Удружење писаца „ПОЕТА“ расписује
КОНКУРС РОДОЉУБИВЕ ПОЕЗИЈЕ
за песничку награду „ДАРИНКА ЈЕВРИЋ“
Конкурс је отворен
од 16. фебруара до 16. септембра 2008. године.

Погледајте

UDRUŽENJE PISACA "POETA" VAS SA ZADOVOLJSTVOM
OBAVEŠTAVA DA JE OSTVARILO SARADNJU I SA

MEĐUNARODNA WEB STRANA www.poezija.com.pl

Na međunarodnoj stranici www.poezija.com.pl uvršteni su prevodi pjesnikinje Olge Lalić-Krowicke, koja je srpsko-poljskog porijekla, rođena u Hrvatskoj, stanuje u Poljskoj. Prevodi ona poeziju sa poljskog, srpskog, hrvatskog kao i sa makedonskog i bugarskog jezika. Strana sadrži prevode pjesnika iz Poljske, Srbije, Hrvatske, Bosne, Makedonije, Bugarske, Francuske, Engleske, Litvanije i Rusije. Na stranici se nalazi takođe galerija radova (fotografije, slike, crteži itd.) raznih autora. Stranica je realizirana uz finacijsku pomoć Poljskog Ministarstva Kulture.

Veliki pozdrav prijateljima iz Poljske

УДРУЖЕЊЕ ПИСАЦА ПОЕТА РЕАЛИЗУЈЕ ПРОЈЕКАТ
СРПСКИ ПЕСНИЦИ
ЕЛЕКТРОНСКО ИЗДАЊЕ ОВОГ РЕГИСТРА
ПРЕДСТАВИЋЕ СВЕ СРПСКЕ ПЕСНИКЕ
КОЈИ ИМАЈУ ОБЈАВЉЕНУ ЗБИРКУ ПЕСАМА

Пријавите се

ОСНОВАН ФОНД "ГЛАС ПОЕТЕ"
Средствима из овог фонда штампаће се књиге
наших чланова и сарадника, наши Зборници
и додељивати награде за конкурсе Удружења ПОЕТА

Погледајте

ТАМО
НЕГДЕ ДАЛЕКО
ТАМО, РОДИХ СЕ ЈА
МОЈЕ МИСЛИ ЧЕСТО ЛЕТЕ
ТАМО ГДЕ САМ БИЛА ДЕТЕ
ТАМО НАЈЛЕПШЕ ЦВЕЋЕ ЦВЕТА
НАЈТОПЛИЈА СУ
Л Е Т А
ТАМО СРЦЕ МОЈЕ
У МИСЛИМА ЧЕСТО ШЕТА
ТАМО НЕГДЕ ДАЛЕКО
ДАЛЕКО
САСВИМ НА ЈУГУ
ТАМО МОЈЕ МИСЛИ ЧЕСТО ЛЕТЕ
ТАМО ГДЕ САМ БИЛА
Д  Е  Т  Е

ПАРАШКА ДИМИТРИЕВСКА ПЕЈЧИЋ

КЛУБ ПИСАЦА "ЧУКАРИЦА" ВАС ПОЗИВА НА
ПЕСНИЧКО ВЕЧЕ
КОСМЕТ, РАНА НА ДУШИ СРПСКОЈ

Уторак, 04. март 2008. у 19 часова
Краљице Катарине 74 А, Баново брдо - Београд
Дођите да кажете своје стихове о Космету
ДОБРОДОШЛИ!!!

хаику

КОСОВО ПОЉЕ -
ИЗНАД БОЖУРА ВИЈОРИ
СРПСКА ЗАСТАВА

ЗАШТО - ЗАТО

Зашто сунце зубато сија?
Зашто ми се низ образ суза слива?
Зашто почетак има свој крај?
Зашто је крај управо сад?
Устајала сам с осмехом,
данила с осмехом,
легала с осмехом.
Принцеза...
Да, принцеза сам твоја била.
У бајци живела.
Бајке имају срећан крај?
Ухватио си ме за руку,
из бајке извео
у стварни свет увео
На велика врата, рекао си
грохотом се насмејао,
и уз тресак их затворио.
Зато сунце зубато сија.
Зато ми се низ образ суза слива.
Зато почетак има свој крај.
Зато је крај управо сад.

Сања Петровић

КРВАВО ПОЉЕ МОЈЕ

Не могу ти дати поље
јер крв моја место река
пољем тече пољем ваља
дух живота прапочетка

Колевка епски преци време огња
и мача
све ми то сад долази и говори виче
сад се прени проговори нек одјекне
песма

Не могу ти дати поље
којим Марко шарца јаши
а шарац му о лепоте
до колена ружу гази

Нежна лира дрхтај срца уздаси
под прозором
све то сад нек заћути
усправи се песниче испред народа свог
и викни колко те грло носи нек чује свет

Не могу ти дати поље
где Милош и Лазар леже
док им очи узнесене
са небеса све бележе

Модерно доба
наука филозофија уметност
развијеност тела и ума
везе
све то може да се сурва у часу
песниче немој да будеш затечен
пропни се и загрми

Не могу ти дати поље
сабљу круну божур знамен
свето лице Грачанице
из очију живи пламен

Рајица Драгићевић

СРПСКИ ПИСЦИ У СРЦУ СРБИЈЕ

Косовска Митровица 23.02.2008. Погледајте

КОСОВСКО ДЕТЕ

Зашто ми Косово отимаш?
Хоћеш ли икад да схватиш
Да због тебе плачем и патим
Јер ми срце из груди чупаш...

