ПОЕТА - насловна страна

ПРАЗНИЦИ У ДЕРЕТИ!

У сусрет новогодишњим и божићним празницима Графички атеље ДЕРЕТА се, као и сваке године, труди да обрадује своје старе и нове пријатеље. Низом акција и пријатних дружења са људима из света уметности, наша идеја јесте да објединимо различите видове неговања речи на месту где се лепа реч чува и поштује – у књижари ДЕРЕТА у Кнез Михаиловој 46.
Погледајте

ОДАВНО

Одавно нисам
застао да гледам
ноћно небо и чари земље.
Одавно присан,
нисам био,
са звездама и птицама,
сумрак воље.

Времена ич,
тескоба живота стеже...
Један од људи сам,
од кога
неправде не беже.

Сан ми је срећа,
и на томе одавно радим
Недостожно ми циљ,
а старост већ ме глади.

Мислити више не могу,
посао ме гуши
и мале куле
разбацаних жеља,
у зачетку руши.

Роб сам друштва
и ништа идеал да зањише,
спокоја за мене нема.
Сад ужасан страх се спушта
на машту што сном мирише
и уморна од себе саме,
дрема.

Роб сам туђи
и ништа више,
радости за мене нема,
чак ни сам у себи не постојим,
данас кад свет је луђи
но јуче, па на пропаст мирише,
сваки дан нови
и за крај се спрема,
све живи, дише,
све што живети настоји.

Можда се и варам
и можда су ми мисли празне,
али живот какав се сад
на земљи,
од најмоћнијих ствара,
мора да пропадне,
заједно са мном,
са нама...
И са њима!

Бар тако осећам
и то ми мисли трује.
Та људи смо,
а човек мора
свет да подсећа
на оно због чега
ноћу страхује.

Одавно нисам
застао да гледам
чари земље и ноћно небо.
Одавно присан,
нисам био,
са звездама и птицама,
одавно ми све,
више није,
као некад лепо.

ПРОЈЕКАТ "ОМАЈА" ЗА ЉУБИТЕЉЕ СРПСКЕ ФОЛКЛОРНЕ ФАНТАСТИКЕ

Љубитељи српске фолклорне фантастике су добили фантастичан сајт који ће им сигурно постати незаобилазно место приликом сурфовања по интернету, јавља ПИСБ. Погледајте

Зашто ми опет враћаш белутке
моравских скута и укус росе;
уплићеш звезде у пламен косе;
жубориш песмом док седим ћутке?

Што будиш румен уснулих хтења,
јарошћу жудње мрвиш тишину
у мојој тами и моме вину,
нежално скриваш стазе спасења?

Проста ти душа грехове множи
осећам немир свуда по кожи
сломљена стрепим надомак вира.

Варљива река предајом тече,
у модрој чаши умире вече
последње мисли гитара свира.

Осмеха блудног отапа пена
камене сузе озеблог срца,
изгубљен понос под њима грца
и брише обрис мога имена.

Бездани поглед, хајдучки друг,
жестином љуби! Вртешка креће!
Стресам са себе пахуље среће,
безнађем плаћам још један круг!

КАКО НАПИСАТИ ПЕСМУ НАД ПЕСМАМА
незнаном песнику

Кад шенице јецај чујеш пред откосом
и крилатог коња узвинеш ка небу
када упртиш трње својом ногом босом
када глад поете ти презреш у хлебу
када Беле пчеле црном ноћи дођу
а Зејтинлик миром олују ти ствара,
војске поред тебе без прекора прођу,
Сунце буде млако наспрам твога жара,
кад Јелицу видиш да Моравом ходи
и Марку у походе кад одлазиш често
када су ти броди ђе год дођеш води
кад је васељена претесно ти место
кад оћутиш мирис с костурнице црне
и миро предака кад осетиш често
кад ти очи постану нежне ко у срне...

А што си се раскририла над овим
Вазда насмејаним Небом,
Па зубе пљујеш олова пуне
На багреме беле, храстове, жбуње,
Од јаблана вешала правиш,
Судиће ти шуме,
Свака ће травка да те прокуне;
И када ти се поглед рђав на тмину привикне,
Сунце ће ти судити и Месец и Звезде.

И они ће да зажмуре, проћи ће година много
А ти се више никад нећеш моћи заклети Богом.
Цркве ће ти бити прашњаве и празне без икога
Да те дарива или за здравље пита,
Јер ти ето јутрос ништа није
Да ми мрвиш сунцокрете, моја жита.

