ПОЕТА - насловна страна

Уколико желите да Вас обавештавамо о нашем раду, активностима, конкурсима...
пријавите се на маилинг листу

Лексикон
савремених српских писаца 2016.

Конкурс за најбољу песму 2016.

Удружење писаца Поета расписује конкурс за најбољу песму у 2016. години.
Ваше предлоге пошаљите на мејл:
poetakim@gmail.com

Детаљи конкурса и гласање овде

* * *

Опада зелено лишће,
птице се селе,
хладна зора свиће,
очекујем пољане беле.

Стигло је поврће и воће,
па људи спремају зимнице,
зима баш хоће и хоће,
ускоро ћемо обући чизмице.

Време је хладно,
меда се спрема за зимски сан,
људи проводе дане радно,
а све краћи и краћи је дан.

Јован Џелетовић
III3 ОШ „Мајка Југовића“ Земун
учитељица Лидија Маринковић

ГОСПОЂИНДАН

С`м болан
За тој комшиће
На пенђер искоћи
Слунце угреја
Кришом гу дзвирна
Убавиња у срце ме дирна
Душа ми изгоре
Срце се загрејало
По кога абер да гу пратим
Живот ми пустелија
С`н ме не фаћа
Замирисало девојће
Од Ђаковице
Да гу женим
Ил ће се помамим
Госпођиндан ћекам
На јутрињу у цркву
К`д уљегнеш мори
Девојће т`нко и високо
Икону Госпођину цељиваш
Туј ће се прекрстиш
Крошња ће светли
У руку ће гу држиш
Ос мољитву
Да дадне милос`
Код мене да те прати
Венће на главу да ти пљетем
Од шаке воду да ти пијем
На Дећански извор љице да ти мијем
Твоје грло бело с`сдукате ће китим
Косе да ти вртим и усташца цуљивам
Девојће збори ми мори
Збори да бинем твој
А си пристала гумријо бела
Јутре на бел` д`н и на радос`
С`с тебе да бинем
Црквено звоно нек` ћука
Сватове у мој обор да ги донесев
Весеље три д`на да бидне
мати у сито да меће ћеницу,еблебију бомбоне
На ћермиде да ги бацаш
А деца на сокак куму ће викав,изгоре ти ћеса
И јутре у нашу постељу к`д љегнеш
Девојкин ч`ст си ка оћи ћувала`
И брачну постељу образ беја ће донесеш
Госте с`с слатко послужујеш
На врућу ракију доћекујеш
Нане руку да гу цуљиваш
К`д се ст`мни тате ноге да му мијеш
Од среће ће се помамим с`с тебе да бинем
Нашу децу у нанину скутаћу да повиваш
Од седе косе зај`но да обељимо!

Весна Т. Томић

ЦРВЕНА РУЖА

Разумем ја Ваше потоње жеље
да испод стида очи завире,
И моје руке од снега беље
Машту Вашу голу потпире.

Разумем ја Ваше настале јаде
И разне друге пороке, казне
И године Ваше где памет стаде
Док Вам ђаволе задајем разне.

Разумем да Вама није лако
Скрпити живот који се пара
Са једном лећи а другу тако
Љубит уз дрхтај што тело вара.

Ал живот бежи у трку грца
Данас смо ту јер то смо хтели
Даћу Вам мали комадић срца
Ваш је од дана кад смо се срели.

Онда ћу поћи ко да ме није
Никада било у Вашој крви
У винској чаши мирис се крије
Укус усана и додир први.

Па љубите оно што сам Вам дала
Ја стварно сада морам ићи
Ту где је моја кушња пала
За Вас ће црвена ружа нићи.

ЈЕЛЕНА ЋОПИЋ
новембар 2015

НЕМА ТЕ

Мојој мами коју ћу заувек чувати у срцу!

Пут је дуг, никад краја,
У сред овог топлог маја.
Сунце греје, у души веје...
Мисли лете ко птице у лету,
Она иде ка неком бољем свету...
Суза сузу стиже,
Корацима смо све ближе...
Руку ми стеже брачни друг,
Обилазимо још један круг...
Још мало, ту смо скоро,
Корацима се ближимо споро...
До алеје са цвећем,
Знам, то сад креће...
Звуци лопате чују се грубо,
Одлазиш заувек, драга Бубо.
Нема те више,
Суза, сузом пише...
Волим те највише!