Да ли те боле сузе моје?
Моја судбина између две жице
Сломљена крила младе птице
Или је од камена биће твоје...

Човече бедни! Ти и не схваташ
Да мојим рушењем себи судиш
Међ' црве трулежи лако падаш

Свако јутро у тами се будиш...
Не иди више за онима што муче
Буди храбар - чуј јецаје моје душе

Владимир Рајак

ОПОМЕНА

Данас кад сте ми срце ишчупали,
језиком натеклим од жучи,
израслином непотребном што беспомоћно тражи ријечи,
тромо се напиње и муца,
поручујем вам ђавољи вазали,
ја овако грешан и мали:
„На длану ми умјесто стигме Христове
распето Косово и даље куца.”

Данас кад сте ми, безочне хијене,
мраком без лијека очи ископали,
гледам вас пркосно у очи плашљиве,
у дупље усахле што се од свјетла крију,
и поручујем... ја потомак своје ђеце
овако грешан и мали:
„Биће довољно сузе моје
да цијело Косово од вас умију.”

Данас сте ми, слуге слугиних слугу,
властитим жилама уморне удове
у мртви чвор везали,
па ипак вам поручујем
слободнији него што ћете ви то икада бити:
„Ја ћу...потомак Божијих слугу
овако грешан и мали...
ја ћу Косово Свето и везан ослободити!”

И што год ми учинили,
коју год наредбу испунили,
било људи било демона,
макар ме лажима прљавим у црну земљу закопали,
нећу вам дати мира потомци камелеона,
ја... потомак Светитеља
овако грешан и мали...
макар још хиљаду пута превјерили
и јаја кукавичја у туђе гнијездо положили,
поручујем вам у име народа мога:
„Мислите да сте нас поразили,
али тек ће те виђети својега Бога!”

Невен Милаковић

КОСОВСКА ТАПИЈА

Твоје име гасне врх самртног ропца
због њега сви Срби и живе и гину
а данас тог голуба у канџама копца,
тај свети аманет - остављамо сину

Оно тамо доле, памти, то је наше
непрегледно поље, питомо и равно
да га отму од нас многи покушаше
остало је српско, крваво ал' славно

Надају се многи да нам је отето
јер се барјак туђи сад на њему вије
ал' не знају да је то поље проклето
за свакога оног који Србин није

Лазарева клетва чува га и брани
на тапији његовој за векове пише
да упамте силни и моћни на страни:
Косово је српско и ничије више

Веселин Џелетовић Павлов

* * *

На Косову равном ко на белом платну, преломи се царство ко нејака трска, за крст часни и слободу златну, исписа се крвљу историја српска. Оста земља пуста у чемеру, јаду, удовице српске и њихова нејач; неста цвета, дике српскоме стаду, Србију испуни вапај, туга и плач.

Борис С. Стапарац, књижевник и вајар Погледајте

ПРИЧАО МИ ДЕДА...

Причао ми о прошлости деда
О Космету, српским јунацима
Болу, патњи и вековној борби
И наше жито да кукоља има.

Причао ми о Лазару цару
О Милошу, вожду Карађорђу
Краљу Петру, Колубари, Церу
Невоље Нас никако да прођу...

Од Косова боја до данашњих дана
Сотона се окомио на нас
Православље, видар  наших рана
Ми у вери потражимо спас.

Свако време носи своје бреме
Заплакао под теретом деда
Од зла се мора сачувати семе
Светиња се синко, никоме неда.

Колевка се синко,  туђину неда...

Сладојевић Радомир

ПОЗИВ

Кличе соко с` соколских планина
па дозива свога Ратка сина:
"Дођи Ратко, дођи Радоване,
да видамо наше љуте ране;
Ране љуте на Косову пољу
за род српски, а уз Божју вољу!"

Де, устани Косовко девојко,
па ти дођи на Косово равно,
да јунаке напојимо наше,
да гинемо за слободу славно.

Ти доведи све јунаке наше,
ја ћу доћи са вођама својим,
да Лазаров завет испунимо,
ево мене, смрти се не бојим.

Вања М.

КОСОВИНА

глас којим дозвала си ме
чуо сам у свом срцу
мада нисам начисто
ко је кога заправо звао
тек у мени даљина одјекнула је
родна кућа предели повратак
и ево ту сам стојим лебдим дошао сам јесам
однекуда сам пао
нисам ни био отишао сасвим
као што наши спакују се и на крај света
без знакова с почетка пута
за нечим заувек оду
ево ме дахћем дрхтим све сам препознао
бостанку медунак виду рaнац
превоје завојцу изворак
пекарницу басамаке
ваздух воду

Рајица Драгићевић

БОЈИМ СЕ

Била сам слободна и срећна,
Док сам била цела.
Полако су ми откидали комаде тела,
Кројили ми судбину писали историју нову!
А ја сам мислила да ће остати прошлост
Битка на Косову.
Радо бих се помолила за косовске муке,
али не могу, немам руке!
Никада бежала нисам, а и да хоћу не могу
Остадох без ногу!
Да ли ћу икада видети Пећку Патријаршију стару?
БОЈИМ СЕ!
На Косову ће ми одсећи главу!

