ЈЕСЕЊА
Исто је небо, плаво и чисто,
октобар Михољ осунч’о стазе,
под њим сам сама, то није исто,
разгрћем лишће, тражим доказе,
да смо ми некад прошли баш туда,
да није стопа под неким твоја,
да и без тебе ја знаћу куда,
и да је Михољ жар неспокоја.
Да ћу кад север ускоро дуне,
ја бити опет своја и сретна,
да ова јесен што с лишћем труне,
буди у мени сећања сетна.
Јасмина Шикић
ПОСВЕТА
Речи за тражење и проналажење.
Да доуче и науче да разлуче:
исповест од истине, сузе од мастила,
ћутњу од тишине.
...
Дошло ми небо у двориште,
Сишло у грање,
Мрешка се међу лишће
Таман да крошње не остану пробушене и празне.
Полегло ми данас лето по трави...
...
Када
(Ако)
Се вратим
Учини
Да
Нам пас буде здрав
И
Да нам трешња процвета.
...
Не волим што морам
Да бришем твоје сузе.
Наш зној.
Капи моје мокраће са даске.
Твоје поруке из мог мобилног.
Уклањам трагове које би требало да утабавам.
…
Све чешће
када чујем музику,
бирам одговарајућу арију
за моју сахрану.
И као
видим
како моји пријатељи
у мимоходу
разиграно степују,
иза ковчега.
Видим један весео испраћај.
И све се мање плашим смрти.
…
Желим да заувек заспим,
Онако како се цели живот трудим.
Насмејана
Надајући се
да ће ми коначно досадити
песма коју чекам
…
Не знаш ти како је
Носити тебе у грудима
Гордана Влајић
 ТИЈАНА
Гледам у твоју црну одећу
и плаву косу
велике очи
пуне памети и љубави
Лепота моје љубави је у томе
нелагодном осећају
хладног и непознатог
Муње кидају душу и срце
шетали смо стазом пуном лишћа
додирнуо сам ти руку
ја сам немоћан
Кријеш нешто у тој црној одећи
дан када си седела у гимназији
гледала кроз прозор
док је јесен дивљала
а ти писала дивну песму
Очаран, немоћан
кунем сам себе
да морам одбацити твоју љубав
Твоја плава коса
сунце месец и пролеће
када легнеш на земљу у лишће
Нека ти је небо водиља
ка песми где смо ми
Ти имаш 50 векова мудрости у очима
ја сам далеко у граду чудноме
страху и љубави моја
драго ми је што се бојим
Ненад Стакић
РАСКВАШЕНА ДАЉИНА
Пожар месечине
Вазда грмљавина
Просто ме разгневи од миља
Рука моје старе мајке
Која ме благосиља
О, нисам се ја због тога
Родила
Помози ми да не будем
Сујеверна као богомољка
Није се због тога слила
Модро бела усна статуе
Богородице мајке
Није се раскрилила
По ивицама паркова
Пучина помилована
Да будемо само
Васкрсла
Расквашена даљина
Светлана Пољак
ПОШТОВАНИ,
Народна библиотека у Смедеревској Паланци расписује
"IV конкурс за Прву књигу", погледајте на КОНКУРСИ
ОДЛАЗИМ ГНИОНИЦО
Твоје име у мојој је крви,
Гнионицо, мој бијели ђердане,
ту сам корак направио први
и провео најсретније дане.
Уз шаргију и уз виолину
играле су моје хитре ноге,
у заборав да никад не панеш
написах ти дуге пјесме многе.
Дјецо моја, пјевајте их гласно
помозите браћо и кумови,
Гнионицом пјесме нек' се оре
док свирају весели сватови.
Сунце златно јутром обасјавај,
мог дјетињства Широку Ријеку,
вода бистра, зелени се трава,
жубор прича о двадестом вијеку.