А што ми ко авет кружиш над главом
Ко неман нека чепатрљаш славом,
Кад ми је пролеће у земљи и оранице миришу,
Што ми јагњад будиш и чангријаш сада
Када ми голубови, магарци и вуци као једно дишу.

Да Бог да, неће те чути ни једна врлина људскога рода,
Ни љубав, ни осмех, мале ни велике радости и туге
И нека те се страст смирају никада не пода
Јер ти данас није ништа да ми вежеш мостове у пруге.

Да ми због тебе сто пут на дан пшеница плаче,
Што сикћеш ко лажљива врана,
Мислиш, жене ће ми вашљивице бити а
Деца гробљем трчати одрпана.

Сврбеће тебе ово нераспевано поље кукуруза,
Коровом клијати шуме и вода цурети из блата,
Јер те молим да руке спустиш окрвављене
А ти нећеш, нећеш из ината.

Гледам месец како сјај губи
И шаку патње сипа по нама
Гле, и сова болну песму труби...
Ноћас је тужна небеска панорама

Крај реке идем осећања повређених
Причам тихо о животу у води
Шапућем о срцима лудо увређених
И како им гордост љубав уходи

Непознате птице ка небу лете
Душом их милујем, слободу вичем
Нек и на тужни праг наш слете
На место где се љубав срцем стиче

Звезде ми пружају руке у праху
Да се на трен придружим њима
На месту где сјајни краци стајаху
И мало љубави пожелим свима

Ка небу се срцем успињем лагано
Седам крај звезде тајанственог дара
На место њеном силином чувано
Где се љубавни стих вековима ствара

„Верујем у искреност твога срца
И нежне љубави што ноћу сања
Знам да због преваре лако пуца
Песму ти ову ноћас поклањам“

Читавог свог живота
писао сам
књигу.
Читавог свог живота
књига је
читала мене.
Читавог свог живота
оловка је клизила
по мојој кожи.
Читавог свог живота
писао сам
књигу
на својој кожи.

Превод: Сергеј Шчеглов (Русија) и Душка Врховац (Србија)

ПРЕДСТАВЉЕН ЗБОРНИК КЊИЖЕВНИХ РАДОВА
СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈЦАРСКЕ
ЗАВЕШТАЊА 07

с лева на десно: Живко Марковић, Латинка Ђорђевић,
Светозар Марковић, Лепа Симић, Душица Трбојевић
и музички састав "Боеми"

Видеше Лазара
Светлог и радосног
Појио је вином
Војску своју ожеднелу жудом.
Причешћивао са сином
У ванвремену
Дугом..

Онде се скупише војске наше
Из свих времена
Коњица
Пешадија
Барјактари
Соколари
Голубани
Милани.

Светао Лазар
У очи их гледа/о/
Он руке нема/о/
Остави/о/ их у Раваници
Да служе земаљској навици.

А овде
Над Дунавом отворила се небеса
Душе лаке
И телеса
Улећу у сунчеве зраке.

Натапам вином тканицу жеља
немиром плахим везујем снове,
истина крили поноре нове
кладенце туге усред весеља.

Отимам сунце од једрих зрна
да своме спасу осветлим путе
твој лик у чаши очи ми слуте
од црног вина судбина црња.

Праска у глави песма берача
звонка од смеха, од среће јача,
а мене гута твоја даљина.

Јалове мисли празнином пене
пропашћу ноћас, нисам од стене
и то због тебе а не због вина.

The savour of fruits
still remains
in my mouth,
but the bitterness of words
demolishes the clouds
and wrings the snow
counting the pebbles.
But you never told me
why you deceived me,
why with pain
and injustice did you desire
to say that the end
always in tears
is cast to flames.

Иза њих ружа
раскошна усамљена
баштована чека

Мирисом себи мами
лепотом памет помућује
на дохват руке а предалеко

Ружи пчела да будем
нектаром да се напајам
чекам и умирем

Међу нама судбина
својом руком подигла
БЕДЕМ ОД ГОДИНА

Песма те рођењем
слутила
у светлости
родног огњишта.
Пао си жедно
на њено дно
али те дотаче
крик прогнаника.
У граду из снова
горак мед и вино,
пркос на длану
да истина
громко сване.
Од врата
болних рана,
до зида
лековитих трава
пресахла твоја вода,
јутарња руменила
мртвим сном заспала.
Ипак,
на кућни праг
поново долете ласта
да одагна мукли заборав.

URBI ET ORBI
Удружење писаца "ПОЕТА" добило је ПРВУ ДОНАЦИЈУ,
рачунар и два штампача, од "БЕОГРАДСКЕ БЕРЗЕ"

Овим путем им се најискреније захваљујемо на донацији
а посебно на разумевању нашег благоделовања.
Нека их бог чува
На страницама ДОНАТОРИ увек ће стајати њихово име.