Наташа Дивјаковић

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ПОЕЗИЈА КАО МЕЛЕМ
ЗА ИСЦЕЉЕЊЕ ТУГЕ

Зорка Стојановић: КРИК НА ДЛАНУ,
издање Библиотеке „Србољуб Митић“
и УКС Браничевско стишке књижевне заједнице Мало Црниће, 2015.

„Ништа нас не чини тако велико
као велика бол.“
Де Мисе

Зорка Стојановић, траје у токовима поезије од самог рођења када јој је Створитељ отворио испред првог погледа на овај свет вратнице те благочестиве светлости. Она тог уздарја није ни била свесна а истрајавала је њиме до стасавања њиме обујмљена. Није ни касније, када је корачала стазом која је ублажавала немирне таласе свакодневице њеног бивствовања, ублажавала терет камена који се и поред њеног одупирања нашао у грудима изазивајући свеколике ударце. Данас, сасвим је извесно, да пролазећи кроз узбуркане вртлоге туге која се утискала у сваку њену стопу, све чешће ублажава ако не и потискује то њено неухватљиво клијање, штитећи се снажним поетским оглашавањем.
Зна она да је за живот најважније стрпљење, зато је чекала повољан тренутак да раскрили сопствено духовно трајање, те у њој почињу да доминирају поетска сазвучја којима васпоставља нове визије тражећи да траје у жижи лирске евокације. И успева у томе, успева стечено богатство, тај раскошан унутрашњи свет да анимира, да клијање корена туге успори ако не и заустави од наметаних све суморнијих трена који се ваздан оглашавају изазивајући патњу и незаустављиву бол.
Нова поетска књига (пета по реду) насловљена је КРИК НА ДЛАНУ, уобличена ја од два поетска круга: Очева свирала и Срце плаво. Све песме одају њену дубоку емотивну повезаност за родитеље, браћу и њој драге пријатеље. Занемела је „очева свирала“, али Зорка њено милозвучје наставља речима:
„Глас изговара тугу
суочену са одлуком.
Нема наде да се у ћутњу увуче,
нити вене да ме повеже
са крвотоком земље“...
Лирика у овој књизи посвећена родитељима, пре свега њеном оцу који се упокојио у Господу и преселио из овоземаљског живота, препуна је вапајног крика и непомирљивости са крајем једног животног века. Слојеви елегичног поја који су у овом кругу убедљиво дирљиви до бола, до непомирљивог крика, јер им је извориште суочавање са губитком ненакнадиве „руке водиље“ или „губљења тла испод ногу“, круна су жалости која се никако не може мимоићи. Како без њих корачати животном стазом, без покретачке жишке, без самопоуздања? Како? Ипак, излаз је у спознаји да је патња предност у животу,исто као и срећа, излаз за Зорку је у поетском оглашавању кроз једно психолошко ткање, излаз је у нади из које се извлаче нити опстанка, када поетеса Зорка сада убедљиво емотивна превирања из којих искричи дубока повезаност са мајком:
„Ти песмо мог ока,
мила и једина у души,
осмехом ми тепаш
кроз непрегледну даљину срца,
да берем погледе твоје
по сунцу и роси.“

„Мој драги цвете
у болу зоре“...

Бол и озарење наизменично је напајају да на стазама по којима хода има једну равнотежу, има и поред јецаја, поред асоцијације да се тама и светлост непрекидно смењује не дозвољавајући празнинама да је увуку у вртлоге пропадања. Поетеса је то схватила те суптилно уздиже своје мисли изнад свих чулних замки дакле, вешто уме да их заобиђе да би трајала. Привржена стрплењу отвара путању непролазне и мудре утехе од живота. Зна да на тој путањи има мелема за исцељење туге, да би стигла до једне комплексне суштине, до језгра есенције зарад опстанка.
Песме из циклуса СРЦЕ ПЛАВО, писане су као аутентични записи одајући нам Зорку да је склона и прозном оглашавању. Кроз овакву форму песме може целовитије изразити, често тугом проткане емоције, те врло упечатљиво сведочи о жару свога доживљаја, о крилаћењу које се не може лако зауставити оваквом формом стиха. Пред тим летом нема препрека, она је спремна да мудро размишља, дакако мирније о самим тим и рационалније, схватајући филозофску поруку значајног немачког романтичарског стваралаоца Новалиса: „Требало би се поносити болом, он нас подсећа на наш високи положај“.
Залази поетеса и у метафизичке опсервације са изграђеним искуственим даром што додаје њеном поетском исказивању једно вредније обележје.Када се зарања у те надчулне поетске творевине, из сећања ми је искрсла давно изречена једна мисао; изговорена на неком поетском сусрету: „Нека ти зеница мога ока буде гнездо твоје лепоте“!
У другом поетском кругу у песми Крст моје крви, посвећеној брату Зорану, поетеса каже:
„1. Где се крст моје крви вије? У светлом коначишту
зенице драгог ока. Поздравља ме старо стринино
огледало. Боре сведоче о давним загрљајима.
Долазе нова сазнања. Прошлост на драгим пашњацима
скупља моћ и стоји на месту, где је био очев дом.

