама исто је као кроз камен иглу бости.

Где лепота душе светлост баци, ту никада мрак се не зацрни.

Јасмина Шикић

ПОЉЕ КОСОВО

Песник отетог завичаја
у молитвеном тиховању
снује
косове - како надлећу Поље
ридајући песму,
земљоделце - што би камен да оземље,
оклопнике поносне - ка небу што стреме,
и девојку - што бди над неумрлим...

васцело Поље

шире од сећања
дуже од памћења
више од љубави

у једну сузу
стало

Веселин Џелетовић Павлов

ДЕУС

Нека дођу моји чувари
Скривени у мишићима корпуса
Пренесена је њихова енергија
Да ме утеше
Деус овде постоји само за тебе
Апостоли да разумеју моју нетрпељивост
Носталгичност и љубав
Мисли често премоштене тамо
У сваки пигмент
Сваки део ваздуха
Од изласка до заласка
Натапкана сентименталност гребена
И потопљена у царство Деуса
На дохват до њега
Радује ме сасвим слободан с обавезом
Само према мору
Савез других божанстава
Узима слој по слој и гађа стрелама
До учитеља Амора
Гребен непокретан
Недоступан без мога присуства
Када ће оживети моје сузе
Заједно ћемо их поделити
Сразмерно само за нас

Кате Јовановска

Недостајеш ми

Сањала сам …

Дрвеће је хладом топило
благост таласаве воде,
зеленим сомотом је уснулу покривајући..
Један се камен на обали
наготе своје застидео
и склизнуо у плићак
а птице…
Оне нису ружиле тишину...

Сањала сам...

Сањала сам како седиш на тој обали
Са штапом у руци
саживео, срастао са реком
моћан у својој доброти
и бесмртан...

И није ми то сан разум мутио,
лепо сам видела
да ти се лик осмехом увија,
чула сам да ти глас кикотом звони
и да нека срећа од тебе
предео роси...

А причао си,
дуго си причао…
Не сећам се о чему.
Можда о тој небеској реци из које си ловио благо
или о небеским птицама које нечујно певају,
не знам,
али сам ја небески уживала
у блискости коју си ми поклонио.

Тада си питао како сам…
А ја сам ћутала …
Нисам желела да покварим сан.

Сањала сам...
Нажалост само сам сањала ..

Александра Пејић

Народна библиотека Смедеревска Паланка,
14. децембар 2007.

Извод из Саопштења жирија конкурса за Прву књигу,
за 2007. годину

Стручна комисија радила је у следећем саставу:
– Вера Јањић, члан,
– Биљана Петровић-Михаиловић, члан,
– Милица Маричић, члан

Погледајте

КАО ОДЈЕК

Парче неба
у твоме оку

У моме
река детињства

Небо у реци
Река љуби
небо

Чујеш ли
у срцу
одјек?

Љиљана Милосављевић

MI I ONI

Oni namerno bljuju slobodu
Da bi nas zgrozili
Hvala nebesima mi nismo
Putnici takvi koji se gade
Vonja podpazuha i nožnih
Gljivica međuprstova
Mi putujemo drugom stazom
Sledimo ozonski miris češnjaka
Na makadamu smaragdnom
Nakađenim mirisima ambera
Mošusa sandala i drugih mirođija
Sledimo tragove anđeoskih
Koraka i njihovih pečata
I u nedrima nosimo talismane
Ljubavnih ostataka balsamiranim
Poljupcima nebeskih stvorenja
Ne da bi se razlikovali
Nego zato što volimo

Fahredin Shehu, Приштина

МЕТОХИЈА
Шта се то збива, неверни брате мој да јефтино продајеш највреднији део себе, за шаку крвавог сјаја паганске награде, злата? Шта се то збива да дајеш ћоравом да те води, мутавом да те заступа, глувом да слуша за тебе и преноси ти поруке које немају логос речи већ блејење како већ бива код оних без слуха духовног?

Борис С. Стапарац
Погледајте цео текст

БЛЕДЊА
... 4.

Све што сам хтела у облак је стало
И негде лети
По пустињи туђој
И некој другој, далекој, луђој
Близини се спрема

Ја нисам правда, далеко су очи
које по стаклу истину пишу
Дубоко у мени је истина моја
Ја не знам која, још ни близу

Ја стварно не знам од камена којег
бих правила кулу
ни зидала живот

Знам од твог сока бих правила мрежу
Да не нађу никад где се то крије суштина моја

А можда и ниси
Можда су само све ово мисли
...

Милица Лојпур

ПРАЗНИЦИ У ДЕРЕТИ!