Први сусрети песника „ПОЕЗИЈАСЦГ“ догодили су се 28.10.2007. године у Београду, на сплаву „ОЛИМПИК“. У срдачној атмосфери песници су провели незаборавне тренуткеод 8.00 до 17.00 часова у дружењу, читању поезије и ћаскању.
На првим сусретима је одлучено да се у наредним месецима припреми и одштампа прва књига песника који своју поезију објављују и на www.poezijascg.com, у којој би сваки од песника добио по 5 страна.
Погледајте део атмосфере са сусрета. Уживајте!

После читања поезије свих присутних песника званични жири је донео следеће одлуке о награђеним радовима у области поезије и то:
Љубавна: 1. Бркић Зорица 2. Сања Петровић 3. Зоран Матић
Рефлексивна: 1. Сања Петровић 2. Зорица Бркић 3. Раде Тодоровић
Родољубива: 1. Душан Војновић 2. Љубодраг Обрадовић 3. Златко Кнежевић
на овом линку имате комплетну вест http://www.poezijascg.com/

Шести конкурс Културног клуба „Војводина“
„ЗА БОЉИ ЖИВОТ ИНВАЛИДА“
Нови Сад

Владимир Крљић -Швајцарска
Богица Јефтић -Швајцарска
Лепа Симић -Швајцарска
Мира Марковић - Аустралија
Живорад Јовановић - Аустралија
Словенка Мијалковић - Неготин -Србија
Славо Р. Одаловић -Тиват -Црна Гора
Златомир Боровница -Инђија -Србија

Васиљка Марић -Аустралија
Зорица Сентић -Француска
Сава Гајић Ивић -Швајцарска
Никола Бељански -Македонија
Иво Мунцан -Румунија
Драго Мирјанић -Румунија
Милорад -Мишо Ђурђевић -Република Српска -БИХ
Савко Пешић -Пеша -Република Српска -БИХ

Гордана Срећковић -Холандија
Славко Шпаровац -Аустралија
Весна Тасић -Инђија -Србија
Сретко Газдић -Инђија -Србија
Љубинка Тошић -Ужице -Србија

БИЛА СИ ТО ТИ

Приметих те
крајичком погледа.
У делићу трена
што се стрмоглаво
стропошта у пете.
Узавре крв у мени.
Осетих све јаче одкуцаје срца.
Пропињем се на прсте,
да га случајно не пригњечим.

Од страха,
губим равнотежу
али не одустајем.
Не знам на коју страну
да се ослоним?
На којој ћу пре посустати.
Кажу, громови
обично пуцају у средину.
Тамо где највише боли.

А ти?
Ниси ни поглед пустила...
Да не мораш признати
да си то била ти.
Немоћно кроз простор
рукама машем...
Нигде сламке спаса.
Губим тло под ногама...

Премештам уздахе
из груди у стомак
и ожиљке бројим.
Душа те моја препознала.
Њој и слепо верујем.
Да, сигуран сам.
Била си то ти...

НЕ ДАЈ ПРОЛЕЋУ ДА ПРОЛЕТИ

Имам твоју љепоту
у себи расијану
уједа и милује
жари и тресе
понекад ми се очи објесе
као жалосне врбе
реше

Од лијепог твојег
у мени
понекад се све морски
пјени
урла и јеца
а онда весео жагор као
у пољу
дјеца

Воле те и моји
бубрези
моји прсти
и зато буди им добра
на груди прилези
врати се од дивљања
склопи руке и смјерно се
прекрсти

Моја ружо у олуји
не дај прољећу
само да дође
и прозуји

ВАСКРСЛИ ЖИВОТ

Тек сад живим, од како постојим;
збогом туго, малодушни скоте;
сада знам: да стварно постојим.
Добро јутро! Васкрсли животе!

Осећам пролеће, како ме рађа,
моћни дух за собом ме води;
да ме спречи: не постоји снага,
безброј пута живот да се роди.

Не постоје: путеви ни стазе
омеђени према циљу, у времену;
сад осећам бесконачно време,
како клија у моме семену.

Зла судбина, више ме не прати;
испред мене ширина је плава;
оставио сам свет, у сну умрли,
над којим, лажљива судбина спава.

Нема наде: судбину да храни,
над мислима утешно да стоји;
ја верујем: док изазов траје;
знајући да само, истина постоји.

ВЕЧЕ

Озбиљан као грчки филозоф
чучи месец на грани пуној врана.
Са оне стране брега
вече лупа у тамно-сиви бубањ.