Теци ријеко, пјевај пјесму моју
све што имах ја сам пјесми дао
нека памти овај свијет цио
да сам био да сам вас волио.
Све вас пјесмом желим загрлити,
сутра више нећу с вама бити,
вјечно теци Гнионичка водо,
све вас волим и заувијек одо
Ружичић Марко
А САДА, НЕШТО МАЛО ДРУГАЧИЈЕ...
Лепа Симић
ЧЕСТИТАМО!!!
 Са задовољством Вас обавештавамо да је прича "Истинита бајка" (аутор је наш члан, Сентић Зорица), награђена другом наградом за прозу на Мајском књижевном конкурсу "Језик нам је отаџбина" за 2007. годину. Погледајте
ДАР МАЈКЕ БОЖИЈЕ
Киша је монотоно добовала по лименом испусту, на прозору наше спаваће собе. Волио сам тај звук. Одвлачио ме у благословени спокој дјетињства. Ова иста соба... њежни, заштитнички осмјех мајке... безгранична ширина, племенитост и љубав оца, којег све муке неправде и разочарења учињеше још праведнијим и човјечнијим. Како сам му се често захваљивао на безграничном богатству које ми је оставио.
Само они који су провели своје сиромашне животе у безличним и хладним палатама, могу наслутити каквом ме топлином и благодашћу гријала ова скромна собица од најранијег дјетињства. Колику су неслућену вриједност имали предмети из којих је у сваком трену зрачила љубав, мир, нека слатка сјета, али и достојанствени понос при помисли на давно минуле дане проведене у њој. Кад би знали људи како је немјерљива радост, како се надимају груди, када се честите старине устану плачући, при помињању вашег родитеља, посветили би своје животе гомилању овог непролазног блага.
Сви су били ту ове ноћи... и мој отац са својим драгим осмјехом пуним човјечности, и мајка са својим брижним очима... и моји другари из дјетињства онако чисти, неукаљени како их и данас памтим, и она давна јесења киша која се сливала низ овај исти прозор... Ипак, вечерас сам био још богатији, срећнији... била је ту и моја жена која је у наручју држала нашег малог сина Милана, дединог имењака. Имао је тек неколико мјесеци, али су већ многи говорили:„исти дјед”. Одувијек је то тако, наша су дјеца иста као њихови најбољи и најузвишенији преци, фукару нико не жели ни да помене, да зло не чује ваљда.
Истини за вољу, има Мићо оне топле људске очи, које се само са небом поредити могу. Има оно племенито држање, онај хумани осмјех.
Дај Боже да буде макар мало налик дједу, и да га чувају његове молитве које су га, убијеђен сам, и досад чувале. А убиједих се баш те ноћи прије десетак година, када су се у трену спојили прошлост, садашњост и будућност.
Милан је све чешће затварао очи, опијен топлином и њежношћу мајчиног загрљаја. Љиља га је управо пресвукла и подојила, и он се онако сит и ушушкан задовољно смјешкао тонући у сан. Соба је утонула у спокојни починак једне срећне породице. Ситне кишне капи, које су суморно ромињале само су допуњавале амбијент те мирне јесење ноћи.
У неко доба, чу се кашаљ, испрва пригушен, једва чујан. Пробудисмо се и ја и жена, али се не узнемирисмо превише, и раније се мали знао накашљати повремено. Кашаљ је међутим бивао све јачи и јачи. Лице нашег дјетета очас се претвори у болну гримасу.
Није отварао очи, али је кашаљ постао толико снажан, да се дијете очајнички борило да удахне ваздух. „Што да радимо” рекох Љиљи престрашено. Увијек сам био паничар када су дјеца у питању. У тренутку, као да постадох други човјек, добих неку снагу, присебност, попут оне због које сам се одувијек дивио свом оцу.