2. Нови дом. Сабирам све што се збило. У бившим и будућим
сусретима, плетем венац љубави. Сазнала сам где је крст
моје љубави.“

Мудро и вешто изречено. Не може да промакне ни једна асоцијација код читалаца које поетеса намеће уз непрекидно лепетање њене усплахирене душе, уз непрекидне спознаје дате са пренаглашеном симболиком. Дакле, непрекидан преплет јаве и снова, који овом поетском кругу даје вредност и који убедљиво доминирају, саткани од једне лирске целине из дубина изворишта њене туге и бола. У њиховом оглашавању у чулима читалаца, као у бродолому у коме се кроз борбу и муке за опстанак, налази спас и рађа радост новог полета оснаженог и покретачког, тако се и код Зорке отварају увек изнова нова надахнућа отварајући спас бивства испољавајући један иманентан сензибилитет који зрачи и изван граница њене свести.

А Н А Д У Д А Ш

ПРЕДСТАВЉАЊЕ АУТОРА

АНА АРСИЋ ЖИВИЋ

СПОМЕНАР

Кад зажмурим
Мој град
Одмах
Угаси светло

Неће
Да га гледам
Док се свлачи
Преоблачи
За неког другог
Прозоре и реке спрема

А ја
Ипак видим
И у мраку
Врхове цркава
Шлепере и Саву

Једноставно видим,
Док се он крије
Очи ми покрива
Да не мислим
Колико смо остарили
Поплавели
Полудели

Свако на својој страни
Океана

ТРКА

Стигла сам
Пре себе
Ужурбано
До тачке
Где се укршта
Пут од јуче
Са стазом
Која води
У страну
Ка неком
Чудном сутра.

Задихана.
Чекам
Стару себе
Да ме достигне.

Осврћем се,
Касни.
Чекам,
Касни.

И ништа.
Нема је.

УЛИЦА

Улица ми се
Увезала у чвор
Од страха
Да више никада
Нећу доћи.

Нећу играти школице
По тврдом асфалту.

Склупчала се
Моја улица,
Смањила,
Упрашњавила,
И јауче.

Чујем кроз ноћ
Како лупа капијама
Не би ли ме дозвала.

За шаку снега из Онтарија
Мењала би своје пролеће,
Моја глупа
Моја тужна улица.

ПРЕВАРА

Носим у џепу
Месец
И пар планета.

Ноћу,
Кад нико не види,
Извадим их
Пажљиво
И поређам
По длану.

Ако се добро загледам
Видим нас,
Забележене шетње
Правилан распоред година
И разочарења,
Као теретни вагони.

Могу да додирнем
Себе
Ону пређашњу
И ону будућу,
Све се види
По рекама
И по венама.

Могла бих
Да ољуштим ноћас
Ову планету
Као јабуку
На свом длану.

И да је вратим у џепове
Голу
Док још нико не примети.

ЦЕГЕР

Има много начина
Да здробљен
И даље ходаш.

Можда на рукама,
Наглавачке.
Или на врховима прстију
Кристалним ходом.
Царски.

Вежбаш
Корак уназад,
Звечиш алкама,
Ћутиш.

Понећу,
За сваки случај,
На тај пут
Своју главу одрубљену,
У једном шареном цегеру.

ПРЕДСТАВЉАЊЕ АУТОРА

САША МИЋКОВИЋ

СТАРА КУЋА

Мирис пржене кафе вије сред старе куће,
Бакарна џезва сија, фином нотом мирише.
Чађава оџаклија згори просуво пруће,
У наћвама зри тесто, попут душе одише!

Црепуља, сач под жаром, побожно готви храна,
Троножац је у ћошку, на софри златне дуње.
Вунени ћилими се шарене са свих страна,
И у бакрачу плива трошно бунарско труње!