Вековима истренирани поток
трчка на осврћући се
на валовите и вировите
несташлуке своје дечурлије.

Иза три букета врбиних сенки
твоје очи ме чекају
да запоседнемо ноћ.
Цврчак већ започео своју увертиру.

Разиграли смо се тамом
ноћ нам вршља по коси
успавали смо старог вилењака
што буди дан.

На свету смо бескрајни
само ми.

САН УБИЈЕНОГ ЈУТРА

Ћути мртви сан убијеног јутра,
Ћути а толико тога жели ти рећи,
Казати, говорити, а сада нем стоји,
Осетим твоје усне,
И гледам срму која за тобом остаје.

Нема те, однесена си ветром туге,
Ветром који још шапће твоје име.

Минути, сати,
Године које вуку успомене,
По плочницима таме,
У мртвоме граду,
По коме наше сене више не лутају.

Заточен у својој кули,
У тамници успомене, мртав ходам,
Чекам те тамничару мог шапата,
Чекам те, дођи, отвори та тешка врата,
Од небеске свиле, сребра и жада,
И реци, желим да чујем тада:
” Тебе последњи витеже,
Ја волим и желим те сада !”

СКРУШЕНИ

Лепа жено са телом Нојеве барке.
Очи су нам језера заостала од потопа
И суза радости водени гроб нам копа.
Само самртник уме волети без варке.

Прстима дављеника милујем ти косе.
Док је душа у потопу са Богом,
Бива тело на сувом, под заветном дугом.
Заспале на плажи љубави – плиме не односе.

Јер Нојева деца још шетају палубом,
Садашњост плови воденим гробом,
А будућност ишчекује маслинове гране.
Јер Бог још дарује преживеле дане,
Па запевајмо – самртници љубе најслађе!
Лепа жено са телом Нојеве лађе.

МОЈУ ШУМУ СЕКУ

Данас моју дивну шуму секу.
Шуму сече мој пријатељ и друг,
Као да ми руке до рамена секу,
Ал продао сам шуму да одужим дуг.

Урлици тестере до бога се чују.
Брујање се шири низ брда, низ реку...
Продао сам шуму да исплатим струју
А сад кад је секу - мене живог секу...

Пада тужна моја шума стара...
Мој је отац целог века чуво
Секо само кржљаво и суво,
А сада због мене постаће шикара...

Док умире моје витко храшће,
С тугом гледам моторну тестеру.
До вечери цео забран пашће,
Веверице хитре где ће да се веру?

Кад је зраци рујни ујутру озаре
Неће овде бити плавих љубичица,
А са цера и са трешње старе
Ни поја славуја, нити других тица...

Довече кад сине она плава звезда
Неће овде бити ни јежа ни зеца...
Обасјаће само оборена гнезда
Ал и моју душу како немо јеца.

Позивамо Вас на представљање књиге молитвених песама "ВЈЕРУЈУ" аутора Марка Љ. Ружичића
Погледајте

Издавачка кућа „Арте“ из Београда, доделила је по први пут песничку награду „Поет“. Погледајте

речи
јасне
суптилне
експресивне
песме од речи живих
песме удахнуте
по кафеима
уз кафу
горку
слађу
уз Турску кафу
Балкана
са шлагом
Гордана и душа сама
са љубављу
која се даје
и
траје
прочитајте ову књигу
у себи
или некоме
како је писана
уз своју кафу што годи
горку
слађу
уз турску кафу
Балкана
''за праштање прошлих и будућих дана''
видање рана
и да у вама остане
парфем
живих речи
то је нешто ...
нешто ...
нешто слично...
ароми душе
са експресијом речи која ми није дата
ух ...Криво ми је
али о томе
уз кафу...
Горданину

ако не знате шта за поклон...
шапните Деда Мразу° да верујете у њега
и наручите овде књигу
vlajic@3dnet.co.yu
да вама није криво...
° код мене Деда Мраз је дошао прошле недеље,
али он и ја смо стари пријатељи ...

Деди Радомиру Цици Станковићу, у покој и спомен

И нестаде га
у титрају сунчеве нити
у дрхтају клонулих трава
У обрисима
лака корака
скривајући се невешто

Одмота се невидљиво клупко
пожутела фотографија
човека кога не беше
ни ова кућа
ни авлија
ни проклете њиве
презрело воће
испуцала земља

Лака корака
невешто
свега жељан
оронули ратник
ратујући
туђе битке …
Победник и једина жртва
сопственог рата.

Заслепљена питањима
посматрам како витлаш бичем
моју неиспавану зору.

