ПРВИ СУСРЕТ ПЕСНИКА www.poezijascg.com
Први сусрети песника „ПОЕЗИЈАСЦГ“ догодили су се 28.10.2007. године у Београду, на сплаву „ОЛИМПИК“. У срдачној атмосфери песници су провели незаборавне тренуткеод 8.00 до 17.00 часова у дружењу, читању поезије и ћаскању.
На првим сусретима је одлучено да се у наредним месецима припреми и одштампа прва књига песника који своју поезију објављују и на www.poezijascg.com, у којој би сваки од песника добио по 5 страна.
Погледајте део атмосфере са сусрета. Уживајте!
После читања поезије свих присутних песника званични жири је донео следеће одлуке о награђеним радовима у области поезије и то:
Љубавна:
1. Бркић Зорица 2. Сања Петровић 3. Зоран Матић
Рефлексивна: 1. Сања Петровић 2. Зорица Бркић 3. Раде Тодоровић
Родољубива: 1. Душан Војновић 2. Љубодраг Обрадовић 3. Златко Кнежевић
на овом линку имате комплетну вест http://www.poezijascg.com/
Шести конкурс Културног клуба „Војводина“
„ЗА БОЉИ ЖИВОТ ИНВАЛИДА“
Нови Сад
ПРВА МЕСТА СУ ОСВОЈИЛИ:
Владимир Крљић -Швајцарска
Богица Јефтић -Швајцарска
Лепа Симић -Швајцарска
Мира Марковић - Аустралија
Живорад Јовановић - Аустралија
Словенка Мијалковић - Неготин -Србија
Славо Р. Одаловић -Тиват -Црна Гора
Златомир Боровница -Инђија -Србија
ДРУГА МЕСТА
Васиљка Марић -Аустралија
Зорица Сентић -Француска
Сава Гајић Ивић -Швајцарска
Никола Бељански -Македонија
Иво Мунцан -Румунија
Драго Мирјанић -Румунија
Милорад -Мишо Ђурђевић -Република Српска -БИХ
Савко Пешић -Пеша -Република Српска -БИХ
ТРЕЋА МЕСТА
Гордана Срећковић -Холандија
Славко Шпаровац -Аустралија
Весна Тасић -Инђија -Србија
Сретко Газдић -Инђија -Србија
Љубинка Тошић -Ужице -Србија
* * *
Позивамо Вас на представљање књиге молитвених песама "ВЈЕРУЈУ" аутора Марка Љ. Ружичића
Погледајте
ГРАЧАНИЦА ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 2007.
Погледајте
ДОДЕЉЕНЕ ПЕСНИЧКЕ НАГРАДЕ „ПОЕТ“
Издавачка кућа „Арте“ из Београда, доделила је по први пут песничку награду „Поет“. Погледајте
О књизи Гордане Влајић
пева Зорица Сентић
речи
јасне
суптилне
експресивне
песме од речи живих
песме удахнуте
по кафеима
уз кафу
горку
слађу
уз Турску кафу
Балкана
са шлагом
Гордана и душа сама
са љубављу
која се даје
и
траје
прочитајте ову књигу
у себи
или некоме
како је писана
уз своју кафу што годи
горку
слађу
уз турску кафу
Балкана
''за праштање прошлих и будућих дана''
видање рана
и да у вама остане
парфем
живих речи
то је нешто ...
нешто ...
нешто слично...
ароми душе
са експресијом речи која ми није дата
ух ...Криво ми је
али о томе
уз кафу...
Горданину
ако не знате шта за поклон...
шапните Деда Мразу° да верујете у њега
и наручите овде књигу
vlajic@3dnet.co.yu
да вама није криво...
° код мене Деда Мраз је дошао прошле недеље,
али он и ја смо стари пријатељи ...
И НЕСТАДЕ ГА
Деди Радомиру Цици Станковићу, у покој и спомен
И нестаде га
у титрају сунчеве нити
у дрхтају клонулих трава
У обрисима
лака корака
скривајући се невешто
Одмота се невидљиво клупко
пожутела фотографија
човека кога не беше
ни ова кућа
ни авлија
ни проклете њиве
презрело воће
испуцала земља
Лака корака
невешто
свега жељан
оронули ратник
ратујући
туђе битке …
Победник и једина жртва
сопственог рата.