Кућа саткана трском, лепљена блатном масом,
Са које креч и боју киша већ дуго љуска.
Усамљен јасен шушти над кровом својим стасом,

И крошњом штити слеме од олујнога пљуска.
Гасна лампа зажижи, чим пенџером зја тмина,
У трошној кући љубав, мир, спокој, питомина!

ЖЕЂАЊЕ ЉУБАВИ

Сладожедан чекам твоје росне капи,
ноћ бакљама тиња, луна шуштећ клизне.
На уснама кожа жарогорна вапи,
да твој влажни дашак благосежно лизне!

Долазиш пред сумрак, разбукталих жеља,
вене се зажиже, баршунасте споне.
Смиреношћу дражиш, ко арома хмеља,
додири горући дамарима роне!

И кад се изнутра натопиш слаткоћом,
капљеш попут цвета медодашних лати.
Свијем те по себи свиловез глаткоћом,

док твој леђни обрис нада мном се злати.
Згрчени кроз поноћ, сенковитих тела,
затолили жеђи из Хериних здела!

ПРОЛАЗЕ ТРЕНУЦИ

Свећа догорева, капље восак жути,
паук се у углу игра својим пленом.
Ноћ душама шапће, све остало ћути,
тајац игру води с успаваном зеном!

Тишина од бола несноснога пишти,
разиграна муња мутно небо ждере.
Време нас овакве, премале поништи,
и са лица земље вавијеков спере!

Сунчани се зраци са црнилом деле,
и у телу, крви, то се живот ломи.
Пролазе тренуци и јадни и хроми,

звездице у оку угарком увеле.
Сат на зиду јавља, последњи ударци,
дрхтавим се светом размилели жмарци!

ШАНТИЋЕВО ВЕЧЕ

Ашикује Шантић, шеће сред Мостара,
заденуо версе у седефно вече.
Ореада звезде с кулиса обара,
лаки газ Еминин низ калдрму тече!

Убајани мирис косом од бехара,
у сахату позном љубав ко луч пече.
Док Неретва хриди титанске разара,
још Емине Сефић нануле зазвече!

У вечерњем трену распрсну се луна,
и Алекса пренут из загробне тмине,
осети да душа опет студи пуна,

а каменим мостом сипа дажд с висине.
Запламти Мостаром хиљаде чирака,
и Алекса ликом севну посред мрака!

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

Светлосни владико, у овој мрклини,
подај сушту искру духовнога зрења.
У људима данас нека горка врења,
заробљене, пале и кротке узвини!

Векујемо рушни у земаљској тмини,
у гнусноме ропству подлих унижења.
Ти знаш потку душе, пређу, нит и хтења,
зрневљем мудрости умове засини!

Засветли, просвети, семенку заори,
насушне погаче, плодоносном њивом,
и кани кап вере, поколењу живом,

са блештећег трона милозвучно збори.
Залиј наше душе молитвеним ливом,
који ће трулежност у срцу да згори!

Саша МИЋКОВИЋ

НА ПОЛА

Брдо моје
звездана ложницо
мушкости ђедова
утробо бабина
мали бејах
ал' порастох јако
ево стигох
из сивих даљина
однекуд

Душу свлачим
па тебе навлачим
прикрадам се
теби уз облине
руком гладим
дојке буковине
извору ти
приносим зенице
род су ти

Тешки камен
што носах уза се
враћам ти га
даха да му дунеш
па кад' пођем
опет ћу на груди
а твој биће
кад' тренутак дође
довека

С главом доле
а с ногама горе
могао бих
тебе изодати
кутака се
твојих наљубити
и не бих се
наљубити мог'о
никада

Ноћ са тобом
снага ми курјака
јутро с тобом
плес са гугуткама
дан са тобом
кликтај јастребова
живот с тобом
роса на уснама
с багрема

Кућо бела
једнодушје моје
могао бих
тебе оплодити
била би ми
кошница препуна
сво би брдо
пчелама цветало
животом

Небо моје
огледало моје
како с брда
сузи намигујеш
и над кућом
срцу подврискујеш
препознајеш
и душе нам спајаш
у једно

Срце моје
жишко Србинова
брдско Сунце
тобом бих опек'о
континенте
на теби бих пек'о
ал' у извор
не смем да те метнем
уминућу

Ратник и парадник
ловац и ловина
курјак и волина
и с плећима на њиви
и с уснама на шљиви
и на жени попет
Србин је небесник
благословен и проклет
на пола

Боривој Ристановић