Покушавам да ти такнем лице
погледом испруженим
тамо до бескраја...
али снови су само жеља
а ти - ти си,
моја најлепша песма

Срушио си границе времена:
успораваш ми дане
и помераш суботу на недељу
- играш се дословце мојом душом
која ће због тебе, да остари
у надању.

Дође ми да те прескочим
као мрава на тепиху
и онако дивљачки
одгурнем од себе!...али не могу:
ти ме вребаш однекуд
кушаш хладнокрвно
и господариш мојим бићем.

Залепио си се за прозоре
мојих зеница
и подебљао црте лица.

ћутим и чекам
са рукама раширеним у ветар
а знам,
обавезала сам се - да те волим
без твог знања.

Била је тако мала
да је у звончић ђурђевка стала
тако мала да је могла
да стане у два ока ратара
у коврџу смеђе косе
у две речи.
Тако мала
да је сада
памтим само ја

Не плачи, ти
у мени што ћутиш
кад ми у снове
дођеш непозвана.
Размини
док грехе окајем.
Сном дах ми полутиш,
на осмехе свикла,
сузом даривана.

Не гони ме, клетво,
плачом из далека
и ноћас наумна
оком да устрелиш.
Дођи, ликом умилна,
додирима мека,
бар осмехом једним
сан да ми исцелиш.

РАНЕ

Снопље копља, комбајн врше.
Дивног ли класја салве.
Пуните торбе пажљиво,
да се не распрше.
Штета би била да намеру и труд,
танушног зрачка-нит,
одузме део Вам погаче.

Нек' прионе језик непцу
па се благородним засладите
уживајући у укусу
ко' да је од најслађе халве.

И куполе расту у квасцу,
Што вам дајем;
Врију стогови..
вилом саграђени
као од сламе.
Издашно.
Амбари изобиља,
хвале себе саме,
ћутке...уродом.

После свега, ваљда ће..
неко принети
тестију ми
хладне воде
и њом' грчеве опрати
окрепљујући...ово мало душе

...чешљаш моју дугу косу,
и певушиш
ону твоју омиљену песму:
Запевала сојка птица...

А затим како јецаш,
плачеш…
Као неко је посекао багрем,
покосио твоју цветну башту,
ишчупао босиљак крај камене стазе
што води до улаза ...
Прилазиш огради, крстиш се,
шапућеш: 'Боже, сачувај!'

Бришеш сузе,
и
скрушено
гледаш у небо
које се црнило од густих облака
...Олуја се спремала...

Неко као да је био иза мојих леђа…
Туђ и мрачан…
Страх! Будим се…

Отварам очи,
гледам на сат:
дубока ноћ…

... шта значи овај сан!?
Можда је мама будна,
можда ме чека
да јој дођем сутра.

Шта ли значи тај сан,
роје се роје
и
муче ме питања…

Ракијо, ракијице, водице,
Ватренице, Љутице,
Препечанице,
Меканице, - млада бијела,
Другарице, стара - жута,
Миљенице сваког пијанице,
Дударо , Лударо,
До зоре сам те ударо...

Лозовачо, громовачо,
Траварицо, Комовицо
Шљивовицо, Линцуро Крушко,
Пије те женско и мушко...

Вилијамко, мајко,
Комовицо, кромпирушо,
Срце - душо
Румените моје лице
Пламен је у вас уш'о
Трешњовачо, вишњовачо,
Кајсијо, брескво, дуњо,
Уз вас сам куњ'о,
Сретан био к'о вас пио
Био газда - им'о вазда.

Ракијо, ракијице - чемернице,
Лијечиш душе, апетит дајеш,
За ручак и вечеру
Памет узимаш,
никада се не кајеш.

Ти си лијек за болне
Жалосне и љубоморне,
За боеме и хладно вријеме
За пјевача и играча
За свирача
Веселиш тужне
Храбриш ружне

Бог ти снагу дао
Пекао сам те, како сам знао...
Хајд’ живјели - већ је празна боца
Научио сам од оца
Казанџије пец-мајстора
Ево свиће зора, хајд живјели...
Х х и к!

Исто је небо, плаво и чисто,
октобар Михољ осунч’о стазе,
под њим сам сама, то није исто,
разгрћем лишће, тражим доказе,
да смо ми некад прошли баш туда,
да није стопа под неким твоја,
да и без тебе ја знаћу куда,
и да је Михољ жар неспокоја.

Да ћу кад север ускоро дуне,
ја бити опет своја и сретна,
да ова јесен што с лишћем труне,
буди у мени сећања сетна.