Светлана Станковић Авакумовић
ЋУТИМ...
Заслепљена питањима
посматрам како витлаш бичем
моју неиспавану зору.
Покушавам да ти такнем лице
погледом испруженим
тамо до бескраја...
али снови су само жеља
а ти - ти си,
моја најлепша песма
Срушио си границе времена:
успораваш ми дане
и помераш суботу на недељу
- играш се дословце мојом душом
која ће због тебе, да остари
у надању.
Дође ми да те прескочим
као мрава на тепиху
и онако дивљачки
одгурнем од себе!...али не могу:
ти ме вребаш однекуд
кушаш хладнокрвно
и господариш мојим бићем.
Залепио си се за прозоре
мојих зеница
и подебљао црте лица.
ћутим и чекам
са рукама раширеним у ветар
а знам,
обавезала сам се - да те волим
без твог знања.
Лепа Симић
МАЛА ПЕСМА
Била је тако мала
да је у звончић ђурђевка стала
тако мала да је могла
да стане у два ока ратара
у коврџу смеђе косе
у две речи.
Тако мала
да је сада
памтим само ја
Латинка Ђорђевић
Представљање књиге
ТРАГОВИ НЕЗАБОРАВА - Милана С. Крсмановића, Централни Дом војске Србије, среда 24.10.2007. у 18 сати.
погледајте Позивницу
У МЕНИ
Не плачи, ти
у мени што ћутиш
кад ми у снове
дођеш непозвана.
Размини
док грехе окајем.
Сном дах ми полутиш,
на осмехе свикла,
сузом даривана.
Не гони ме, клетво,
плачом из далека
и ноћас наумна
оком да устрелиш.
Дођи, ликом умилна,
додирима мека,
бар осмехом једним
сан да ми исцелиш.
Новица Соврлић
РАНЕ
Снопље копља, комбајн врше.
Дивног ли класја салве.
Пуните торбе пажљиво,
да се не распрше.
Штета би била да намеру и труд,
танушног зрачка-нит,
одузме део Вам погаче.
Нек' прионе језик непцу
па се благородним засладите
уживајући у укусу
ко' да је од најслађе халве.
И куполе расту у квасцу,
Што вам дајем;
Врију стогови..
вилом саграђени
као од сламе.
Издашно.
Амбари изобиља,
хвале себе саме,
ћутке...уродом.
После свега, ваљда ће..
неко принети
тестију ми
хладне воде
и њом' грчеве опрати
окрепљујући...ово мало душе
Весна Младеновић
 МАМА, САЊАЛА САМ ТЕ
...чешљаш моју дугу косу,
и певушиш
ону твоју омиљену песму:
Запевала сојка птица...
А затим како јецаш,
плачеш…
Као неко је посекао багрем,
покосио твоју цветну башту,
ишчупао босиљак крај камене стазе
што води до улаза ...
Прилазиш огради, крстиш се,
шапућеш: 'Боже, сачувај!'
Бришеш сузе,
и
скрушено
гледаш у небо
које се црнило од густих облака
...Олуја се спремала...
Неко као да је био иза мојих леђа…
Туђ и мрачан…
Страх! Будим се…
Отварам очи,
гледам на сат:
дубока ноћ…
... шта значи овај сан!?
Можда је мама будна,
можда ме чека
да јој дођем сутра.
Шта ли значи тај сан,
роје се роје
и
муче ме питања…
Лепа Симић
 ЊЕНОМ ВЕЛИЧАНСТВУ РАКИЈИ
Ракијо, ракијице, водице,
Ватренице, Љутице,
Препечанице,
Меканице, - млада бијела,
Другарице, стара - жута,
Миљенице сваког пијанице,
Дударо , Лударо,
До зоре сам те ударо...
Лозовачо, громовачо,
Траварицо, Комовицо
Шљивовицо, Линцуро Крушко,
Пије те женско и мушко...