„Мајко Божија” рекох мирно - „сачувај нам ноћас нашег сина. На Тебе се ноћас ослањам, и Теби га препуштам”. Узех иконицу коју ми је оставила покојна баба. На њој је била осликана Мајка Божија, била је урамљена и устакљена, а на полеђини је писало: „Ово је чудотворна Икона”. Прекрстих се, осјених Крсним знаком дијете, и ставих Икону испод дебелог слоја јастука, ћебади, постељине и најлона, јер сам се плашио да се не посјече. Сједох поред креветића, прекрстих се још једном и наставих да узносим Молитве Богородици.
У таквим ситуацијама вријеме протиче неподношљиво споро, али зачуђујуће брзо кашаљ се утиша, а затим и потпуно умири. Дјетету се врати боја у лице, а са њом и осмјех, само што је сада тај осмјех био некако нестваран, божанствен.
Наставио је да спава као да се ништа није десило.
Оно што је услиједило наредног јутра, памтићу док сам жив. Стајао сам изнад колијевке, дијете је показивало прве знаке буђења, мешкољило се и протезало, али није отварало очи. У једном тренутку, још снено и затворених очију, посегну рукицама ка оном мјесту гдје је испод слојева постељина лежала Икона. Извади је, пригрли обијема ручицама и поче да је љуби.
„Мака Бодија... Мака Бодија...”понављаше непрестано, не престајући да је цјелива.
БИЛЕ СУ ТО ЊЕГОВЕ ПРВЕ РИЈЕЧИ.
Невен Миланов Милаковић
СВЕТИЊА
Затрепери звијезда сјајна
паде доле са висина,
кроз прозорчић уплакана
дозивала мајка сина.
Мјесецу је шапутала
своју тугу, судбе клете,
молила је Вишњег Бога
да још види своје дијете.
Док се мјесец котрљао
кроз шаптаје мајке миле,
занијемише њене усне
што молитву су збориле.
На бијеломе коњу мајка
у сну крену на весеље,
шапућући Вишњем Богу
пренијела је своје жеље.
Мила мајко, Параскева
заштити ми дјецу моју,
испуни ми задњу жељу
да издахнем у спокоју.
Не врати се звијезда сјајна
са висина што је пала,
низ литицу од живота
гасећи се котрљала.
Шаптаји су заћутали
мјесец тужан чека зору,
хладно лице, насмијано
заспало је на прозору.
Света Петко, Параскева
заштитнице дјеце, мила,
на мајку ме Ти подсјећаш
и Она је таква била.
Драги Боже, спасиоче
и Теби се много молим,
сачувај ми успомене
на Светињу коју волим.
Милисав Ђурић
НОВИ ПРИЈАТЕЉИ
Неки од чланова Удружења српских писаца Швајцарске су нам послали своје радове и тиме оплеменили наше стране. Најтоплије им се захваљујемо на томе. У наредном периоду представићемо њихово Удружење (уз накнадно добијену сагласност од њиховог Управног одбора).
Сарадњу са њима омогућила нам је Лепа Симић
и на овај начин желимо да јој се захвалимо.
Такође, је посредством Лепе, остварена и сарадња са
www.poezijascg.com
сајтом који стварно вреди посетити и на који наши чланови такође могу да шаљу своје радове. Власник сајта је господин Обрадовић С. Љубодраг, рођен 17.09.1954. године у Треботину.
Завршио је економски факултет у Нишу. Објавио је књигу поезије *Твоје
ћутање ми говори* у издању КУД-а * Вук Караџић* из свог места, чији је
активни члан од 1972. године. Љубодраг Обрадовић не скрива
да је у његовој песничкој аутобиографији
Јесењин велики песнички узор и да му је
блиска поетска нит Јесењинове поезије.
А ЛА ЈЕСЕЊИН
Ту, до мене, седи.
Главу горе, уживај.
Ништа тебе не сме да наједи.
Ти свирачу само свирај.
Свирај песме од давнина,
а ти душо не тугуј.