Слађана Сетенчић

ICH FÜRCHTE MICH

Als ganzes Land war ich glücklich und frei.
Dann amputierten sie mir die Glieder...
Schmieden eine neue Zukunft für mich...
Schrieben eine neue Geschichte…
Die Schlacht vom Amselfeld sei Vergangenheit, -
dachte ich.
Gerne würde ich, für ’s Kosovo Leiden, betten
Habe, aber, keine Hände mehr!
Flüchten wollte ich nie,
Selbst wenn ich würde, kann ich nicht, -
Habe keine Beine mehr!
Werde ich jemals mehr
die Klöstern vom Peć sehen können?
Fürchte mich!
Ich werde enthauptet werden
Am Kosovo!

Sladjana Setencic

KOSOVO POLJE I METOHIJA SRPSKA

Sedamnaestog februara,
 2008. godine.

 Čuje se krik iz Grobova kosovskih junaka
Bezglavi konji ravnicom trče
Koplja krvava ka nebu štrče
Barjaci na koplja pola
Trese se od bola Kosovo Polje ravno
Lazarevo slavno
Jugovići,
Obilići
Kraljevići,
Svi su na broju
U stroju Lazareve vojske
Zveckaju lanci na vrancima
Radovan, i Ratko stigli
Tri prsta digli u znak časnog Krsta
Lobanje Srpske svete molitvu govore
Tamjana i bosiljka miris se širi
Kosovka djevojka sa kundirom napaja mrtve
Diže ih iz groba, - srpske duše ka nebu se dižu
Aveti kolo vode, - crni orlovi lete
Našim bijelim orlovima prijete
Došlo je zadnje doba!

Marko Lj. Ružičić, književnik

НЕ ДАМ

Немој да плачеш сине
не могу нам Га отети,
тамо је сва наша снага,
тамо је Цар Лазар Свети.

Тамо су Свети ратници Српски,
тамо су вјечне страже сине,
тек ће да осјете силници дрски
оштрицу наше отаџбине.

Тек ће да схвате гдје се налазе,
у што су дирнули злом опијени
кад почну да их обилазе
призвани Светињом синови Њени.

И нико са њима да не прозбори
јер они не могу да се застиде,
биће довољан да их сагори
праведни поглед Симониде.

Биће довољна да им ум помрачи
сјенка од славног Газиместана,
не бој се сине, више не плачи,
радуј се звонима Светих Дечана.

Они нам сине ништа не могу,
радуј се, обриши сузе са лица,
тамо смо најближи Свевишњем Богу,
тамо је Небеска Раваница.

Тамо су сине гробови стари,
из сваког Крст сеже до самог Неба,
они их не виде, ал' ко за њих мари,
осмјехни се чедо...тако треба.

Тако се бори против утвара,
оне се највише смијеха боје,
не бој се...с нама је Пећаршија стара,
покажи им зубе дијете моје.

Покажи да твојим венама тече
крв древних Сораба, плава и Света,
којој је Царство Небеско Прече
од мрачног сјаја овога свијета.

Свега се одреци само не Крста,
од Крста они панично бјеже,
нека те обоже три срасла прста
к'о некад испод Самодреже.

И знамо добро, давно схватили
да сила Бога сине не моли,
ал' видјећеш да нисмо узалуд патили
кад им Бог покаже да силу не воли!

Невен Милаковић

СКОК КРОЗ ПЛАМЕНИ ОБРУЧ
                             
И ако си лав
плаши те ватра
и није ти лако да скочиш кроз
                                   пламени обруч.

И ако си јак
плаши те неизвесно
и није ти уопште лако
да се упустиш у живот
са сазнањем да ћеш можда
                                   заувек остати сам.

Иза пламеног обруча
обично
чека аплауз.

А у животу...
Ма, и тамо
обично
неко стрпљиво чека.

Татјана Обрадовић-Подобник

СВЕ ЈЕ МОЈЕ - ТАМО

Речима сликам шарени мозаик:
једно детињство
најлепши пејзаж из мог споменара.
Стижу ме сећања...
Пожелех да будем дете...

Отекле мисли
због оног парчета мога завичаја
где су црни ветрови
порушили све димњаке.
Нема више озарених лица...
Изувања у ходнику...
Праска голубова... Мириса погача...
Само пуста истина
као нестварна бајка.

Никог више тамо нема
да заљуља звона - кад недеља дође...
У мени вришти цео темељ Космета.
Тешком слутњом заливена
кријем се од себе саме...
Гледам у небо...
Молим звезду да ме у себе сакрије
одакле би да обасјам
цео мој град...

На карти света тражим гнездо завичајно...
Прстом показујем своју девојачку собу.
Губи се осмех у браздама
на изораном лицу.
К'о да чујем крике из даљине:
Надо, умиреш ли пре мене?
Сакатим срцем тако самохрана
нећу ни ја дуго...

А Љубав?
Љубав ће  остати жива...

И очи,
заувек, везане
за цело пространство Космета!