Вилијамко, мајко,
Комовицо, кромпирушо,
Срце - душо
Румените моје лице
Пламен је у вас уш'о
Трешњовачо, вишњовачо,
Кајсијо, брескво, дуњо,
Уз вас сам куњ'о,
Сретан био к'о вас пио
Био газда - им'о вазда.
Ракијо, ракијице - чемернице,
Лијечиш душе, апетит дајеш,
За ручак и вечеру
Памет узимаш,
никада се не кајеш.
Ти си лијек за болне
Жалосне и љубоморне,
За боеме и хладно вријеме
За пјевача и играча
За свирача
Веселиш тужне
Храбриш ружне
Бог ти снагу дао
Пекао сам те, како сам знао...
Хајд’ живјели - већ је празна боца
Научио сам од оца
Казанџије пец-мајстора
Ево свиће зора, хајд живјели...
Х х и к!
Марко Љ. Ружичић
ЈЕСЕЊА
Исто је небо, плаво и чисто,
октобар Михољ осунч’о стазе,
под њим сам сама, то није исто,
разгрћем лишће, тражим доказе,
да смо ми некад прошли баш туда,
да није стопа под неким твоја,
да и без тебе ја знаћу куда,
и да је Михољ жар неспокоја.
Да ћу кад север ускоро дуне,
ја бити опет своја и сретна,
да ова јесен што с лишћем труне,
буди у мени сећања сетна.
Јасмина Шикић
ПОСВЕТА
Речи за тражење и проналажење.
Да доуче и науче да разлуче:
исповест од истине, сузе од мастила,
ћутњу од тишине.
...
Дошло ми небо у двориште,
Сишло у грање,
Мрешка се међу лишће
Таман да крошње не остану пробушене и празне.
Полегло ми данас лето по трави...
...
Када
(Ако)
Се вратим
Учини
Да
Нам пас буде здрав
И
Да нам трешња процвета.
...
Не волим што морам
Да бришем твоје сузе.
Наш зној.
Капи моје мокраће са даске.
Твоје поруке из мог мобилног.
Уклањам трагове које би требало да утабавам.
…
Све чешће
када чујем музику,
бирам одговарајућу арију
за моју сахрану.
И као
видим
како моји пријатељи
у мимоходу
разиграно степују,
иза ковчега.
Видим један весео испраћај.
И све се мање плашим смрти.
…
Желим да заувек заспим,
Онако како се цели живот трудим.
Насмејана
Надајући се
да ће ми коначно досадити
песма коју чекам
…
Не знаш ти како је
Носити тебе у грудима
Гордана Влајић
 ТИЈАНА
Гледам у твоју црну одећу
и плаву косу
велике очи
пуне памети и љубави
Лепота моје љубави је у томе
нелагодном осећају
хладног и непознатог
Муње кидају душу и срце
шетали смо стазом пуном лишћа
додирнуо сам ти руку
ја сам немоћан
Кријеш нешто у тој црној одећи
дан када си седела у гимназији
гледала кроз прозор
док је јесен дивљала
а ти писала дивну песму
Очаран, немоћан
кунем сам себе
да морам одбацити твоју љубав
Твоја плава коса
сунце месец и пролеће
када легнеш на земљу у лишће
Нека ти је небо водиља
ка песми где смо ми
Ти имаш 50 векова мудрости у очима
ја сам далеко у граду чудноме
страху и љубави моја
драго ми је што се бојим
Ненад Стакић
РАСКВАШЕНА ДАЉИНА
Пожар месечине
Вазда грмљавина
Просто ме разгневи од миља
Рука моје старе мајке
Која ме благосиља
О, нисам се ја због тога
Родила
Помози ми да не будем
Сујеверна као богомољка
Није се због тога слила
Модро бела усна статуе
Богородице мајке
Није се раскрилила
По ивицама паркова
Пучина помилована
Да будемо само
Васкрсла
Расквашена даљина
Светлана Пољак
ПОШТОВАНИ,
Народна библиотека у Смедеревској Паланци расписује
"IV конкурс за Прву књигу", погледајте на КОНКУРСИ
ОДЛАЗИМ ГНИОНИЦО
Твоје име у мојој је крви,
Гнионицо, мој бијели ђердане,
ту сам корак направио први
и провео најсретније дане.