Била си знам са многима,
ноћас се моме пијанству радуј.
Загрли ме, љуби ме, то је занос.
Нема бола кад се разврат жели.
Нема ничег. Хајде, вуци ме за нос.
Ја и томе знам да се веселим.
Гле, како си слатка, једра.
Видим гориш од пожуде.
Дај и ја ћу руком у та недра,
што многе променише људе.
И ја ћу скоком у тај пакао,
о очи што лаж просипате.
За музику ноћас све би дао.
Хеј свирачи, свирајте, свирајте.
Ати душо, главу горе, уживај.
И ближе, ту до мене седи.
Сутра ће други песме да ти зборе
и можда шамар осмех да ти следи.
А ти свирачу само свирај.
Свирај песме од давнина.
У животу све је игра.
Ја ћу даље пијан,
од живота ко од вина
Љубодраг Обрадовић
Представљамо:
ПОДРУЖНИЦА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ЗА БРАНИЧЕВСКИ ОКРУГ – МАЛО ЦРНИЋЕ
Подружница Удружења књижевника Србије за Браничевски округ,
основана је децембра месеца 2005. године, у општини Мало Црниће, на иницијативу Управе Удружења књижевника Србије – Београд, Француска 7.
и књижевника са подручја Браничевског округа.
Није случајност да је седиште Подружнице баш у Општини Мало Црниће
и у Народној библиотеци „Србољуб Митић“, јер на културној мапи Србији
Мало Црниће је познато по републичком Фестивалу драмских аматера села Србије који траје већ 35 година и часопису за књижевност, уметност и културу „Стиг“,
који без прекида излази од 1970. године, дакле 37 година и јединствен је у Европи по свом садржају, али и чињеници да је то једини часопис са тако дуго традицијом који излази на селу. Мало Црниће је поносно и на покојног песника
Србољуба Митића из Црљенца (село у општини Мало Црниће), по коме Библиотека и носи име, и који је нашао своје место и српској књижевности, али и на песника Милисава Павловића, такође из Црљенца. Сви знају стихове познате изворне песме „Знаш ли драги ону шљиву ранку..“, али мало ко зна да да ју је написао Милисав Павловић. Окупљени око овог часописа, стасавају добри песници.
Подружница окупља око тридесет песника из свих општина браничевског округа: Милисав Миленковић, Зорка Стојановић, Златија Радовановић, Ана Дудаш и Драгослав Живадиновић из Малог Црнића, Јован Д. Петровић, Раша Перић, Доброслав Тепавчевић и Бранко Лазић из Петровца, Новица Стокић из Великог Градишта, Војислав Марјановић из Кучева, Раде М. Обрадовић из Великог Поповца, Драган Јацановић, Велиша Јоксимовић, Миланка Голубовић, Синиша Ристић, Аца Лукић, Младен Бранковић из Пожаревца и др.
Планом рада предвиђене су активности попут развоја издававачке делатности, одржавању књижевних сусрета са другим песницима, организовању промоција нових књига како чланова Подружнице, тако и других песника, организовање округлих столова и трибина са пригодним темама, афирмисање младих песника и др.
До сада је организовано представљање чланова Подружнице у Малом Црнићу
и Пожаревцу, а уследиће представљање у Петровцу, Великом Градишту и Голубцу.
У сарадњи са народном Библиотеком, организована је Светосавска академија под називом „Слово о светом Сави“ , „Видовданско посело“ – вече родољубиве поезије и бројне књижевне вечери.
У припреми је антологија песама чланова Подружнице.
Резулати су видни, али у наредном периоду, од ових песника очекује се много више.
Зорка Стојановић -
представљање књиге Драгана Јовића
Maria Deyana
НЕ ПЛАЧИ ЈЕЛЕНА
Кћерки Јелени
Њежно пада ноћ далеког свијета
Мјесец сјајни, бдије у тами
Ја видим анђела како слијеће
На очи дјетиње, различак плави
Даљином одјекује и тихо звони
Лепет анђеоског крила.