У сусрет новогодишњим и божићним празницима Графички атеље ДЕРЕТА се, као и сваке године, труди да обрадује своје старе и нове пријатеље. Низом акција и пријатних дружења са људима из света уметности, наша идеја јесте да објединимо различите видове неговања речи на месту где се лепа реч чува и поштује – у књижари ДЕРЕТА у Кнез Михаиловој 46.
Погледајте

ОДАВНО

Одавно нисам
застао да гледам
ноћно небо и чари земље.
Одавно присан,
нисам био,
са звездама и птицама,
сумрак воље.

Времена ич,
тескоба живота стеже...
Један од људи сам,
од кога
неправде не беже.

Сан ми је срећа,
и на томе одавно радим
Недостожно ми циљ,
а старост већ ме глади.

Мислити више не могу,
посао ме гуши
и мале куле
разбацаних жеља,
у зачетку руши.

Роб сам друштва
и ништа идеал да зањише,
спокоја за мене нема.
Сад ужасан страх се спушта
на машту што сном мирише
и уморна од себе саме,
дрема.

Роб сам туђи
и ништа више,
радости за мене нема,
чак ни сам у себи не постојим,
данас кад свет је луђи
но јуче, па на пропаст мирише,
сваки дан нови
и за крај се спрема,
све живи, дише,
све што живети настоји.

Можда се и варам
и можда су ми мисли празне,
али живот какав се сад
на земљи,
од најмоћнијих ствара,
мора да пропадне,
заједно са мном,
са нама...
И са њима!

Бар тако осећам
и то ми мисли трује.
Та људи смо,
а човек мора
свет да подсећа
на оно због чега
ноћу страхује.

Одавно нисам
застао да гледам
чари земље и ноћно небо.
Одавно присан,
нисам био,
са звездама и птицама,
одавно ми све,
више није,
као некад лепо.

ПРОЈЕКАТ "ОМАЈА" ЗА ЉУБИТЕЉЕ СРПСКЕ ФОЛКЛОРНЕ ФАНТАСТИКЕ

Љубитељи српске фолклорне фантастике су добили фантастичан сајт који ће им сигурно постати незаобилазно место приликом сурфовања по интернету, јавља ПИСБ. Погледајте

Зашто ми опет враћаш белутке
моравских скута и укус росе;
уплићеш звезде у пламен косе;
жубориш песмом док седим ћутке?

Што будиш румен уснулих хтења,
јарошћу жудње мрвиш тишину
у мојој тами и моме вину,
нежално скриваш стазе спасења?

Проста ти душа грехове множи
осећам немир свуда по кожи
сломљена стрепим надомак вира.

Варљива река предајом тече,
у модрој чаши умире вече
последње мисли гитара свира.

Осмеха блудног отапа пена
камене сузе озеблог срца,
изгубљен понос под њима грца
и брише обрис мога имена.

Бездани поглед, хајдучки друг,
жестином љуби! Вртешка креће!
Стресам са себе пахуље среће,
безнађем плаћам још један круг!

КАКО НАПИСАТИ ПЕСМУ НАД ПЕСМАМА
незнаном песнику

Кад шенице јецај чујеш пред откосом
и крилатог коња узвинеш ка небу
када упртиш трње својом ногом босом
када глад поете ти презреш у хлебу
када Беле пчеле црном ноћи дођу
а Зејтинлик миром олују ти ствара,
војске поред тебе без прекора прођу,
Сунце буде млако наспрам твога жара,
кад Јелицу видиш да Моравом ходи
и Марку у походе кад одлазиш често
када су ти броди ђе год дођеш води
кад је васељена претесно ти место
кад оћутиш мирис с костурнице црне
и миро предака кад осетиш често
кад ти очи постану нежне ко у срне...

А што си се раскририла над овим
Вазда насмејаним Небом,
Па зубе пљујеш олова пуне
На багреме беле, храстове, жбуње,
Од јаблана вешала правиш,
Судиће ти шуме,
Свака ће травка да те прокуне;
И када ти се поглед рђав на тмину привикне,
Сунце ће ти судити и Месец и Звезде.

И они ће да зажмуре, проћи ће година много
А ти се више никад нећеш моћи заклети Богом.
Цркве ће ти бити прашњаве и празне без икога
Да те дарива или за здравље пита,
Јер ти ето јутрос ништа није
Да ми мрвиш сунцокрете, моја жита.

А што ми ко авет кружиш над главом
Ко неман нека чепатрљаш славом,
Кад ми је пролеће у земљи и оранице миришу,
Што ми јагњад будиш и чангријаш сада
Када ми голубови, магарци и вуци као једно дишу.