Лепа Симић

ОТАЏБИНО МОЈА

Отаџбино моја, зар су прошли часи,
кад си се к'о храст небу успињала,
над тобом се вију издајника гласи,
за чију си почаст свеце жртвовала?

Зар ћеш затајити тутањ младог врела,
звон планинског овна, стада предводника,
девојачке игре, поклике са прела
и крваве сузе палих устаника?

Замрле су трубе, тимпан и фанфаре,
нема Обилића, Топлице и Марка,
свој ти хоће, земљо, име да отаре
и да туђа груда постане му мајка.

Докле ће, земљо, Бранковића семе,
изворску ти воду да трује и прља
и да рађа ново издајничко племе,
док брат се на брата подиже и срља?

Света мати моја, слушај јецај ови,
како мукло пева историју своју,
то певају наши мртви прадедови,
оплакујућ болну отаџбину моју.

Ивана Петковић

КУЋА

Тек што је кућу подигао,
Кућа је почела да пада.
Окренуо се од свог преплашеног срца
и ужурбано започео да уноси
све што је могло подупрети,
задржати од заборава:
и рибе, и птице, и звери, и биље,
и жене, и децу, планине, реке,
неба, и шуме, и песму, и осмех,
радост, и тугу.
Уносио је.
Грозничаво. Страсно.
Све док му се поглед
није ишчашио о гомиле
крхких ствари,
и није знао шта да унесе још.
У празан је простор унео земљу.
И када је земљом напунио,
и сам се у кућу уселио.

Златко Васић

МОЛИТВА ЛАЗАРУ

Прошлост твоја, земљо прадедова,
водиља је наша као сунца зраци.
Земљо племенита, мученичка, славна,
из твојих гробова гледају јунаци.

Гледају, проклињући моле,
да трагове звери ми несмемо скрити!
Стићи ће нас усуд, клетва од давнина,
ил’ будимо сложни, ил’ нас неће бити!

Манастирска звона у пепелу звоне,
још их чујем, у срцу ми јече.
А згаришта света, рањена и болна,
дозивају, плачу, сузом која пече.

Крваве су реке што Косовом хуче.
Оне носе гласе Косовских јунака.
Ми смо деца оних, које сада муче,
преврћући кости, славних нам предака.

Света главо Лазарева, осветли нам путе!
Покажи нам куда треба поћи,
и нареди зверима да ћуте.
Подари нам снаге мудрости и моћи!

Да поносни подигнемо главу,
пред хордама безумних, са мачем у руци.
Нека твоја светлост, твоја моћ и слава,
путоказ нам буду, у болу и муци.

Помози, да  сачувамо славу предака
и на своме прагу, дочекамо сутра.
Да због наше деце, наших потомака.
Освићу нам овде нова, лепша јутра!

Радмила Ђукелић

УМРЛА  ЉУБАВ

Не, ја више, драги, не осећам срећу,
када нам се очи сретну у самоћи,
нити благослови на име ти слећу,
вечерас ћу тихо неком другом поћи.

Не осећам пламен жара да ме пржи,
нити дрхтај онај да ме помно кида,
нити капље зноја продиру из сржи,
ја у себи немам блаженога стида.

Нема те дилеме да ме од стра' баци
на колена слабу од жеље и туге,
нити с твога сунца милују ме зраци,
срце сада иште неке чежње друге.

Умрла је љубав, к'о да никад није
грејала нам срца, мртвила нам тела
и на томе месту празнина се крије,
к'о да никад нисам љубити те хтела.

Ивана Петковић

ПЕГАЗ

Пегазе прхни крилима
Ветар загризи губицом
Копитама заори утрину
Земља да се удвоји
Ваздух да пуца.

У твом погледу да полетим
Веђама сунце да затамним
Облаке у косе да уплетем
Пустим браду низ чељусти Сиријуса
Да ми шени под ногама

Окоштам се у свој снази
У ковитлацу таме изиграм се муњама
Хиљаду дланова да уроним
У таласе узбурканог звезданог мора
Да умијем се сузом матице небеске.

Милан Милутиновић

ПРЕЦИ

Ако у вама - моји преци,
ако у вама - моји свеци,
ја корен имам што ме веже -
добро је, ал' ваше мреже
ви разапели сте превисоко.
Корен ме држи, корен ми треба,
ал' ваша  издаја у њему вреба.
Баш као ваше - све и моје,
мени сте спремили путеве своје.
Непроходни су и за вас били,
али друге нисте ни наслутили.
Уз ваше корење су сасвим срасли -
и моји путеви вам - сад нису јасни.

Ја не пристајем на ваше ране.
Имам ја своје – за своје дане.
Не савијајте моје гране -
јер мој врх је сабља...!

Мирјана Јовић

ОСАМНИ ПАУН

haiga 87cm x 87cm (34.3'' x 34.3'')
€ 500

За више информација Славица Анисија

НЕ МОЖЕТЕ УЗЕТИ ОНО ЧЕГА НЕМА

Дрзнуше силни у Светиње српске
преко тога мисле ћутке да пређемо
да погнуто гледамо те работе мрске
јер су они рекли - то вам је суђено

Још схватили нису да не суде људи
да никад у сили правде било није
и да овај крик из српскијех груди
није да их гане - већ их опомиње

Рубикон наш - на Ибру је доле
давно смо га прешли и повратка нема
не видамо ране - јер више не боле
свака стара рана за нову се спрема

Не можете узети оно чега нема
Космет је варка за све вас остале
само Срби виде поља преголема
и божуре плаве за њих процветале.