Уз шаргију и уз виолину
играле су моје хитре ноге,
у заборав да никад не панеш
написах ти дуге пјесме многе.
Дјецо моја, пјевајте их гласно
помозите браћо и кумови,
Гнионицом пјесме нек' се оре
док свирају весели сватови.
Сунце златно јутром обасјавај,
мог дјетињства Широку Ријеку,
вода бистра, зелени се трава,
жубор прича о двадестом вијеку.
Теци ријеко, пјевај пјесму моју
све што имах ја сам пјесми дао
нека памти овај свијет цио
да сам био да сам вас волио.
Све вас пјесмом желим загрлити,
сутра више нећу с вама бити,
вјечно теци Гнионичка водо,
све вас волим и заувијек одо
Ружичић Марко
А САДА, НЕШТО МАЛО ДРУГАЧИЈЕ...
Лепа Симић
ЧЕСТИТАМО!!!
 Са задовољством Вас обавештавамо да је прича "Истинита бајка" (аутор је наш члан, Сентић Зорица), награђена другом наградом за прозу на Мајском књижевном конкурсу "Језик нам је отаџбина" за 2007. годину. Погледајте
ДАР МАЈКЕ БОЖИЈЕ
Киша је монотоно добовала по лименом испусту, на прозору наше спаваће собе. Волио сам тај звук. Одвлачио ме у благословени спокој дјетињства. Ова иста соба... њежни, заштитнички осмјех мајке... безгранична ширина, племенитост и љубав оца, којег све муке неправде и разочарења учињеше још праведнијим и човјечнијим. Како сам му се често захваљивао на безграничном богатству које ми је оставио.
Само они који су провели своје сиромашне животе у безличним и хладним палатама, могу наслутити каквом ме топлином и благодашћу гријала ова скромна собица од најранијег дјетињства. Колику су неслућену вриједност имали предмети из којих је у сваком трену зрачила љубав, мир, нека слатка сјета, али и достојанствени понос при помисли на давно минуле дане проведене у њој. Кад би знали људи како је немјерљива радост, како се надимају груди, када се честите старине устану плачући, при помињању вашег родитеља, посветили би своје животе гомилању овог непролазног блага.
Сви су били ту ове ноћи... и мој отац са својим драгим осмјехом пуним човјечности, и мајка са својим брижним очима... и моји другари из дјетињства онако чисти, неукаљени како их и данас памтим, и она давна јесења киша која се сливала низ овај исти прозор... Ипак, вечерас сам био још богатији, срећнији... била је ту и моја жена која је у наручју држала нашег малог сина Милана, дединог имењака. Имао је тек неколико мјесеци, али су већ многи говорили:„исти дјед”. Одувијек је то тако, наша су дјеца иста као њихови најбољи и најузвишенији преци, фукару нико не жели ни да помене, да зло не чује ваљда.
Истини за вољу, има Мићо оне топле људске очи, које се само са небом поредити могу. Има оно племенито држање, онај хумани осмјех.
Дај Боже да буде макар мало налик дједу, и да га чувају његове молитве које су га, убијеђен сам, и досад чувале. А убиједих се баш те ноћи прије десетак година, када су се у трену спојили прошлост, садашњост и будућност.
Милан је све чешће затварао очи, опијен топлином и њежношћу мајчиног загрљаја. Љиља га је управо пресвукла и подојила, и он се онако сит и ушушкан задовољно смјешкао тонући у сан. Соба је утонула у спокојни починак једне срећне породице. Ситне кишне капи, које су суморно ромињале само су допуњавале амбијент те мирне јесење ноћи.
У неко доба, чу се кашаљ, испрва пригушен, једва чујан. Пробудисмо се и ја и жена, али се не узнемирисмо превише, и раније се мали знао накашљати повремено. Кашаљ је међутим бивао све јачи и јачи. Лице нашег дјетета очас се претвори у болну гримасу.