Да Бог да, неће те чути ни једна врлина људскога рода,
Ни љубав, ни осмех, мале ни велике радости и туге
И нека те се страст смирају никада не пода
Јер ти данас није ништа да ми вежеш мостове у пруге.

Да ми због тебе сто пут на дан пшеница плаче,
Што сикћеш ко лажљива врана,
Мислиш, жене ће ми вашљивице бити а
Деца гробљем трчати одрпана.

Сврбеће тебе ово нераспевано поље кукуруза,
Коровом клијати шуме и вода цурети из блата,
Јер те молим да руке спустиш окрвављене
А ти нећеш, нећеш из ината.

Гледам месец како сјај губи
И шаку патње сипа по нама
Гле, и сова болну песму труби...
Ноћас је тужна небеска панорама

Крај реке идем осећања повређених
Причам тихо о животу у води
Шапућем о срцима лудо увређених
И како им гордост љубав уходи

Непознате птице ка небу лете
Душом их милујем, слободу вичем
Нек и на тужни праг наш слете
На место где се љубав срцем стиче

Звезде ми пружају руке у праху
Да се на трен придружим њима
На месту где сјајни краци стајаху
И мало љубави пожелим свима

Ка небу се срцем успињем лагано
Седам крај звезде тајанственог дара
На место њеном силином чувано
Где се љубавни стих вековима ствара

„Верујем у искреност твога срца
И нежне љубави што ноћу сања
Знам да због преваре лако пуца
Песму ти ову ноћас поклањам“

Читавог свог живота
писао сам
књигу.
Читавог свог живота
књига је
читала мене.
Читавог свог живота
оловка је клизила
по мојој кожи.
Читавог свог живота
писао сам
књигу
на својој кожи.

Превод: Сергеј Шчеглов (Русија) и Душка Врховац (Србија)

ПРЕДСТАВЉЕН ЗБОРНИК КЊИЖЕВНИХ РАДОВА
СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈЦАРСКЕ
ЗАВЕШТАЊА 07

с лева на десно: Живко Марковић, Латинка Ђорђевић,
Светозар Марковић, Лепа Симић, Душица Трбојевић
и музички састав "Боеми"

Видеше Лазара
Светлог и радосног
Појио је вином
Војску своју ожеднелу жудом.
Причешћивао са сином
У ванвремену
Дугом..

Онде се скупише војске наше
Из свих времена
Коњица
Пешадија
Барјактари
Соколари
Голубани
Милани.

Светао Лазар
У очи их гледа/о/
Он руке нема/о/
Остави/о/ их у Раваници
Да служе земаљској навици.

А овде
Над Дунавом отворила се небеса
Душе лаке
И телеса
Улећу у сунчеве зраке.

Натапам вином тканицу жеља
немиром плахим везујем снове,
истина крили поноре нове
кладенце туге усред весеља.

Отимам сунце од једрих зрна
да своме спасу осветлим путе
твој лик у чаши очи ми слуте
од црног вина судбина црња.

Праска у глави песма берача
звонка од смеха, од среће јача,
а мене гута твоја даљина.

Јалове мисли празнином пене
пропашћу ноћас, нисам од стене
и то због тебе а не због вина.

The savour of fruits
still remains
in my mouth,
but the bitterness of words
demolishes the clouds
and wrings the snow
counting the pebbles.
But you never told me
why you deceived me,
why with pain
and injustice did you desire
to say that the end
always in tears
is cast to flames.

Иза њих ружа
раскошна усамљена
баштована чека

Мирисом себи мами
лепотом памет помућује
на дохват руке а предалеко

Ружи пчела да будем
нектаром да се напајам
чекам и умирем

Међу нама судбина
својом руком подигла
БЕДЕМ ОД ГОДИНА

Песма те рођењем
слутила
у светлости
родног огњишта.
Пао си жедно
на њено дно
али те дотаче
крик прогнаника.
У граду из снова
горак мед и вино,
пркос на длану
да истина
громко сване.
Од врата
болних рана,
до зида
лековитих трава
пресахла твоја вода,
јутарња руменила
мртвим сном заспала.
Ипак,
на кућни праг
поново долете ласта
да одагна мукли заборав.

URBI ET ORBI
Удружење писаца "ПОЕТА" добило је ПРВУ ДОНАЦИЈУ,
рачунар и два штампача, од "БЕОГРАДСКЕ БЕРЗЕ"

Овим путем им се најискреније захваљујемо на донацији
а посебно на разумевању нашег благоделовања.
Нека их бог чува
На страницама ДОНАТОРИ увек ће стајати њихово име.