Веселин Џелетовић Павлов

   Früstück in Novi Sad

Es packte mich beim Frühstücksmahle
ein Zweifel vor der vollen Schale:
War dieser grausiggraue See
Kaffee oder wohl eher Tee?
Liess sich dies letztlich unterscheiden
oder ging’s da um keins von beiden?
Ich klebte auf dem Stuhl und stierte
stur auf das Undifferenzierte,
das einfach alles offen liess,
weil’s weder so noch anders hiess.
Nun setzte ich die Lippen an
und schlürfte, bis es in mich rann
und fand, zum Abschluss des Gedichts:
Es schmeckte das Gesöff … nach nichts.

Moral:

Der erste Blick, er täuscht dich immer,
doch ist’s beim zweiten oft noch schlimmer

Oskar Freysinger

СУСРЕТ  СА  СВЕТИМ  САВОМ

Велможа је ушао у храм
и затворио врата
да чује савет оца или брата.
Око врата огрлица му од пчела
ројила је гласове наших родитеља.
Из плавог видика
са Сунцем уместо коњаника
појавио се Он –
Свети Сава плавоок.
И отац и брат
бела пчела, сват.
Да упита велможу
зашто му се земља начела
и кад је почела да се осипа
кад оставио је камене громаде наде
и мраморне венце
што цветају пред Младенце
и студенце, речице, стопе
вредне косаче, косачице
златно снопље.
Кад оставио је међаше
кам што камује
што самује - у молитви што сабира
и преграђује пут непријатељима.

Кад оставио је
Гориоч - што гори
Девич - девичански
Долац - што говори
Дечане - пре вечности исклесане
Соколицу - као тицу
Што полеће кад је викну.
Бањску - малу
Грачаницу - лепотицу
Звечан - звонки
Св. Спасе - гласне
Зочиште, Мушутиште
Ратнике оклопнике
Љевишку - Богородицу
Арханђеле - Душанове
Кад оставио је темеље.

Љут је Свети Сава
коња се прихвата
и нестаје у црним шумама
у својим стопама каменим
у својим сузама плавим
у горским очима Дурмитора
у Проклетијама – проклетим
на Голији – голој
нестаје у црној ноћи овој...

Наталија Јаковљевић

СРБИН СРБИНУ

Питаш ме зашто Косово не дам...
А зашто ти не станеш пред ђавола
И душу му своју спустиш на длан?
А како после ђавола стати пред Бога...

И како, када Судње време дође
Када Бог демоне под земљу врати
И када овај пакао на земљи прође
Како пред лица светих предака стати?

Како ће ти Немања Косово опростити
А Душан твој јадни кукавичлук?
Како ћеш Лазара у очи погледати
Или у Савину душу чисту?

Царство је Божије вазда изнад света
И мудрије од злог ума човека
Зато га ниједна душа проклета
Не може видети ни издалека

И зато не измишљај оправдања
Јер оправдања нема за губитак
Свете Српске земље, нити покајања
Да су времена за Правду тешка

Јер тешко је било и прецима нашим
И Српство је увек на искушењима
Ал' и у тим временима страшним
Православну Веру оставише поколењима

Владимир Рајак

РАСТАНАК

Посматрам те.
Образи су ти бледи.
Носе знак твоје срамоте.
Срце ти убрзано пулсира.
То срце у којем је сахрањено моје.
И речи неизушћене
ето, осташе без еха.

Ово је мој последњи чин
и зато, Одлучности, испуни га.

Сања Петровић

УДРУЖЕЊЕ ПИСАЦА "ПОЕТА"
У ОКВИРУ ИЗДАВАЧКЕ ДЕЛАТНОСТИ
ОБЈАВИЛО ЈЕ КЊИГУ

ЖЕНА У СВОМЕ ДОМУ
аутор Вера Бјелица-Златковић

Ово је прво од наших издања предвиђених
Издавачким планом 2008.

KNJIŽARA ZLATNO PERO U ŠVAJCARSKOJ

Adresa:  zlatnopero.ch
Alleestrasse 37
8590 Romanshorn
Zlatno Pero +41 (0) 71 460 03 02   od 14h  do   21h
 
Rade Petronijevic +41 (0) 78 801 06 86
Snezana Petronijevic +41 (0) 78 675 07 95

e-mail: knjizara@zlatnopero.ch

ВО ИМЕ НА ВРЕДНОСТА

Еден редок блик и восхит за чудата
да не гасне во име на глупоста
по свената тишина со безимени имиња
но знајни за секого, а пак ништо не значат
во име на вредноста што чекори без врска
во потрага по нежноста човечка до
сопствен заборав во душата
тој жар што го носи, а сепак го коси
и во сиот лавиринт тој е упорен алпинист
до врвот што чекори со бесправни прекори.

Катарина Јовчевска

ПЕСНИЧКИ КОНКУРС

Поводом деветнаестог међународног сусрета песника под називом "ГАРАВИ СОКАК" књижевни клуб "МИРОСЛАВ МИКА АНТИЋ" из Инђије расписује ПЕСНИЧКИ КОНКУРС
УСЛОВИ КОНКУРИСАЊА

Погледајте

БЛАЖЕНА НОЋ

Блажена ноћи невинога греха,
где се затвара уснула пора,
уз одјеке разулареног смеха,
на лицу остаје урезана бора.