Плачу очи нечије.
Бијели ђурђевак сузе рони
Не плачи Јелена,
Тужно је лице твоје дјечије
Живот је надање и твој сан…
Као пахуље бијеле и меке
Рашири руке нека падну на твој длан
Све звијезде свијета земље далеке
Закорачи храбро у ту тмину без страха
Када под окриљем небеске ноћи
Покрије полен звјезданог праха
Твоје уплакане, дјетиње очи
И сањај. Сањај како косом
мрсиш љубичице пуне сјаја
Мјесечеву свилу како блиста
На окићеним вијенцима небеског раја
Као душа твоја дјечија, невина и чиста
А потом… запјевај пјесму
гугуткином гуку
За срећу тако мало треба
И раширених руку
Заплеши на свом комадићу неба
И облаци ће изнад овог свијета
Бити узглавље теби меко
Мирни спокој као очи дјетета
Када се винеш у небо далеко, далеко…
Не плачи Јелена!
No llores, Jelena
A mi hija Jelena
La noche del mundo distante cae lentamente
La luna brilla, despierta en la oscuridad
Puedo observar a un ángel que aterriza
En los ojos de niño, azulados como la flor de maíz
En la distancia hace eco y silenciosos círculos
El aleteo de las alas del ángel
Los ojos de alguien lloran.
El blanco lirio del valle está en llanto
No llores Jelena,
Tu rostro de niña está triste
La vida es todo esperanza y tus sueños…
Como los copos de nieve blacos y suaves
Extiende tus brazos para que caigan en tus manos
Todas las estrellas del mundo lejano
Avanza con bravura en esta oscuridad, sin miedo
Cuando debajo del cielo nocturno
Cubren polen de estrellas
Tus huellas de lágrimas, ojos de niña
Y Sueña. Sueña cómo con tu cabello
Tu enredo brillante de violetas
De luna de seda brillan
Sobre decoradas aureolas de cielo
Como tu alma, niña, inocente y pura
Y luego… canta una canción
Para el sonido del galápago
Toma muy poco alcanzar la felicidad
Entonces, extiende tus brazos
Danza en tu pedacito de cielo
Y las nubes sobre este mundo
Serán tu suave almohada
En paz descansa como ojos de niña
Cuando remontes, lejos…
¡No llores Jelena!
DON'T CRY, JELENA
To my daughter Jelena
The night of distanced world is slowly coming down
Moon shines, wakes in darkness
I can see an angel that lands
On the child's eyes, blue corn-flower
In distance it echoes and silently rings
The fluttering angel's wing.
Someone's eyes are crying.
White lily of the valley is in tears
Don't cry Jelena,
Your childish face is sad
Life is all about hope and your dreams…
Like snowflakes white and soft
Spread your arms so they fall in your hands
All the stars of far-away world
Step bravely in this darkness, without fear
When underneath the night sky
Covers pollen of stars
Your tear stained, childish eyes
And dream. Dream how with your hair
You entangle shining violets
Moon's silk how it shines
On decorated aureoles of heaven
Like your soul, childish, innocent and pure
And then…...sing a song
To the turtledove's tune
It takes so little to achieve happiness
So spread your arms
Dance on your piece of sky
And the clouds above this world
Will be your soft pillow
Peaceful rest like child's eye
When you soar far, far away
Don't cry Jelena
ПОСЛЕ ПЕСМЕ НА ЧЕШКОМ,
ОБЈАВЉУЈЕМО И ПЕСМУ НА ПЕРСИЈСКОМ ЈЕЗИКУ
Напомена: Редакција ПОЕТА не одговара за превод песама
АНА СТЈЕЉА - песма КУЛА
***
« بُرج »
شب هنگام, آرامش همه جا را فرا ميگيرد
جُز برجي مقدس
در آني, دمي و بازدمي
و تاريُّ و پودي بر فرشي
***
نگاهها اوج ميگيرند تا بدان برج خيره شوند
خيره ...