Није отварао очи, али је кашаљ постао толико снажан, да се дијете очајнички борило да удахне ваздух. „Што да радимо” рекох Љиљи престрашено. Увијек сам био паничар када су дјеца у питању. У тренутку, као да постадох други човјек, добих неку снагу, присебност, попут оне због које сам се одувијек дивио свом оцу.
„Мајко Божија” рекох мирно - „сачувај нам ноћас нашег сина. На Тебе се ноћас ослањам, и Теби га препуштам”. Узех иконицу коју ми је оставила покојна баба. На њој је била осликана Мајка Божија, била је урамљена и устакљена, а на полеђини је писало: „Ово је чудотворна Икона”. Прекрстих се, осјених Крсним знаком дијете, и ставих Икону испод дебелог слоја јастука, ћебади, постељине и најлона, јер сам се плашио да се не посјече. Сједох поред креветића, прекрстих се још једном и наставих да узносим Молитве Богородици.
У таквим ситуацијама вријеме протиче неподношљиво споро, али зачуђујуће брзо кашаљ се утиша, а затим и потпуно умири. Дјетету се врати боја у лице, а са њом и осмјех, само што је сада тај осмјех био некако нестваран, божанствен.
Наставио је да спава као да се ништа није десило.
Оно што је услиједило наредног јутра, памтићу док сам жив. Стајао сам изнад колијевке, дијете је показивало прве знаке буђења, мешкољило се и протезало, али није отварало очи. У једном тренутку, још снено и затворених очију, посегну рукицама ка оном мјесту гдје је испод слојева постељина лежала Икона. Извади је, пригрли обијема ручицама и поче да је љуби.
„Мака Бодија... Мака Бодија...”понављаше непрестано, не престајући да је цјелива.
БИЛЕ СУ ТО ЊЕГОВЕ ПРВЕ РИЈЕЧИ.
Невен Миланов Милаковић
СВЕТИЊА
Затрепери звијезда сјајна
паде доле са висина,
кроз прозорчић уплакана
дозивала мајка сина.
Мјесецу је шапутала
своју тугу, судбе клете,
молила је Вишњег Бога
да још види своје дијете.
Док се мјесец котрљао
кроз шаптаје мајке миле,
занијемише њене усне
што молитву су збориле.
На бијеломе коњу мајка
у сну крену на весеље,
шапућући Вишњем Богу
пренијела је своје жеље.
Мила мајко, Параскева
заштити ми дјецу моју,
испуни ми задњу жељу
да издахнем у спокоју.
Не врати се звијезда сјајна
са висина што је пала,
низ литицу од живота
гасећи се котрљала.
Шаптаји су заћутали
мјесец тужан чека зору,
хладно лице, насмијано
заспало је на прозору.
Света Петко, Параскева
заштитнице дјеце, мила,
на мајку ме Ти подсјећаш
и Она је таква била.
Драги Боже, спасиоче
и Теби се много молим,
сачувај ми успомене
на Светињу коју волим.
Милисав Ђурић
НОВИ ПРИЈАТЕЉИ
Неки од чланова Удружења српских писаца Швајцарске су нам послали своје радове и тиме оплеменили наше стране. Најтоплије им се захваљујемо на томе. У наредном периоду представићемо њихово Удружење (уз накнадно добијену сагласност од њиховог Управног одбора).
Сарадњу са њима омогућила нам је Лепа Симић
и на овај начин желимо да јој се захвалимо.
Такође, је посредством Лепе, остварена и сарадња са
www.poezijascg.com
сајтом који стварно вреди посетити и на који наши чланови такође могу да шаљу своје радове. Власник сајта је господин Обрадовић С. Љубодраг, рођен 17.09.1954. године у Треботину.
Завршио је економски факултет у Нишу. Објавио је књигу поезије *Твоје
ћутање ми говори* у издању КУД-а * Вук Караџић* из свог места, чији је
активни члан од 1972. године. Љубодраг Обрадовић не скрива
да је у његовој песничкој аутобиографији
Јесењин велики песнички узор и да му је
блиска поетска нит Јесењинове поезије.