Анђеоско лице смеши се у тами,
орошеног чела пратим звук клавира,
врели поглед све ме више мами,
док усамљени певач стару песму свира.

Поветарац буди још поспане гране,
поглед ми прати трептај последње звезде,
на обзорју зора скоро ће да сване,
усамљене сенке мојом главом језде.

Понори мрачни дубоког безнађа,
душа клета тражи део неба,
а оштар бол из утробе се рађа,
на столу кора осушеног хлеба.

Сан ко авет моје мисли гуши,
слана суза меки јастук кваси,
врели дах је као ветар суши,
тек рођено полако се гуши.

Хладни срси телом ми гмижу,
лавеж паса кошмаре ми носи,
док анђели сенку страха дижу,
у даљини косач невиђено коси.

Ана Продановић

ИЗБОРНА СКУПШТИНА У ПОДРУЖНИЦИ УКС
ЗА БРАНИЧЕВСКИ ОКРУГ

У Малом Црнићу, 15. децембра 2007. године, одржана  је редовна изборна скупштина Подружнице Удружења књижевника Србије за Браничевски округ.

Погледајте

СВЕТОСАВСКИ  САН

У сну смо се ноћас срели,
Ти из прастарих дубина
извора живота,
ја са дна безнађа
где ми црни орао у
срце гнездо свија.

Видела сам како си прхнуо
у плавило неба
као велики бели лептир,
видела сам – гори ватра у твом телу,
видела сам два велика сунца у твојим очима
и бели прах на твојим крилима,
видела сам како врхом белог штапа
дотичеш уморно очево чело
и белу руку што болни рез учини.

Видела сам живе варнице
гониш кроз мрак,
велики црвени круг
посипаш светим прахом
да нестане.

Громовит ударац тада
кроз мене протутња
у безумљу црном.
А Ти ме молитви научи
и снагу подари
Свети.
Светлост у наручје пружи.
Mолим ти се,
да могу белу огрлицу радости
у јутарње освите нанизати.

Зорка Стојановић

ПЕСНИЧКО ВЕЧЕ У ГАЛЕРИЈИ "ТРАГ"

Галерија-књижара "ТРАГ"
угостила је у петак 01. фебруара 2008. године
чланове клуба писаца "ЧУКАРИЦА"
и многобројне грађане Сремчице (Београд)

Погледајте детаљније о догађају

КОНКУРС КЛУБА ПИСАЦА "ЧУКАРИЦА"
ПЕСНИЧКО ПРОЛЕЋЕ ЧУКАРИЦЕ 2008.

Погледајте

          РЕКВИЈЕМ

сањам да једнога дана  опишем
речима лирске птице
стиховима 
 љубавни тандем  
Оперу са три једра
бојом мимозе
музикалну  комедију
уз суптилан звук оштрог северца 
брачну трагедију
у густом облаку 
 речима и покретима
протестним реченицама
за моје срце и твој глас
 мојом утробом 
мојом вером
напокон, написати теби књигу
умесити са моје четири руке 
књигу живу  
као пијана  барка
изгубљена у луци
тамо
     у Дунавским пољима 
тамо близу Неба  
где наш сан спава
где моја нада сања
тамо крај плавог Дунава     
покрај Саве
тамо,  где видех траве плаве   
тамо где оставих топле сузе
за љубавни тандем
написаћу
наш реквијем

Зорица Сентић

                  ВЕЧНИ ЖИВОТ

Мојој вољеној супрузи
Која је била
Моја снага
Љубав мог живота
Како ћу даље без ње
Лелече човек
Непознат
У читуљи
Под фотографијом
Покојнице
Коју упознајемо

Бог те,
Моје ли радости!
Па ја никада нећу умрети
Нема мужа
Нема лелека
Нема слике
Ни читуље

Гордана Влајић

ОБЈАВЉЕНА КЊИГА НАШЕГ САРАДНИКА
НЕНАДА СТАКИЋА - ЧЕСТИТАМО!!!

Ненад Стакић
Бестрагија
Liber – Поезија
Liber, Београд, 2007. 71 стр., брош, 16 цм, латиница. ISBN 978-86-85353-52-9
Амбијент: Нови Сад, град бетона, град без љубави, невидљива змија, град уклетих. У којем живи гомила тмурних људи. Једино што вреди у том граду, што одудара, је Она, принцеза са срцем у очима која му даје снагу и инспирацију. У тренуцима имагинације песник запажа природу око себе: пролеће, јесен, реку, али песимизам и незадовољство, досада и безнађе, доводе га до спознаје да је уклет курвин син, да је све проклето, увек исто, и да наде за њега нема. Љубав и сузе су лајтмотив ових необичних, кратких песничких приказа који говоре о вечитој тежњи човековој за љубављу и топлином. Свет око себе песник доживљава као непријатељску средину у којој живе несхваћени песници, боеми и мале блесаве сликарке, као на пустом острву где једино љубав даје смисао у свету безнађа и безизлаза.
Небојша Лакић

Наручите Ваш примерак књиге

ИРОНИЈА

Гужва ми туга срце
а оно се ни не одупире.
Разочарање сузнице дражи
лавина навире.
Мишићи грче
јецај отима.
Трави, дрвећу, небу
се исповедам.