آنگاه كه دروازه گشوده شود
راه هموار خواهد بود, راهي حريرگون ...
***
زنان, پرشتاب در كار آب برداشتن از چشمه هستند
شاعر جواني ني مينوازد
چند پيرمرد فرتوت گدايي ميكنند
و هر كدامشان در پيسرنوشت خويشند
***
و دريا, وصل ميكند آنچه را كه پيوستني است
و پُل حكم ميكند آنچه را كه لازم است
و هر سنگ كُهني دِيْنِ آسمان به مادران را نقل ميكند
و دستهاي از لشكريان پر قدرت در حال عبورند...
***
لشكريان سلحشور فرزندان خود را رها ساختند
زمين غضب كرده است
و مضطرب و ناآرام است
***
تشويش و اضطراب پهنة دشت را فرا ميگيرد
و سكون را مانع ميشود
... زمين آرام ميگيرد ...
اسبانِ سيه در حركتند
***
درد در اعماق سينه, و حركت شمشير
دروازههاي برج فرو افكنده ميشود
آيا اين منم كه ميگِريم؟
هوا سخت مهآلود است
***
تشويش و اضطراب پهنة دشت را فرا ميگيرد
و سكون را مانع مي شود
... زمين آرام ميگيرد...
اسبان سيه در حركتند
***
درد در اعماق سينه, و حركت شمشير
دروازههاي برج فرو افكنده ميشود
آيا اين منم كه ميگريم؟
هوا سخت مه آلود است...
превод на персијски
Александар Драговић
КУЛА
С вечери све живо утихне,
осим једне куле свете,
у трену се дах прошлости удахне,
на ћилиму нит заплете.
Очи лете свуд да стигну,
не би ли у њој биле,
кад се тешка врата дигну,
пут је мекан, сав од свиле.
Жене журно воду носе,
песник млади фрулу свира,
неки старци новце просе,
свако од њих судбу бира.
А море спаја што је нужно,
јер ћуприја строго заповеда,
да и небо је мати дужно,
сваки камен древни исповеда.
Туд је војска прошла силна
и остављала своја чеда,
и земља је на њу кивна,
што јој никад заспат' не да.
Кроз поље се немир шири,
не да му плодном стати,
ал' се истим махом смири,
јер то језде црни ати.
Бол у грудима, покрет мачем,
капије се куле спусте,
да ли ја то стварно плачем,
ил' је то од магле густе?
Ана Стјеља
(из збирке песама ''Атави '')
САРАДЊА СА УДРУЖЕЊЕМ "ПОЕТА"
ИЗ ЧЕШКЕ
Удружење "ПОЕТА" из Србије остварило ја сарадњу са удружењем "POETA" из Чешке. Лепа вест. И доказ да песници пишу срцем које не познаје границе Зато вам на овом месту и представљамо песму члана њиховог удружења "POETA".
Аутор песме је господин Давид Хавличек (David Havlicek).
Jen…
Jen záclonu poodhrnout,
tam za tím domem a tou řekou,
už asi ležíš, a i kdyby ne,
myšlenky tvé by šly mimo mne.
Jen zpátky o kousek,
za tou záclonou,
neslyšíš, necítíš,
srdce buší.
Jen kdybys jednou slyšela,
smutně zní,
mi aspoň ano,
stýská se, a ne málo.
Jen aspoň v náručí tisknout tě,
aspoň polibek letmý,
mít tě a nepustit,
v objetí usnout si.
Jen bez světa chvíli být,
tak trochu pro sebe,
snít a nechat být,
v rukou osudu (měl jsem s ním dohodu).
Jen chvíli být s tebou,
proč ne?
a proč ano?
Nechci se hádat, jdu hledat lano.
|