А ЛА ЈЕСЕЊИН
Ту, до мене, седи.
Главу горе, уживај.
Ништа тебе не сме да наједи.
Ти свирачу само свирај.
Свирај песме од давнина,
а ти душо не тугуј.
Била си знам са многима,
ноћас се моме пијанству радуј.
Загрли ме, љуби ме, то је занос.
Нема бола кад се разврат жели.
Нема ничег. Хајде, вуци ме за нос.
Ја и томе знам да се веселим.
Гле, како си слатка, једра.
Видим гориш од пожуде.
Дај и ја ћу руком у та недра,
што многе променише људе.
И ја ћу скоком у тај пакао,
о очи што лаж просипате.
За музику ноћас све би дао.
Хеј свирачи, свирајте, свирајте.
Ати душо, главу горе, уживај.
И ближе, ту до мене седи.
Сутра ће други песме да ти зборе
и можда шамар осмех да ти следи.
А ти свирачу само свирај.
Свирај песме од давнина.
У животу све је игра.
Ја ћу даље пијан,
од живота ко од вина
Љубодраг Обрадовић
Представљамо:
ПОДРУЖНИЦА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ЗА БРАНИЧЕВСКИ ОКРУГ – МАЛО ЦРНИЋЕ
Подружница Удружења књижевника Србије за Браничевски округ,
основана је децембра месеца 2005. године, у општини Мало Црниће, на иницијативу Управе Удружења књижевника Србије – Београд, Француска 7.
и књижевника са подручја Браничевског округа.
Није случајност да је седиште Подружнице баш у Општини Мало Црниће
и у Народној библиотеци „Србољуб Митић“, јер на културној мапи Србији
Мало Црниће је познато по републичком Фестивалу драмских аматера села Србије који траје већ 35 година и часопису за књижевност, уметност и културу „Стиг“,
који без прекида излази од 1970. године, дакле 37 година и јединствен је у Европи по свом садржају, али и чињеници да је то једини часопис са тако дуго традицијом који излази на селу. Мало Црниће је поносно и на покојног песника
Србољуба Митића из Црљенца (село у општини Мало Црниће), по коме Библиотека и носи име, и који је нашао своје место и српској књижевности, али и на песника Милисава Павловића, такође из Црљенца. Сви знају стихове познате изворне песме „Знаш ли драги ону шљиву ранку..“, али мало ко зна да да ју је написао Милисав Павловић. Окупљени око овог часописа, стасавају добри песници.
Подружница окупља око тридесет песника из свих општина браничевског округа: Милисав Миленковић, Зорка Стојановић, Златија Радовановић, Ана Дудаш и Драгослав Живадиновић из Малог Црнића, Јован Д. Петровић, Раша Перић, Доброслав Тепавчевић и Бранко Лазић из Петровца, Новица Стокић из Великог Градишта, Војислав Марјановић из Кучева, Раде М. Обрадовић из Великог Поповца, Драган Јацановић, Велиша Јоксимовић, Миланка Голубовић, Синиша Ристић, Аца Лукић, Младен Бранковић из Пожаревца и др.
Планом рада предвиђене су активности попут развоја издававачке делатности, одржавању књижевних сусрета са другим песницима, организовању промоција нових књига како чланова Подружнице, тако и других песника, организовање округлих столова и трибина са пригодним темама, афирмисање младих песника и др.
До сада је организовано представљање чланова Подружнице у Малом Црнићу
и Пожаревцу, а уследиће представљање у Петровцу, Великом Градишту и Голубцу.
У сарадњи са народном Библиотеком, организована је Светосавска академија под називом „Слово о светом Сави“ , „Видовданско посело“ – вече родољубиве поезије и бројне књижевне вечери.
У припреми је антологија песама чланова Подружнице.
Резулати су видни, али у наредном периоду, од ових песника очекује се много више.
Зорка Стојановић -
представљање књиге Драгана Јовића
|