Причам ли ја то
природи
о распадању?!

Сања Петровић

ГАЛЕРИЈА КЊИЖАРА
Т  Р  А  Г
СРЕМЧИЦА, ДВОРЖАКОВА 2

О Р Г А Н И З У Ј Е

КЊИЖЕВНО   ВЕЧЕ

УЧЕСТВУЈУ
ЧЛАНОВИ  КЛУБА ПИСАЦА „ЧУКАРИЦА“

Погледајте

УСТАНОВА СПОМЕН-ПАРК "КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР"
из Крагујевца расписује
КОНКУРС
за књижевно дело (стихови, проза, драма) које ће бити изведено на Великом школском часу 21. октобра 2008. године.

Погледајте

МОЋ ЖЕНЕ
 
На ливади
од мојих очију
у поноћ
скинула се гола,
рашчешљала косу
посуту звездама
и појахала
црног коња!

На црном вранцу
дојахала је гола
до воденице
решена
да провери
зашто се ђаво
у поноћ
претвара
у камен воденички!

Пустила је
ознојеног вранца
да се напије
у поноћ
са потока
испод њеног пазуха.

Узнемирени ђаво,
који се претходно
у воденички камен претворио,
од њене лепоте
у поноћ
сасвим се људски
раскаменио!

Петар Милатовић Острошки

КЊИЖЕВНИ - ИРОДАЛМИ КЛУБ  из Суботице расписује
К  О Н  К  У  Р  С
ЗА XIX YU-ME ФЕСТИВАЛ ПОЕЗИЈЕ И ПЕСНИКА:
"ЗЛАТНИ ПЕСНИЧКИ ПРСТЕН" СУБОТИЦА - ПАЛИЋ.

Погледајте

КОНКУРС ЗА НАГРАДУ "МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ"

Поводом Међународне песничке манифестације
“Рудничка врела 2008”
Књижевни клуб “Момчило Настасијевић” из Горњег Милановца расписао је конкурс
ЗА НАГРАДУ МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ.

Погледајте

                   КУДА?

„Ко сада кућу нема, неће је више ни градити.
Ко је сад усамљен, биће још дуго сам.
Бдјет ће, читати, дуга писма писати
и немирно шетати док лишћe чaрлиja“.
(Р.М. Рилке, „Jeсeњи дан“)

Ко још уопште има кућу? - у ери такозване глобализације, која нaмјeравa да гради нову eвропску кућу, којa хоће да гради нови „свијет“, вeћ гради нове Bавилонскe кулe.
Али гдје се налaзи мојa, нашa, кућa?
Је ли истopиja само једна једина јесен? Египат и Грчка су пропали, а сада пoновo спајање нација, заједнo рођених.
Зар не важи више оно што важи?
„Дозволите мртвима да мртве покопају“.
„Србија мора умријети“- поново тај поклич, треба у Европи - у Европскoj униjи да умре. Не, наравно, не да умрe него да сe „уздигнe“ и врати у Европу...
Aли, историја се не понавља и не потврђује се ништа.

Wolfram Frank

ПРОЗОР

Таман је свод саткан од звезда
и црног тила који облаци ноћи
ал' беле бисере сеје у бездан
што заводи очи.

У игри вила, титравих и сјајних,
проналазим облик линија из главе
и њених контура бескрајних
што мисли ми плаве.

Ширим руке, немоћно, у мрак,
ал' односи ветар беле пахуљице,
и снажно веје мојих снова прах
неком са улице...

Јован Вељковић

          СРБИЈА, ТО САМ ЈА
"Србија се одупрла, тумачи Хандке, глобализацији и зато је њему могуће да се у њој осећа као у својој „домовини”. Аналогно Флоберу, Хандке о Србији каже, у суштини: Србија, то сам ја. Стога и његов приповедач у роману испрва говори о Балкану без присвојне заменице, да би у каснијем току приповедања то постао мој, тј. његов Балкан. У Србији Хандкеов приповедач налази и свога наследника у писању, и то међу путницима у аутобусу за гробље, где је опазио једног дечака. Нека врста уметничког тестамента.“

Политика, Кулурни додатак

Божићна Молитва

Данас се молим за све оне за које нема ко да се помоли,
за мале, безначајне људе који никоме не требају,
за заборављене... одбачене, намучене... за оне које нико не воли,
молим се плачући за неприлагођене... и ја сам један од њих на крају.

Данас сам умјесто свијеће разгорио љубав за слабе,
за оне што не умију да се наљуте, што умјесто виком узврате сузама,
заклони их Господе од очију гладних, не дај да их звијери подмукле уграбе,
ко би нам душе гријао студене, преклињим Те Боже... нек остану с нама.

Преклињем Те Сведржитељу земље и Неба
остави ми ову сламку Спаса коју грчевито стежем са ова три сломљена прста,
Вјером ћу праведном себе распети и копљем се пробости ако треба,
ал' морам знати да ће остати јагњад Божија испод Крста.

Невен Милаковић - Ликота

ПУТОВАЊЕ  МИСЛИ

Белином  мисли
Рођење  лета  додирни.
Путеве  руком  рацветај…

И  молитвом  обале  следи
на  плесу  сутона  црвенило
бескраја  надиграј

Лепоту  сунчевих  стаза  усни
песмом  небеском
Звездану  капију  отвори.

Само  тако
звукови  ће  нас  пожелети
и  мислима  путовати.

Ђурђица Лазић

ОЧЕКУЈЕМО ВАС  НА ПРОМОЦИЈИ КЊИГЕ
„СТРАНПУТИЦЕ“  МИРЈАНЕ С. ЈОВИЋ
У ИЗДАЊУ „ЗАДУЖБИНЕ АНДРЕЈЕВИЋ“
О КЊИЗИ ГОВОРЕ:
ДИМИТРИЈЕ ТАСИЋ и ЈАКОВ ГРОБАРОВ
ПРОМОЦИЈА ЋЕ СЕ ОДРЖАТИ
У ДОМУ КУЛТУРЕ „ВУК КАРАЏИЋ“
УЛАЗ ИЗ ул. ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА
(БИБЛИОТЕКА „ВУК КАРАЏИЋ“) ПРВИ СПРАТ
23. ЈАНУАРА 2008. У 18 ЧАСОВА

ПЕСНИЦИ СА КОСМЕТА
У „РУСКОМ ДОМУ“ У БЕОГРАДУ
                                          Новици Соврлићу

Пре времена извесног,
у „Руском Дому“
мој пријатељ и брат,
писар расутог Царства,
песник и човек,
наречен Новак,
погледозбори ми како
нема више
воље да пише

А ја оћутах
да не могу
и не смеју
песници отетог завичаја
да занеме

А кад ме погледопрекори
што нисам доле
тек тад оћутах,
јер како да му кажем,
да нисам ни доле, ни овде,
да ме можда и нема

На растанку,
када моји пријатељи,
песници  и људи,
кренуше доле,
кући - ка Завичају,
сметоше ме сузе,
те нисам знао куда ћу,
ни где ћу,
нит' коме припадам.

А нека магла
сива и хладна
пала
нада мном

И кроз њу
још само трепери
светло
„Руског Дома“

Веселин Џелетовић Павлов

ЧЕКАМ ТЕ

Дођи,
чекам те на раскршћу ноћи и свих ветрова.

Пожури,
да ме ветрови не однесу својим небеским путевима.

Ако се то догоди,
развући ће ме кроз таму на све четири стране света.

И ја,
никада нећу нећу пронаћи путеве повратка.

А ти,
слушаћеш само хук мојих песама са небеских висина.

Дуле Р. Пауновић

МЕТОХИЈСКА НОЋ

Те ноћи је тринаест цркава
За нас сјало
Хтео сам да кажем ти молитву
Али ме издаде глас,
И дуну ветар однекуд
Баш између нас,
У трену заледи било,
А тако топло беше
мекано твоје крило.

И док су речи неке,
Далеке
Летеле за ветром
По уским сокацима
Осетих да нас векови вежу
Нечим, можда и ланцима.

Причала си о свему
Што треба или смем да знам.
Док ћутах и гледах усне
Осетих како тече
Крв у венама врелим
И да те одувек желим,
И зима и ветар и снег,
И моје речи празне
Не беху више важне
И сувишне су биле,
Јер беше их тако мало
А знам, знам,
Да је тринаест цркава,
Само за нас сјало.

Миомир - Мики Јовановић

СЛОМЉЕНА ГРАНА

Засвирај ми виолино
Као некад ове ноћи
Кажи мени о животе
Да л’ ће драга опет доћи

Отишла је на пар дана
А остала живот цио
У срцу ме пече рана
Да ли сам то заслужио

Више нема игре наше
Ни весеља сваког дана
Остале су празне чаше
Сломљена је наша грана

Марко Љ. Ружичић

НА ГРОБУ ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА

I

Уоквирени сувом травом
камени стећци
у мору шумора
на дну плавога
преци.
Извирују камене главе
залегле на положају наде
у заседи без боја
у заседи неспокоја..

Гласне се орао крсташ
што крстом крсти плавет
и камен топли
што стоји ко завет.

У мору суве траве
камене сузе знане.

II

Плачем сузом грожђа
на каменом гробљу
на заласку сунца.

На ивици живота
шуме кипариси
ко копља
оловом заливени
да рана буде болна.

О, потеци потоку
оку
светлосног бића
нек заруменим
бојом хочанског пића.
Нека ме сретне
радост плава
наше небо у оку Сјаја.

III

Док капље вино
из цевотока-венотока
из ока
бруји тишином тајна
која одваја
наше кости
у земљи црници
у земљи костурници.
Божури се распукли
бојом зара.
Од онога што је било
мотам једно клупко сиво.
Кос звиждуком пара јаву
у небитку и нежитку
коштану главу остављам саму.

Наталија Јаковљевић

МУДРОКАЗИ

Правдољубиви су будале у свету уштви и полтрона.

Једино је љубав истинита. Њу не обликујемо, нити је контролишемо. Она сама бива, без наше воље,
дакле и без трунке лажи.

Радити с задртим бабама исто је као кроз камен иглу бости.

Где лепота душе светлост баци, ту никада мрак се не зацрни.